Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Cenzura - Šta se desilo sa hrabrošću novinara

Cenzura

Šta se desilo sa hrabrošću novinara

Autor NN 2015/10/16

Građani Srbije se konstantno žale na cenzuru ali kada treba izaći na ulice u odbranu novinara koji su na svojoj koži osetili posledice borbe protiv iste, uvek imaju nešto važnije da rade. Lakše je napisati tvit da su nam novinari potkupljivi i uplašeni, i virtuelno se iscoktati nad njihovim neprofesionalizmom, nego sprovesti bilo kakvu smislenu akciju bojkota medija koji idu linijom manjeg otpora. Niko se pak ne pita zašto se današnji novinari, za razliku od onih iz 90-ih godina prošlog veka, više ne bore za istinu. Da li objektivni i profesionalni novinari imaju publiku? Da li želite da čujete istinu zbog koje ćete se postideti svoje građanske pasivnosti ili se radije opuštate uz nagu zadnjicu Mace Diskrecije i dijaloge osoba sa Farme kojima je IQ manji od broja cipela?

Zaboravljene afere

Zašto bi se novinari trudili da izveštavaju o korupciji, nepotizmu, nestručnosti državnog vrha isl? Samo u proteklih godinu i po imali smo mnoštvo afera o kojima je izveštavano, bez pravosudnog i bilo kakvog drugog epiloga. Krenimo od najsvežijih: afera prisluškivanja lidera DS-a Bojana Pajtića koja još nije razrešena; snimak sastanka ministra policije Ivice Dačića sa Mišom Bananom (sumnjičenim za šverc kokaina) koji je nedavno procureo u javnost; potom snimak Vladimira Đukanovića, neostvarenog molera i ostvarenog narodnog poslanika SNS-a, neustrašivog jurišnika na čast svih koji se osmele da se suprotstave Vučićevoj politici, na kojem se vidi Đuka kako sa grupom nepoznatih muškaraca noću upada u zgradu “Lutrije” sa merdevinama i koferima; zatim tu je i činjenica da su retko koji lokalni, pa čak i izbori za mesne zajednice, u poslednje dve godine prošli bez incidenata, odnosno bez sada već poznatih batinaša vlasti koji "pomažu" biračima u donošenju izbornih odluka; onda imamo potpisivanje tajnog ugovora za upravljanje Železarom, kao i tajne ugovore sa Etihadom i za Beograd na vodi o kojem niko od stručnjaka nema lepo mišljenje; a imali smo i dve afere vezane za premijerovog brata: firmu Asomacum koja je navodno otvorena lažiranom ličnom kartom Andreja Vučića pre 5,5 godina kako bi se naškodilo budućem premijeru Aleksandru Vučiću koji je na ovoj funkciji tek godinu i po dana (vizionarski poduhvat), kao i okršaj premijerovog brata sa žandarmerijom prilikom Parade ponosa.

Oba događaja vezana za Vučića juniora pokazala su da aktuelna vlast ne mari za nezavisnost institucija, šta više, da je u stanju da ih uništava radi nečijih ličnih interesa. Tako je sudija u slučaju Asomacum izuzeta zbog „odugovlačenja postupka“ čime je učinjen opasan presedan. Kao prvo, sudija ne bi trebalo da bude zamenjen zbog odugovlačenja postpuka, već zbog toga može biti izložen disciplinskoj odgovornosti. A kao drugo, kako je moguće da u zemlji u kojoj suđenja traju po 30 godina neko posle samo godinu dana bude izuzet zbog za odugovlačenja?

Drugi slučaj je vezan za urušavanje još jedne važne institucije – ombudsmana. Naime, brat Andrej je tog kobnog dana tokom Parade ponosa odbio da se legitimiše, a pripadnici vojne policije, koji su bili u njegovoj pratnji, sukobili su se sa žandarmima. Zaštitnik građana je podneo krivične prijave i protiv pripadnika vojne policije ali i protiv žandarma, smatrajući da su svi upotrebili prekomernu silu. Budući da je to njegova nadležnost, Saša Janković je pokrenuo postupak kontrole rada Ministarstva odbrane i VBA, ali oni su odbili da mu dostave podatke o ovom incidentu. Tada je počela iscrpljujuća kampanja prorežimskih medija u kojoj je ombudsman maltene optužen da je ubica, računajući da kada ne mogu da ga smene bar mogu da ga - diskredituju. Zato što je radio svoj posao.

No, većina ovih događaja je zaboravljena. U toku je takva hiperprodukcija afera da nikakav skandal ne možemo da zapamtimo duže od obdanice, pa ni to da je sve poskupelo a penzije i plate su smanjene, pa ni sedmoro poginulih u padu helikoptera za koji još nije utvrđena krivica niti će verovatno ikada biti, pa čak ni neadekvatnu reakciju vlasti prilikom poplava tokom kojih se prema zvaničnim podacima utopilo 24 osobe, a još 26 je umrlo PRIRODNOM SMRĆU. Na kraju krajeva, prešli smo i preko dugogodišnjih laži o „srcu Srbije“. „Ako nam otmu Kosovo, svako ko se bude zalagao za EU poručuje da želi da ga Zapad svakog dana još više udara motkom u glavu, jer će ih tako još više voleti! Ako nam EU otme Kosovo, pitanje da li želimo u Uniju je pitanje da li je neko normalan ili ne”, govorio je Vučić 2007. godine.

Možemo da nabrajamo afere i gotovo šizofrene preobražaje ličnosti bar na još nekoliko desetina hiljada karaktera ali čemu sve to kada ćemo ih posle nabrajanja opet zaboraviti. Ključno pitanje je: zašto građani stalno kritikuju novinare zbog nepostojanja profesionalnog izveštavanja ako im zapravo ono i nije potrebno. Zašto se žale na cenzuru medija ako će opet glasati za SNS bez obzira na sve afere vezane za ovu partiju koje su se na jedvite jade probile do javnosti?

Pritisci na novinare

Zašto želite hrabre novinare? Olja Bećković je zbog svoje hrabrosti dobila otkaz a nekoliko protesta grupice građana nije je vratilo na posao. Šta više, pitanje je da li će za vreme Vučićeve vlasti više ikada uspeti da nađe zaposlenje u struci. Srđan Škoro, bivši šef deska u Večernjim novostima prošle godine je uživo na javnom servisu komentarisao sastav nove Vlade i upitao se zašto je premijer u nju primio ljude sa “takvim” biografijama i da li su oni sposobni da vode zemlju. To je diglo veliku prašinu a Škoro je smenjen sa mesta šefa deska u Novostima i premešten najpre u Sport, a ovih dana u Zov gde radi kao novinar sa najnižim mogućim ličnim dohotkom. Većina sekretarica i pojedini kuriri u kompaniji Novosti imaju veću platu od one koju su njemu odredili.

Pre neki dan je u Pres centru UNS-a održana promocija njegove knjige „Vučić i cenzura”. Tu vest su objavili samo Beta, Radio-televizija Vojvodina i Danas, i to veoma kratko. “Ćute novine kao zalivene, ne oglašavaju se televizije, knjižare odbijaju da prodaju knjigu sa takvim naslovom, kolporteri vrte glavom i vele – ne smemo”, napisao je za Cenzolovku autor ove knjige Srđan Škoro.

Ni njegov kolega Slaviša Lekić kojem je prošlog meseca objavljena knjiga “Svaka čast Vučiću” nije bolje prošao. On je naime napravio knjigu citata Aleksandra Vučića, sa datumima i izvorima gde je šta izgovorio. Dva najveća knjižarska lanca - Delfi i Vuklan - odbila su da je distribuiraju. Lekiću su iz Vulkana usmeno, bez ikakvog pojašnjenja, saopštili da neće distribuirati knjigu, a Delfi, vlasnik 35 knjižara, naručio je 30 komada knjige za jedno svoje prodajno mesto. Slaviša Lekić je to smatrao nepristojnom ponudom a u razgovoru sa vlasnikom Delfi knjižara saznao je da tako mora biti iako je “njemu zbog toga neprijatno da se pogleda u ogledalo”.

I to nije sve. U neformalnim razgovorima sa novinarima može se čuti da se njihovim urednicima dovode “šefovi” koji naređuju o čemu sme da se piše a o čemu ne i koga od javnih ličnosti treba diskreditovati, da televizije imaju spiskove analitičara koje smeju da zovu u program kako ne bi neposlušni uživo rekli nešto što ne smeju (otud su Dragoljub Anđelković i Dejan Vuk Stanković postali stručnjaci za sve), da su pojedinim novinarima pretresani bankovni računi u nameri da vlast “otkrije” ko ih plaća za izveštavanje o zabranjenim temama, da novinari mogu da ostanu bez posla za samo jedan dan i da o tome obično budu obavešteni telefonom, da se pre konferencija za štampu pregledaju novinarska pitanja i daje dozvola koje sme da se postavi, da se smanjuje broj ekonomskih novinara jer je sve manje potrebe za izveštavanjem o ovoj temi pošto ni državne institucije ne smeju da objavljuju podatke o stanju domaće privrede, da se generalno smanjuju informativne redakcije u medijima, da se novinarska imena poput Danice Vučenić povlače iz ove profesije zato što nemaju uslova da je obavljaju profesionalno, itd.

Novinarstvo je sistematski degradirano i na kraju uništeno, i to ne samo od strane ove vlasti, mada je ona, mora se priznati, u tom pogledu najgora u poslednjih 15 godina. Prema podacima UNS-a zarade novinara su ispod republičkog proseka - oko 75% novinara u Srbiji zarađuje između 125 i 375 evra, i to neredovno. To otvara dosta prostora za korupciju, a za svaki slučaj, ako se nađu oni koji ne žele da pišu naručene tekstove, tu je i oprobani mehanizam pretnji i ucena. Milan Petković iz SINOS-a kaže da je u prethodnih nekoliko meseci više od 900 novinara samoinicijativno otišlo iz te profesije.

Oni koji su ostali u novinarstvu i pokušavaju da ga obavljaju profesionalno, svakodnevno se suočavaju sa preprekama. Počev od institucija koje uglavnom kriju podatke koji bi trebalo da budu dostupni javnosti (kao npr Ministarstvo privrede i Železara koji su ne samo novinarima već i Povereniku uskratili mogućnost uvida u ugovor sa kompanijom HPK Engineering), preko onemogućavanja novinara da rade svoj posao kao što je bio slučaj sa ekipom Istinomera kojoj nije dozvoljeno da snimi prilog na Savskom keju uz grubu reakciju komunalne policijepa sve do saslušavanja novinara koji objavljuju navodne dokaze korumpiranosti vlasti i premijerove žustre retorike koji urednike naziva “ološem” i napada na esnafsku organizaciju NUNS zbog reagovanja na ovaj slučaj.

Kao da to nije dovoljno, širom zemlje napeti kao strune razni Ilije Čvorovići čekaju mig da se obruše na neistomišljenike režima, kao u slučaju reditelja Kokana Mladenovića koji je dobio krivičnu prijavu od građanina Zorana Đuričića zbog ovog intervjua, što bi se lako moglo izjednačiti sa institutom verbalnog delikta kojeg se sećaju naši stariji sugrađani.

Da stvar bude gora, isto se desilo i profesorki prava Vesni Rakić Vodinelić koja je objavila pravnu analizu Mladenovićevog intervjua na Peščaniku, ustvrdivši da ovde nema elemenata za krivično gonjenje.

No, Ištvan Kaić, još jedan revnosni građanin u odbrani lika i dela Aleksandra Vučića, misli drugačije. Naravno, to je njegovo pravo.

Ali kakva poruka se time šalje novinarima i kritički nastrojenim građanima? Možemo li imati demokratsko društvo i pravnu državu bez prava na kritičko mišljenje? Nisu li mediji “četvrti stub demokratije”, odnosno njen korektiv? I šta nam ostaje kada novinari i javni poslenici zaćute? Šta mislite, koliko će se krati, reketirati i spletkariti u zemlji u kojoj niko ne sme da osudi takvo ponašanje? Svi mi ćemo živeti u toj zemlji. Mi, čija borba za slobodu izražavanja podrazumeva tvitovanje o njoj, dok novinari ostaju bez posla zato što se bore da nas informišu. Možda bi trebalo jednom zauvek da se izjasnimo da li želimo slobodno informisanje i šta planiramo da uradimo sa njim? Čisto da se ljudi ne bi uzalud žrtvovali za ideale koji skoro nikome više nisu važni.

I ne, neću potpisati ovaj tekst, kao ni mnoštvo drugih, sve dok se ne stvori povoljnija atmosfera u društvu za to.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel