Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Mačizam i muške suze - Inspirisano Dejvis kupom

Mačizam i muške suze

Inspirisano Dejvis kupom

Autor Milutin Mitrović 2010/12/8 : Tekstovi istog autora

Posle pobede u Dejvis kupu imali smo priliku da vidimo uplakane sportiste. Na političkoj sceni retko viđamo muške suze, a i one koje viđamo često su krokodilske. U tome nismo usamljeni, veliki deo političara iz nekadašnjeg „istočnog bloka“ retko pokazuje svoja osećanja.

Srbija je osvojila Dejvis kup.
Mala, nikad važna teniska nacija, popela se na Olimp „belog sporta“ i pokarabasila račune Francuzima koji su devet puta osvajali trofej. Malo prema Americi, koja je izmislila to takmičenje, što nosi ime jednog od četvorice američkih igrača koji su na prvom takmičenju 1900. godine pobedili Britaniju, Dvajta Dejvisa, koji je lično dizajnirao pehar, iz svog džepa platio srebro od kojega je izliven i kasnije postao značajna politička ličnost. Amerika je osvojila kup 32 puta, Australija 28 puta, ali Francuska sa Britanijom deli treće i četvrto mesto i zato je naša pobeda veličanstvena, kako se kaže baroknim sportskim jezikom. Drugi pišu i pisaće o pobedi. Mene interesuje onaj Mišel Lodra (Michaël Llodra), mlad, profesionalac, atleta koji je sa terena izašao u suzama. Te suze koje kod sportista znače opuštanje posle strahovite koncentracije tokom meča, koje je pustio i pobednik Troicki, ali radosnice, postaju sve manje retkost kod muškaraca. Imajmo na umu da je Dejvis kup, isključivo muško takmičenje, pa su utoliko suze na njemu pobeda emocija, iskrenosti nad sportskim robotima što su jedno vreme dominirali takmičenjima svetskog značaja.

Na neki način zapadna i istočna civilizacija delile su se na muškarce koji su smeli da pokažu svoja osećanja i one koji su morali biti „ljudi od čelika“, Staljinove – reč stalj, na ruskom, znači čelik. Ta čudna kastracija ljudskih osećanja i danas je još dobrim delom prisutna. Razumem igrače pokera koji kriju emocije, ne razumem političare, odnosno nacije gde oni ne smeju da pokažu ni radost ni tugu. Putina smo videli sa diskretnim osmehom Monalize, do pola golog kako demonstrira svoju muškost. Medvedeva na YouTube u svako doba možete videti pijanog „k’o letvu“ na prošlom sastanku G8, kako ga pridržavaju drugi državnici – to je muškarcima dozvoljeno, možda čak i poen. Ali suza - ne. Lično ne verujem političarima, jer mnogi glume emocije, onako kako im je njihov režiser za javne nastupe predvideo, pa ipak mi je drago kad neko od njih da emocijama na volju.

Rekorder, ne po količini suza, jer tu su Italijani nenadmašni, nego po njihovom značaju je Amerika. Zapisano je da je Džordž Vašington, 16. aprila 1789. godine pred nepreglednom masom plakao kao dete kada je proglašen za prvog predsednika SAD. Dvajt Ajzenhauer, je kažu grcao od suza kad su mu doneli izveštaj o broju mrtvih američkih vojnika pri iskrcavanju u Normandiji. Ako ne najveći, a ono najpoznatiji ancorman od nastanka TV-a, Volter Kronkajt, ne vodeći računa da mu je deda bio indijanski poglavica, te da mu to ne priliči, gušeći se u suzama jedva je pročitao 22. novembra 1963. godine vest da je ubijen predsednik Kenedi. Sadašnji predsednik SAD Obama 3. novembra 2008. neposredno uoči izbora, kada je doznao da mu je umrla baka, ljudski, skoro detinjasto, nije skrivao svoje uplakano lice.

Viđao sam boksere kako plaču, policajce, one k’o od brega odvaljene rudare, pa na smrt oguglale hirurge kad prevagne čovek nad profesionalcem. Video sam (istina na TV) pilota nadzvučnog jurišnog aviona koji plače shvativši da više nema Jugoslavije. A on je ipak pripadao kulturi u kojoj ne samo muško, nego i žensko ne treba da pokaže šta oseća. Setimo se stiha: „I tu majka tvrda srca bila, da od srca suze ne pustila“. Reč je o onoj majki Jugovića, kojoj prepukne srce, ali ne pokaže osećanja. Ne mora čovek da bude kardiovaskularac pa da shvati koliko su takva stanja opasna i neprirodna. Desilo se da sam izbliza mogao videti generalnog sekretara Komunističke partije Italije, Akila Oketoa, koji je (1990. god) na XIX kongresu te partije temeljito obrazložio da Partija mora promeniti i ime „jer će je inače istorija odgurnuti“. Ogromna većina glasala je za novo ime: Demokratska levica. A kada je rezultat saopšten Oketo je briznuo u plač. Ne znam njegovu motivaciju za izliv emocija, no za mene je to bio nedvosmislen znak da je jedan društveni sistem građen na diktaturi (tzv. proletarijata) definitivno nadvladan slobodom i osećanjima ljudi.

Arturo Peres Reverte je španski književnik formata i nestašnosti našeg Basare. Voli da komentariše sve što se zbiva i pritom je sklon da zastupa ekstravagantna stanovišta. Krajem oktobra opaučio je na Tviteru (čak vulgarno) ministra spoljnih poslova Moratinosa, koji je zaplakao kada mu je posle devet godina uspešnog ministrovanja saopšteno da je smenjen. Taj đonatorski gest književnika izazvao je seriju reakcija koje se ne stišavaju ni danas. Internet, novine, TV komentari vrte se oko teme sme li javna ličnost da pokaže emocije. I gotovo da nema nikoga ko odobrava stav nadobudnog književnika. A prisetite se - reč „macho“ je španskog korena i idolu ne priliči suza na licu. Filosof Fernando Savater, prozvan da komentariše sveo je svoj sud samo na: „Ne koristim Tviter zbog takvih prostaka kojih je prepun“.

Čuvajmo se ljudi koji u javnosti uspevaju do kraja da kontrolušu svoje emocije i „ne pokazuju slabosti“. Prisetite se jeste li videli Miloševića ili Koštunicu da dozvole sebi izliv osećanja. Nije slučajno što sam za pred kraj teksta ostavio priču o Španiji. Ako je ta zemlja, rodonačelnik mačizma, dospela dotle da većina odbija nedotupavan populistički mamac muške otpornosti na emocije, onda je to veliki napredak ljudskosti. Istina, zbilo se to u godini kada Španija slavi četvrt veka svog članstva u Evropskoj uniji. Ipak nije puko članstvo, nego evropski humanistički duh iskrenosti prevladao i u toj zemlji. Hoću reći da ćemo i mi jednom doći u tu Uniju, ali nas ništa ne sprečava da već sada, i možda brže od Španaca, oslobodimo sebe, svoje emocije, svoju iskrenost iako nam se u tom smislu ne postavljaju taksativni uslovi za pripadanje savremenoj civilizaciji. Lično mislim da je pravo na emocije jedno od fundamentalnih ljudski prava. Možda preterujem, al’ mi se takođe čini da je svet iskrenih osećanja lepši.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel