Solidarna kafica
Preko ramena > Prikolica > Umetnost kafenisanja: caffè sospeso - Poziv na igru

Umetnost kafenisanja: caffè sospeso

Poziv na igru

Autor Milutin Mitrović 2010/11/23 : Tekstovi istog autora

U Napulju postoji pokret koji čine ljubitelji kafe, kako bi se onim siromašnijim žiteljima omogućilo da konzumiraju ovaj topli napitak, pod imenom „caffè sospeso“.

Karl Maria fon Veber je komponovao, a Hektor Berlioz orkestrirao kompoziciju čiji sam naziv uzeo za naslov. Pomalo kičasta, ali ne baš kao muzika one dvojice Štrausa. Inače kao i većina ljudi, imam slabosti prema kiču, ali se kao i drugi, baš ne busam time. Ima li većeg kiča nego što je zalazak sunca na moru, a opet svi očarani gledamo u ono ogromno žumance koje utanja u monotonu liniju horizonta. Moj prezimenjak (nismo rod) dubrovački slikar Mitrović, postao je među turistima najčuveniji slikar sa egzotičnog Balkana, odmah posle Jovana Običnog, bivšeg dopisnika Politike iz Dubrovnika, koji se takođe odao slikarstvu za strane turiste. Valja videti njihove ateljee i kuće pa shvatiti koliko je ljubitelja kiča među posetiocima Dubrovnika. Na Mitrovićeve se zalaske sunca, koji put čeka kao na Punto iz Kragujevca, i takođe, plaća unapred. Sad ću pokušati da plagiram kanadskog ekonomistu i sjanog pisca satiričnih krimića, Stivena Likoka (Stephen Butler Leacock), koji slično, ali talentovanije, počne nečim priču da bi onda saopštio čitaocu kako to nema veze sa daljim tekstom. Ni kod mene ovaj uvod nema baš veze sa ostalim delom, sem što poziv na igru ostaje čitaocima uz nadu da će ga možda neko i prihvatiti.

Inače, reč je o tome da se u Italiji, Napulj i Trst, već više od jednog stoleća bore za prestiž gde se pije bolja kafa. Trst je smatrao da ima prednost, jer je u njemu druga najveća berza kafe u Evropi. Negde potkraj prošle decenije Napulj je odneo pobedu, ali ne u kvalitetu kafe, jer ukusi su nemerivi i nepomirljivi, nego u plemenitosti. Stanovnici Napulja i Trsta zaista znaju šta znači piti kafu, ne kao narkotik ili (anti)neurotik, nego kao uživanje, čist hedonizam. Znaju i smatraju da to uživanje ne treba uskratiti ni onima koji za njega nemaju novaca. Zato je u Napulju nastao pokret pod nazivom „Caffè sospeso“. Malo je teže za prevođenje, al’ uslovno bi bilo „odložena kafa“. Naime, kad neko u kafiću naruči „caffè sospeso“, onda mu barmen donese jednu, a naplati dve kafe. Zatim na vidnoj tabli ili cedulji kraj aparata udari štriklu. Time stavlja do znanja onima koji nemaju para za kafu da postoji jedna slobodna, koju je ostavio plemeniti kafopija. Gostu, koji zatraži kafu sa tog „konta“ šanker se obraća sa podjednakim poštovanjem kao i prema svakoj drugoj mušteriji. Uživanje u kafi ne sme da pomuti nadmen pogled šankera.

U prošli četvrtak, 18. novembra, proizvođač i distributer kafe nesumnjivo najboljeg kvaliteta, Caffè-Illy, kompanija što snabdeva lanac od 50.000 kafića u 140 zemalja sveta, postala je inicijator da se napuljski plemeniti gest proširi i na Trst. Dovoljno je staviti u izlog natpis „Caffè sospeso“, prijaviti se organizatoru pokreta – i gotovo. Pored lanca Illy-Caffè pokretu je pristupilo još 11 kafe-barova u Trstu već prve sedmice. Šta više, složili su se, da se pokrene internetski „Festival del caffe sospeso“ širom sveta i pruži prilika ljudima u nevolji da im bar taj užitak ne bude uskraćen. Plemenito, zar ne?

Postoji još jedan trajniji primer italijanske sprege socijalne osetljivosti i ljubavi prema kafi. Ne zna se precizno od kada u Italiji važi uzansa (trgovački običaj) koji svi poštuju: da kafa za šankom (po sadašnjem cenovniku) ne sme da košta više od jednog evra (107 dinara). Inače tršćanski Kinezi prodaju savim dobar espreso za 60 centi! Ako sednete za sto ili u baštu, ili nedaj bože ispred Floriana na Piazza San Marco u Veneciji, takva kafa košta 24 evra i koliko god šećera sipali u nju ostaje gorak ukus, jer se za iste pare može kupiti jakna ili cipele. Udruženje ugostitelja savetuje donju cenu - onu za šankom. One za stolom određuje svaki ugostitelj po svom nahođenju. Dakle i kod tog preskupog Floriana kafa za šankom ne sme da bude skuplja od 1 evra – manje nego u beogradskim kafićima.

Meni ostaje tajna na koji način to Italijani uživaju u kafi, a savršeno znaju koja je dobra, a koja ne. Kako je dobiju sruče celu šoljicu u grlo, plate i odu. Probao sam i sam, ispekao nepce i pojma nemam kakvog je ukusa bila. Možda je potreban duži trening. Malo sam kao onaj Mujo iz vica kome kad donesu espreso, on kaže: „Vrati to pa donesi kroz deset minuta – jedan mi je ćeif popit kafu, drugi mi je ćeif prićekati“. Volim da se seirim, pa još kad bi smela i cigara da se zapali...

Dakle, volim da popijem dobru kafu, a nešto amaterskog iskustva u tome imam. Kad se krene od Trsta na istok, dovoljno je preći u Sloveniju pa da se, pošto granice nema, uz pomoć naručene kafe otkrije da ste stigli, ne u drugu zemlju, nego u drugu caffè civilizaciju. Kod njih čak i espreso razvodne tako da jedva stane u šolju. Ništa ne vredi molba: „Lepo vas prosim, lahko dobim, eno kratko, kondensirano, ristreto kavo!“ Bez efekta. Ima i kod nas nekih „Slovenaca“ koji smatraju da „ristretto“ – kratka kafa, znači da su vas zakinuli, naplatili celu kafu, a doneli samo pola šoljice.

U Zagrebu je već bolje, malo muvaju sa lošim kvalitetom kafe, ali bar umeju da skuvaju. Naravno kafa se ne pije u hotelskim restoranima, sem u Beču, jer je tamo ujednačen „Wiener“ kvalitet kapucinera svugde. U hotelu Dubrovnik, na Jelačića placu, je očajna, u Gradskoj kavani bolja, a ponajbolja je u Tkalčićevoj, gde su poređani šaroliki kafići od tržnice Dolac pa sve do Gornjeg grada.

Na području nekadašnje kraljevine SHS još se, u proseku, najpristojnija esperso kafa kuva u Beogradu. Dakako razlike su drastične, ali ipak dominira kafa koja vam i bez šećera neće zagorčati život. Recimo u kafiću „Smaragd“ u Beogradu, može se popiti odličan espreso, ali samo kad je za šankom Bane, koji „ima ruku“. Prosečno dobar beogradski espreso može se popiti u kafiću koji je „na štrafti“ u bivšoj prodavnici „Kraša“, a riplijevsko čudo je kafić „Fenix“ na Zlatiboru u kojem služe odličan espreso pa čak i tršćanski specijallitet: „capo in bi“ skraćeno od „cappuccino in bicchiere“ odnosno kapućino u čaši – maloj, od debelog stakla da čuva temperaturu, 1 dl, kao one nekadašnje za vruću rakiju. Eh, kad bi druge evropske vrednosti tako dobro i brzo prodirale u Srbiju.

Ma kako izgledalo, nije lako napraviti dobru espreso kafu. Italijani imaju pravilo „5M“ koje znači: 1. Mašina (macchina) - mora biti redovno čišćena od kamenca i dobro zagrejana (bacaju se prvih 5 – 6 šoljica), 2. Mešavina (miscela) – svaki barmen koji drži do reputacije ima svoj recept mešavine raznih kafa, 3. Meljava (macinatura) – zavisno od vlažnosti vazduha. Melje se sitnije (po suvom) ili krupnije (po vlažnom vremenu), zato u italijanskim kafićima uvek postoji higrometar. 4. Mera (misura) – po neko još koristi tzv. misurino, mericu (engleski Measuring spoon) da bi se odmerio onih idealnih 6 do 7 grama kafe, koji će za 15 do 18 sekundi dati 15 do 20 ml. savršene guste i jake kafe pod nazivom ristretto. Odmerena kafa uspe se u portrafiltro (engl. Filter-holder) i blago pritisne na pressorino (eng. Pressor). Nikako ne valja staviti previše kafe i jako je pretisnuti – sabiti. Tek taj postupak garantuje da će se u 15 do 18 sekundi probijanja pare kroz kafu dobiti 15 do 20 mililitara „kratke“ ili za 18 do 25 sekundi 25 do 30 ml. običnog espresa. 5. je mano – ruka, ko to nema, taj osećaj, ništa mu ne vrede prethodna 4 M.

Pravi šmekeri se zadrže na čistoj kafi, a ostali uživači dodaju nekoliko kapi hladnog mleka (macchiato freddo), toplog mleka (macchiato caldo), med umesto šećera (arabesca – turski uticaj), ili 0,2 dl. konjaka (corretto)... i tako u nedogled. Valja pomenuti da Česi rado u espreso stavljaju ginseng. To je apsolutno – bljak!

Pogledajte video pa ćete videli kako Italijani naručuju kafu.

 

 

Cela ova priča ima zakulisni cilj da nekog sa potencijalnim talentom za menadžment i PR, pobudi da se kod nas prihvati organizatora pokreta, da se zainteresuje, poveže i uključi u Festival del caffè sospeso, (najjednostavnije preko interneta) pa da i naša sredina pristupi jednoj lepoj akciji i na plemenit način napravi korak bliže onome što karakteriše Evropu. Umesno je pitanje zašto ja to sam ne uradim, iako čvrsto verujem da će onaj ko uradi postati medijska ličnost, naći sebi ne samo zanimaciju nego i dobar posao. Pa iskreno smatram da tako nešto novinar ne bi trebalo da radi. Jer kafiće sam u ovom tekstu pomenuo, u dobrom ili lošem smislu, kao moj subjektivni sud, u slučaju da sam „svrstan“ bio bi to sukob interesa. Želja da se neko ocrni, a neko protežira. A to je u konfliktu sa minimalnim moralnim pravilima Evrope.

 

Pročitajte nastavak: Umetnost kafenisanja - Opojno zrno nesporazuma

 

Podržite incijativu Solidarna kafica

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel