Solidarna kafica
Preko ramena > Sport > Tamna strana fudbala - Snovi o fudbalu više nisu realistični

Tamna strana fudbala

Snovi o fudbalu više nisu realistični

Autor Vladimir Simović 2010/12/9 : Tekstovi istog autora

Već smo pisali o nekim lepim stranama fudbala, ali fudbal nije samo priča o sreći i uspehu, fudbal je ujedno priča i o očaju, bolu i smrti.

2006. godine Abel (Abbel) je bio član kadetske fudbalske reprezentacije Kameruna. Nakon meča koji je ova selekcija odigrala sa Senegalom, na vrata njegovog doma pokucao je menadžer, lepo obučeni Francuz. Izvadio je ugovor i obratio se Abelovom ocu hvalospevima na račun dečaka, tvrdeći da je u pitanju novi Ronaldinjo koji će zaigrati za Pariz Sen Žermen i zaraditi puno novca.

Postojao je samo jedan uslov: Abelova porodica morala je agentu obezbediti 5000 evra kako bi organizovao putovanje, vizu i radnu dozvolu. Ako imamo u vidu da je u Kamerunu uobičajena mesečna zarada oko 70 evra, jasno je da su pare koje je menadžer potraživao bile gotovo nezamislive za jednu porodicu skromnih primanja.

Sa druge strane, upravo je siromaštvo u kojem je Abel živeo dovelo do toga da obećanja francuskog menadžera izgledaju kao slamka spasa za čitavu njegovu porodicu. Novac je morao biti obezbeđen. Dečakov otac je prvo prodao kuću, što nije bilo dovoljno da pokrije sve troškove, pa su Abelove sestre, jedna stara 16, druga 20 godina, primorane da se bave prostitucijom. Novac je nekako sakupljen i mladić je avionom otišao u Pariz ostavivši svoju porodicu u nadi da je pred njima svetlija budućnost.

Po dolasku u Pariz smešten je u hostel. Nakon nedelju dana situacija se iskristalisala: nema nikakvog ugovora, nijedan klub ga zapravo nije želeo. Abel je sa svega 15 godina ostao sam na ulicama Pariza, bez novca, bez doma, bez hrane. Nije mogao da se vrati nazad u Kamerun, a pitanje je i čemu bi mogao da se vrati? Roditelji su mu ostali u ogromnim dugovima, iz kojih je njegov, ispostavilo se nepostojeći ugovor sa nekim od francuskih fudbalskih klubova, trebalo da ih izvuče.

Norveški novinar Bernt Jakob Eksnes (Bernt Jakob Øksnes) uspeo je da 2008. godine dođe do Abela i sa njim uradi intervju u kojem je mladić izjavio da je u Francusku došao sa 15 godina pun očekivanja i svežine, a nakon dve godine provedene na ulicama Pariza ima svega 17, a već se oseća kao da je mrtav.

Priča se ponavlja

Abel nije sam. Njegovu sudbinu deli Manu. On je u Francusku stigao 2003. iz glavnog grada Kameruna, Juande. Pre nego što je napustio domovinu, Manu je branio boje Toner Juande, fudbalskog kluba koji je lansirao zvezde kao što su Rodžer Mila (2006. godine proglašen za najboljeg fudbalera Afrike u XX veku), Žorž Vea (1995. godine od strane FIFA-e proglašen za najboljeg fudbalera sveta) ili Rigobert Song.

Manuova i Abelova životna priča je gotovo identična. Manuovim roditeljima menadžer je potraživao 4200 evra za ugovor sa jednim od francuskih fudbalskih klubova. Njegova porodica prodala je sve što je imala i dodatno se zadužila ne bi li uspela da sakupi dovoljno novca.

Oktobra 2003. Manu je stigao u Francusku. Posle samo nedelju dana menadžer mu je uzeo pasoš i više se nikad nije pojavio. Prvih godinu dana pomagala mu je žena koju je upoznao u crkvi. Mladi Kamerunac je u Parizu godinama, i jedini prijatelj kojeg ima je upravo Abel.

Njih dvojica jedva preživljavaju tako što prose ili kradu. Često im je obrok samo šećer razmućen u vodi. Ako uspeju da sakupe neki sitniš, kupe veknu hleba koju bratski podele, a neretko se dešava da prođe i po nekoliko dana bez ikakve hrane. U hladnim danima silaze u metro i voze se napred-nazad u nedogled, tačnije, do trenutka do kojeg pariski metro radi. Posle toga moraju dalje da se snađu.

Abel i Manu nemaju nikakva dokumenta, pa često imaju problem sa policijom. Francuska godišnje deportuje nekoliko desetina hiljada ilegalnih emigranata. Ipak, pitanje je da li bi deportacija za ovu dvojicu mladića bila kazna.

Često gledaju fudbalske utakmice, a dešava im se da vide i neka poznata lica. Neki od njihovih nekadašnjih saigrača sada imaju uspešne karijere. 2008. godine na televizoru u jednoj prodavnici pratili su finale Afričkog kupa nacija u kojem je Kamerun izgubio od Egipta 1-0. Zamišljali su kako bi za godinu-dve i oni mogli zaigrati na nekom velikom turniru.


 

Nikada ne odustaju, svakodnevno vežbaju nadajući se da će se iznenada pojaviti neki klub. Treniraju zajedno sa još desetak dečaka koji su u Pariz došli iz Kameruna, ali i iz drugih afričkih zemalja. Dnevno pretrče i po 15 kilometara, odrade i po 500 sklekova kako bi ostali u formi. Ovaj tempo je poprilično žestok za momke praznih stomaka. S vremena na vreme, odigraju i po koji kontrolni meč sa nekim od nižerazrednih pariskih klubova.

Oni i dalje dobro igraju, čak dobijaju i ponude. Nažalost, sistem je takav da bez vize i radne dozvole nemaju mnogo prilika da se dokažu, i to ne samo u fudbalu. Manu želi da nastavi svoje školovanje, da postane advokat, ali on u Francuskoj nema nikakva prava, on ne postoji.

Ima li rešenja?

Žan-Klod Mbvumin (Jean-Claude Mbvoumin) je jedan od retkih koji pomaže Abelu i Manuu. On je nekada bio profesionalni fudbaler, reprezentativac Kameruna, sa solidnom karijerom u Francuskoj. 1999. godine, ispred ambasade Kameruna u Parizu, upoznao je nekoliko dečaka koji su, isto kao i Manu i Abel, dovedeni u Francusku i prevareni od strane menadžera ili napušteni od strane fudbalskih klubova. Mbvumin je ubrzo shvatio da ulicama Pariza luta na stotine dece, neka stara svega desetak godina, sa identičnom sudbinom i odlučio da se posveti ovom problemu. Osnovao je organizaciju za zaštitu mladih igrača – Foot Solidaire.

Ali kao i svaka nevladina organizacija, ni ova ne može rešiti ovako kompleksan problem. Žan-Klod je u mogućnosti da pomogne nekolicini, ali ovakvih slučajeva je na hiljade iz čitave Afrike. U njegovoj arhivi popisano je oko hiljadu igrača, ali se veruje da broj onih koji lutaju gradovima Francuske prelazi cifru od 8000. Neki su beskućnici, neki završe kao robovi, a neki nisu preživeli ni put do Evrope.

Fudbal je odavno postao biznis, ovo je samo jedna strana tog biznisa o kojoj se gotovo i ne govori. Mladi igrači glavna su meta menadžera - ne samo u Africi, već svuda u svetu. Dečaci potpisuju astronomske ugovore u kojima se njihovi životi gotovo pa gube. Sa druge strane, ogroman je broj onih koji ne potpišu nikakav ugovor i završe na ulici. “Važno je imati san, ali snovi o fudbalu više nisu realistični” ponavlja Žan-Klod Mbvumin. Teško je pronaći rešenje u okviru postojećeg sistema, deluje kao da su nam potrebne korenite promene.

Pročitajte i o Pogubnim fudbalerskim ugovorima

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel