Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Studentski protesti u Italiji - Pobuna poniženih

Studentski protesti u Italiji

Pobuna poniženih

Autor Milutin Mitrović 2010/12/27 : Tekstovi istog autora

Izreka u formi pitanja – „dokle će svaka nova generacija morati da se stidi svojih roditelja“ – izmišljena za Balkan, širi se intenzivno na ceo svet. Studentski nemiri zahvatili su planetu: početkom marta buknuli su u Kaliforniji, sredinom oktobra u Francuskoj, pa samo nekoliko dana kasnije na Tibetu, novembra u Britaniji, pa istog meseca u Beogradu uz štrajk glađu, prvih dana decembra u Šri Lanki, odmah zatim u Grčkoj, pa zatim 14. decembra žestoki i rušilački u Rimu, pre neki dan (22.12.) u Budimpešti... Spisak je samo delimičan.

Politika u kojoj se sa jedne strane bacaju hiljade milijardi dolara ili evra u spasavanje finasijskih špekulanata, a sa druge otkida običnim ljudima od egzistencije, pokrenula je mlade da dignu ne samo glas nego i motke. Ti mladi traže svoja prava i poštenije društvo, jer u ovakvom kakvo su skrojili njihovi roditelji, ne žele da žive. Ne kukaju, traže odlučno ono što im pripada i imaju prava. Bojim se da u istoriji nije još postojala generacija kao ova današnja, koja je pre nego što je rođena zadužena toliko da će umesto nasleđa i sopstvenoj deci morati da ostavi deo duga. To je posledica bezočnosti današnje ideologije i generacije koja vlada.

Pogledajmo malo kakvo je to društvo protiv kojega su mladi. Ono je bez humane perspektive, pre svega. Sve je u tom društvu važnije od ljudi: kompanije, banke, nafta, teritorije, tehnologija, profit, kapital, interesi... Rekombinovan je hrišćanski istočni (izvorni) greh: svi smo, po novom, rođeni ne kao grešni nego sa dugom i treba svi da se stidimo: bebe – jer zbog njih moraju da troše pare na obdaništa; đaci i studenti – jer mora država da im plaća školovanje; radnici – jer ne rade koliko bi gazde htele, a traže plate; penzioneri – jer moraju drugi da ih izdržavaju. Krivi, večito krivi, kako bismo pod presijom krivnje zaboravili da smo te pare koje nam oni, kao, dele, mi sami zaradili. Drugih para nema – ne postoje. Ti koji nas optužuju su paraziti koji ne bi postojali da ostali ne dirinče za njih. Ta polarizacija, kao i ono razdoblje finasijskih mahinacija, može da traje jedno vreme, ali ne večito. Ako studenti, a vidimo da je njihov bunt sve globalniji, uspeju da mirnim putem skrenu ljude ka humanijem modelu društva, biće izbegnut neminovno opasniji sukob jedine dve preostale klase: bogatih i siromašnih.

Ovoliki uvod bio mi je potreban da bih rekao kako niko nema prava da osuđuje studente, čak iako izgori po neki auto ili bude razbijen neki izlog (mada to nikako ne opravdavam). U igri su mnogo veći ulozi i valja nas dovesti pameti da po državu i upravljačku elitu koverat zaposlenog, stipendija studenta, plata radnika, ček za penzionera... moraju imati isti značaj kao i bilans poslovne banke. Banke i ostale finansijske ustanove postoje zbog ljudi, a ne obratno. Uslovi studiranja važniji su od bilo čega drugog, jer su studenti najproduktivniji potencijal društva. Oni će morati da rade i stvaraju kako bi vraćali drugove generacije svojih roditelja, da bi obezbedili sebi dostojan život i svojoj deci budućnost bolju od te koju sami imaju. Klasična ekonomska teorija (Kejnz) imala je model raspodele novostvorene vrednosti koji je predviđao da se jedan deo odvaja za investiranje u start buduće generacije. Umesto toga danas se budućim generacijama ostvaljaju dugovi. Klasična teorija je oblikovala produktivan kapitalizam. Današnja produkuje pohlepu, krize, otimačinu i nepoverenje. Studenti su savremeni proleteri koji „nemaju šta da izgube“. Oni, za razliku od svojih roditelja, nemaju ni loše plaćena zaposlenja za koja bi se bojali da ih ne izgube ako se bune. Nastavi li se ovako, veliki broj njih neće nikada imati ni posla, ni bilo kakve materijalne sigurnosti. A dugovi će ostati na njihovim plećima.

U toku je i čini se najindikativniji primer studentskih protesta u Italiji. Praktično, sukobi i protesti počeli su 12. maja 2009. godine kada je obnarodovan predlog zakona o reformi visokog školstva u Italiji. Predlagač zakona je ministarka obrazovanja Mariastela Đelmini, čije su kvalifikacije to što je završila studije na poluprivatnom i nisko rangiranom univerzitetu u Breši. Još tokom nimalo upečatljivih studija bacila se u politiku i relativno mlada (rođena 1973.) dobila zvanje ministra obrazovanja i zadatak da se izbori za zakon o reformi visokog školstva. Radi to bez trunke suptilnosti, nezadrživo kao buldožer. U Italiji je, kao i u većini dugih zemalja gde studenti protestvuju, osnovni razlog nemira nametanje privatizacije visokog školstva. Pritom se ne misli na izjednačavanje privatnog i javnog, nego na prikrivenu dominaciju privatnog. Pre svega na smanjenje mogućnosti relativno besplatnog studiranja. Da bi se studenti prinudili da se okrenu privatnom školovanju neprekidno se smanjuju njihove beneficije u ishrani, smeštaju u domovima, povlašćenom prevozu... Uvode se i povećavanja školarine i taksa za ispite, smanjuje broj knjiga obavezne literature koje se besplatno mogu koristiti u bibliotekama. Ukratko, zaoštravaju se uslovi opstanka na univerzitetu uz uvođenje striktnih rokova polaganja ispita, što automatski onemogućava studiranje onima koji su istovremeno i zaposleni, koji rade da bi zaradili za svoje obrazovanje. To je impuls većine pobuna u univerzitetskim centrima od Kalifornije do Šri Lanke.

S jedne strane dominira shvatanje da je progres moguć samo ako se stanovništvo sve više obrazuje i kvalifikuje, a sa druge se komercijalizacijom obrazovanja sužava dostup svima onima koji nisu imućnog porekla. Bogati bi da stave monopol i na obrazovanje, kako bi se reprodukovali samo oni. Na udaru smanjenja javnih troškova u zemljama primitivnog kapitalizma našli su se i fondovi za stipendiranje studenata tako da se mogućnost školovanja sasvim suzila. Protesti u Beogradu inicirani su baš time što je država proklamovala da će stipendirati sve one koji imaju više od 48 poena, a onda u sred posla konstatovala da – nema para! Šta, pojela maca? Može li se taj infantilni argument prodati akademskim građanima? Sva sreća da su se pobunili, jer bi inače pokazali da su nezreli za status koji imaju. Nezrelo je, međutim, društvo koje misli da se može uštedeti na obrazovanju. Nemačka je trenutno najuspešnija razvijena zemlja u svetu. Jedan od razloga je i to što je kancelarka Merkel u jeku krize rekla da ne postoji takva kriza koja će je naterati da smanjuje sredstva za obrazovanje i kulturu. Kancelarka Merkel pripada konzervativnoj političkoj struji, ali onoj starog kova, kada se računalo na budućnost.

Nasuprot nemačkoj situaciji italijanski studenti se sučeljavaju (na žalost ne samo oni) sa „modernim“ političarima među kojima, na primer, Mauricio Gaspari, predsednik parlamentarne grupe vladajuće PDL Silvia Berluskonija, traži da se za studente uvede „preliminarno hapšenje“ kako bi bili sprečeni da protestvuju. Ili gradonačelnik Rima, Đani Alemano, koji poziva roditelje da spreče svoju decu da učestvuju na protestima, jer će inače oni snositi krivicu, ako se deci nešto dogodi. Rečeno je to kao pretnja, a ne kao dobronamerno upozorenje. I jedno i drugo su praktikovane mere arsenala totalitarnih režima (fašizma i komunizma). Veliki italijanski novinar rekao je svojevremeno: „Ozbiljne stvari u Italiji otkrivaju komičari“. Valjda se zato i desilo da je komičar Kroca, a ne neko ozbiljniji, otkrio da je pomenuti Gaspari kao maloletan hapšen zbog učešća u nasilnim fašističkim demonstracijama, a da je Alemano kao punoletan dobio 8 meseci zatvora zbog takođe fašističkog nasilja. Eto ko danas određuje šta je moral i kako se treba ponašati.

Suštinu otkriva italijanski policijski sindikat koji u svom saopštenju pored ostaloga kaže: „Vlada je ta koja potpaljuje fitilj gradske gerile, a onda šalje policiju da bije bitke, koje su se razumnom politikom mogle sprečiti“. Rim je 14. decembra bio poprište žestokih sukoba studenata i policije. Postoji sumnja (policija je delom potkrepljuje) da je deo nasilja politički režiran, da bi protestante lakše deklasirali kao rulju. Normalno je da se za nečasne ciljeve upotrebljavaju nečasni metodi. Roberto Savijano, mladi pisac „Gomore“, najžešće savremene knjige protiv mafije, apelovao je na studente, svoje „skoro vršnjake“, da sami spreče svako divljanje, jer ono ima za cilj da ih deklasira, da dâ za pravo njihovim protivnicima loših namera. Na dane izglasavanja zakona „Gelmini“, zbog čega je nastao novi talas protesta, 22. decembra, opet su ulice Rima bile pune studenata, ali se nije desio nijedan izgred, šta više većina građana je bila solidarna sa protestantima, tvrdeći da su i sami u mladosti na isti način pokušavali da se izbore za bolje uslove življenja. Blokirali su ponegde saobraćaj, a vozači su im trubili, ne iz protesta, nego iz solidarnosti i pokazivali to mahanjem kroz prozore vozila. Studenti su prilazili vozačima i građanima moleći za izvinjenje i solidarnost – i dobili su to. Mirne demonstracije, na žalost, nisu dobile isti publicitet kao one sa paljenjem vozila i razbijanjem izloga, jer po perverznom nepisanom zakonu publiciteta nasilje ima prednost. Ipak mislim da će svi koji su videli onoliko koliko je objavljeno, zapamtiti da ubuduće ne podlegnu insceniranoj netrpeljivosti prema mladima. Ne mislim da su mladi u pravu samim tim što su mladi. Šta više ima puno stvari kod njih koje mi, kao matorcu, idu na nerve. Međutim u pravu su nesumnjivo kada traže da im se omogući sticanje znanja te da to znanje pretvore u dobrobit za sebe i druge.

Uveren sam da bi sociolozi sa lakoćom mogli dokazati, ako već nisu, da mladi imaju istančaniji osećaj za pravdu od odraslih. Jadno je društvo koje dođe u sukob sa sopstvenom mladošću, jer to je dokaz da je sebično, da u njemu vlada lujevsko pravilo „posle mene potop“ te da bezočno otima i od sopstvene dece.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel