Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“ - Maksimalizacija profita uvek je na nečiju štetu

Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“

Maksimalizacija profita uvek je na nečiju štetu

Autor Milutin Mitrović 2014/12/1 : Tekstovi istog autora

Bilo je davno kada sam čitao, a još davnije kada je Kasper Jost napisao knjigu „Principi novinarstva“ koja i danas u svetu služi kao novinarski bukvar, a u kojoj je lucidno abolirao novinare kad kraduckaju tuđe naslove. Ovaj naslov nije moj, pa sam ga stavio pod navodnice. Preuzeo sam ga iz intevjua Mojzesa Naima, profesora ekonomije sa MIT iz Bostona i nekadašnjeg ministra trgovine u Venecueli. Trudiću se da dokažem kako sadržaj opravdava potkradanje visprenijeg.

Reč je o svetskim muvanjima političko-ekonomskog karaktera. Nema više jednog bez drugoga, iako jedni pljuju državu (politiku), a veličaju tržište (ekonomiju), a drugi obratno; razumni izbegavaju i jedno i drugo. Predmet su ovoga puta – Rusija i nafta. Kada je početkom godine u Ukrajini nastalo žestoko razračunavanje pristalica proevropske orijentacije uz sumnjivu podršku ultradesnih organizacija, i pristalica proruske orijentacije uz nesumnjivu podršku ruske intendanture, zbilo se, kako je i za očekivati, da cene nafte na svetskom tržištu skoče i održavaju se na vrlo visokom nivou od oko 100 dolara za barel (klasifikacija – Brent). Od kraja maja, pa do kraja juna cene nafte održavale su paralelu sa intenzitetom demonstracija u Kijevu i uvođenjem prvih dveju rundi sankcija prema Rusiji. Logika tržišta je da smanjenje ponude (ruske) nafte izaziva rast cena, jer Rusija je treći svetski proizvođač posle Saudijske Arabije i SAD sa 12,3 odsto ukupnih isporuka. Eto, do ovde situacija ima smisla.

U junu mesecu, preciznije 17. dana tog meseca, međutim, objavljena je treća runda još žešćih sankcija Rusiji i vrlo brzo potom došlo je do naglog pada cena nafte i pada kursa rublje. Pad kursa rublje logična je posledica sankcija zbog omeđivanja izvoza nafte i gasa kao najvećih izvora ekonomske stabilnosti Rusije. Nema, međutim, tržišne logike u padu cene nafte. Nju zamenjuje politička logika, kojom se sve može objasniti. U Libiji, Iraku, Siriji se ratuje, a to su takođe veliki snabdevači sveta naftom, pa bi takvo stanje moralo da diktira sve više cene. Postoji, dakle, moć jača od svemoći tržišta, pohlepe, OPEC-a, i ko zna čega sve još, što pokreće ekonomiju. Ekonomija – kako kaže Verner Bonefeld (Werner Bonefeld, pronicljivi marksista sa York univerziteta) – nije ujedinjujuća snaga! Maksimalizacija profita uvek je na nečiju štetu, što izaziva sukob.

Govoriti o tržištu nafte, problematično je iako je to najizvikanije od svih tržišta. Prvo, mnogo veće profitne stope dostižu se u trgovini kafom, pa pitkom vodom, pred kojom je tek zastrašujuće grandiozna ekonomska budućnost kada se, zbog deficitarnosti (rasta tražnje i pada ponude) za cene neće pitati. Drugo, manje ekološki tendenciozno i neposrednije je da se na tzv. svetskom tržištu trguje sa jedva nešto više od petine proizvedene nafte. Najveći deo koriste proizvođači za svoje brzo narastajuće potrebe, zatim se ogromne količine prodaju putem višegodišnjih međudržavnih aranžmana, a delom i po sistemu trampe – ja vama naftu, vi meni veštačka ostrva, oblakodere itd. Dakle, između 70 i 80 odsto nafte ne dospeva na to što se naziva svetskim tržištem, ali diktira cene.

Taj sistem uhodan je od onda kada je genijalni Henri Kisindžer objasnio iranskom šahu Rezi Pahlaviju (voljnom da kupuje američko oružje, ali nije imao para) da digne cenu nafte i para će biti. Anegdotska smicalica preoblikovana je u OPEC (Organisation of Petroleum Exporting Countries (OPEC) nastala 1960. godine, sa sedištem u Beču, gde je 27. om. održala skup da bi poduprla uzdrmane temelje sopstvenih prihoda. Ekonomista Džeremi Rifkin tvrdi da je naftni lobi za bar dve decenije namerno unazadio hod ka jeftinoj i čistoj energiji) i njegov monopol. Nastala je bespoštedna tuča u kojoj je ubijen italijanski državni menadžer za naftu, Enriko Matei, zato što je jedini kupovao naftu iz Rusije po dampinškoj ceni od 1 dolara za barel franko italijanske luke. U krizi 1973. godine cena nafte je učetvorostručena sa 3 na 12 dolara po barelu. Prema današnjih sedamdesetak dolara to je komično malo, ali je tada učetvorostručenje cene energije bilo prvi strahovit udar na realnu ekonomiju. (Milton Fridman je iz svog mađioničarskog naučnog šešira izvukao ideju “petrodolara” i time stvorio prve velike fluktuirajuće količine problematičnog novca na kojem će nastati finansijski haos i kriza što još traje u dobrom delu zapadnog sveta.) Budući da se veštački nabildana cena sirove nafte uzima kao reper za cene derivata (benzina, dizela, gasa…), čak i države koje pokrivaju potrebe sopstvenom naftom, profitiraju bogato preko prodaje derivata građanima koristeći rast cena nafte koji ih ne pogađa. U proseku akcize, porezi i doprinosi u evropskim državama iznose 45 do 62 odsto prodajne cene naftnih derivata. Ko bi bio lud da se odrekne tako lepog i olakog prihoda. Pa ipak…

Nafta

Fotografija preuzeta sa: mexicoinstitute.wordpress.com

Odjednom je 24. juna, posle vrhunca od 112 dolara za barel, počeo retko viđen pad cena nafte na svega 71,25 dolara za barel, odnosno za preko trećine cene. Američka nafta (WTI) s očitom namerom da ruši ostale, pala je na svega 67,75 dolara! Nema sankcije koja će pogoditi Rusiju tako jako, tragično i dugoročno kao što je pad cena nafte i ograničavanje dostupa tržištu. Rupa na saksiji sankcija je pronađena! E sad je red na pokušaj objašnjenja zašto mi se naslov koji sam „pozajmio“ dopao. Nešto bih o onom „iracionalno“, bar sa ekonomskog stanovišta. Da bi Rusiji bila stavljena omča oko vrata valjalo je obaviti grdnu spekulaciju na tržištu nafte. Odjedared su SAD ponudile tržištu ogromne količine svoje fracking nafte (dobijene ceđenjem iz škriljaca) – što stručnjaci ocenjuju kao najobičniji blef. Amerika će velikih viškova nafte imati tek ubuduće, jer ono što na taj način sada crpi ne daje količine koje bi poremetile normalnu trgovinu. No, prihvatimo da to nije blef. Tada se sučeljavamo sa najprizemnijom računicom. Freking je vrlo skup postupak dobijanja nafte, mnoštvo malih izvora, za svaki nova oprema koja tek treba da se amortizuje i smanji investicioni teret i znatno veći atak na okolinu… Nekad se i naše „Pomoravlje na moru nafte“ – kako se pisalo kada su uljani škriljci pronađeni – sučelilo sa činjenicom da tako dobijena nafta košta trostruko više nego kad se kupuje – i palo u zaborav.

Američki izvori navode da je cena nafte dobijene freking postupkom između 47 i 137 dolara za barel (zavisno od uslova), da je prosečna cena 75 dolara i kada padne ispod tog nivoa proizvodnja se pretvara u proizvodnju gubitaka, a ne nafte. Kako sam naveo, cena je (28.11.2014) pala na 71,25 dolara, te bi umesto profita Amerika morala da gubi 3,75 dolara po barelu. (Amerika sedmično izvozi oko 4 miliona barela nafte (i derivata). Dakle, gubi oko 15 miliona, što je za njene mogućnosti komično malo, naročito ako će tako Putinu “da crkne krava”). Obaranje cene nafte, međutim, mnogo više pogađa Rusiju, koja uspeva da pokrije svoje planirane budžetske rashode i investicione ambicije tek na ceni od 102 dolara za barel. Dakle, njena blagajna gubi 30,75 dolara po barelu i neće biti u stanju da pokrije javne rashode u kojima nafta figurira sa 30 odsto. Ruski ministar finansija procenio je da će gubitak iznositi 90 do 100 milijardi dolara za godinu dana. To direktno utiče na neminovno povećanje poreza i domaćih cena, pa na rast inflacije te pad kursa rublje uz automatsko poskupljenje njenih dugova svetu. Dakle, Rusija je gurnuta u kaljugu iz koje je delimično može spasti Kina kada proradi naftovod. Sa druge strane, SAD kontaju da će Rusija doživeti ekonomski kolaps najdalje za tri godine. Počinje pakleni tempo napada i odbrane, jer rat već uveliko traje, samo, kako bi rekao Klauzevic – “drugim sredstvima“.

U četvrtak 27. novembra u Beču je održan 166. sastanak na vrhu OPEC-a. Na najnižu cenu nafte za protekle 4 godine oni su reagovali relativno mlako. Saudijska Arabija koja vlada tom organizacijom, a za uzvrat ima bezrezervnu podršku američke administracije u očuvanju dinastije sultana Najd’ Abd al-Aziz Al Sauda, uspela je i ovoga puta da uradi onako kako inicijatoru berzanskog udara/spekulacije odgovara. Njoj i Emiratima je najlakše, jer su njihovi izvori veliki, bogati, oprema uglavnom isplaćena tako da donose profit i kad cena padne i ispod polovine aktuelne. Iran se jedini otvoreno suprotstavio odluci da se ne odluči ništa. Nijedna od 12 zemalja učesnica, međutim, nije pokazala želju da priskoči u pomoć Rusiji, koja se uvek ponašala nadmeno i minirala odluke OPEC-a. Inače, neto smanjenje ponude Saudijske Arabije bilo bi dovoljno da ponovo digne cene u nebesa i pokaže koliko iza američke ponude stoji blef ili istinito obilje nove nafte. Kolateralna žrtva u ovoj igri je Meksiko, koga ne štiti „kišobran“ ni SAD ni OPEC-a.

Koliko je kapitalistička Rusija dorasla da se snađe u okrutnoj „tržišnoj“ igri ima izgleda da se relativno brzo uvidi. Naime, već mesecima Rusija je krenula da prodaje svoje obilate svežnjeve američkih državnih obveznica, pokušavajući tako da smanji zavisnost od američkih finansijskih pritisaka. Za dobijeni novac kupovala je kamione zlatnih poluga u trenutku kada je cena zlata bila niska, zbog neke volšebne ponude. Problem pada cena zlata vezan je takođe za rusko-ukrajinski konflikt. Naime, Ukrajina je sa 45 tona rezervi u zlatu bila jedna od finansijski izrazito stamenih zemalja Evrope. Onda je pre manje od mesec dana pukla bruka da je državna riznica gotovo prazna. Raniji ministar finansija objasnio je da je tokom krize i unutrašnjih sukoba prodavano zlato i da je ostavio oko 26 tona zlata u trezoru. Najnoviji izveštaji agencija govore o 16 tona zlata o kojima niko nema evidenciju gde su nestale. Svašta je moguće, razne tranzicije su praćene, u na žalost sličnim, mada ne toliko spektakularnim pljačkama. No, za ovu priču bitno je da su najverovatnije ukrajinske ponude (legalne ili ne) prouzrokovale pad cene na berzama. I još nešto: Donjeck, sa svojim autonomaškim i proruskim ambicijama, krije u svom podzemlju najveće ukrajinske zlatonosne žice. Kolateralni argument za sukob i autonomiju.

U svakom slučaju, Rusija je u jednoj i po deceniji utrostručila svoje obilate rezerve i u samo jednoj sedmici, prošlog meseca, kupila 55 tona plemenitog metala. U tim kupovinama sledile su je Belorusija i Kazahstan, članice iste carinske unije posprdno nazvane „Anti EU“. U celoj igri najgore prolazi Ukrajina, dakako narod, a ne ni magnat Porošenko, ni fanatični Jacenjuk. Ukrajinska politička elita, kao i gruzijska pre nje (Šakašvili), nasela je na obećanja američkih neokon i ratobornih generala da će u njihovim ratnim igricama uz američku pomoć kao Pac-Man skrcati sve što im se nađe na putu. U oba slučaja Rusi su to jedva dočekali i bukvalno oteli Gruziji Abhaziju, a Ukrajini Krim. Rusija je velika sila, baš to – sila. Suviše često i suvše dugo imala je poltičke elite koja su opravdavale stereotip o Rusiji kao agresivnom medvedu.

U vreme Hladnog rata, kako je tek deceniju kasnije pedantno nemačko sudstvo ustanovilo, Brežnjevljeva administracija je obilato, ali zakulisno, finansirala antiratne pokrete tako da čak ni mnogi koji su te pare dobijali nisu znali odakle potiču. Danas se sasvim jasno zna, bar za neke. Italijanski novinari Etore Livini i Nikolo Lombardoci istražili su i napravili obiman članak, studiju o Putinovoj političkoj zainteresovanosti da destabilizuje ionako klimavu Evropsku uniju. Počnimo od toga da je Prva češko-ruska banka (pritom Češka davno sa njom nema ništa, a vlasnik je bankar Roman Jakubovič Popov – verovatno prestanome (Prestanome je italijanski termin, znači onaj ko zajmi ime, za osobu koja se lažno registruje kao vlasnik prljavih poslova. Kod Iljifa i Petrova postoji lažni direktor Pfund, čiji je posao da ide u zatvor kad se otkrije prevara) vladajućeg ruskog tandema Putin-Medvedov), odobrila 9 miliona evra kredita za buduću predsedničku kampanju Nacionalnog fronta i Marin Le Pen u Francuskoj.

Pošto sam pročitao tekst, po običaju sam pogledao šta o tome ima na internetu, pa mi je naglo splasnulo oduševljenje, jer na tu frišku temu od pre samo šest dana ima na stotine tekstova i bar podjednako ozbiljnih analiza. Koga zanimaju podrobnosti, dovoljno je da na Google samo napiše: „le pen & putin“ pa će dobiti ne samo hrpu tekstova, nego i slike, čak i Marinine mame koja se u mladosti golišava slikala za Playboy. Marin Le Pen je upotrebljena da bi se javnost upoznala sa žestoko zahuktalom ruskom kampanjom podrivanja EU, koja se tako nezahvalno ponela prema svom „dobrotvoru“ što joj za lepe pare isporučuje gas i naftu. Uloga EU u kampanji protiv Rusije nije za pohvalu, jer otkriva koliko je njeno nejedinstvo osnova inferiornosti i prihvatanja geostrateških zadataka od SAD. Međutim, Rusija je daleko od nekoga ko zaslužuje solidarnost. Ona u „kontranapadu“ natovskom stezanju obruča oko nje, otima iz svoje okoline parče po parče nenaklonjenih joj država u kojima vidi pretnju svojoj moći. Sa stanovišta teorije sile – ona je u pravu! No ima i ono Njegoševo o tragovima sile koji smrde nečoveštvom.

Da vidimo ko su klijenti pred šalterima ruskog političkog bankarstva? Postoji izveštaj Political Capital Policy Research – think-tank instituta iz Budimpešte, koji od 2009. godine prati temu ruske infiltracije u EU preko političkih partija i NVO. Isto to rade i SAD preko Heritage Foundation (Prema jednoj emisiji francuske TV pre desetak godina Heritage je finansijama i instrukcijama podupirala “Otpor” u borbi protiv Miloševićevog režima kod nas. Ima i o tome na internetu) i drugih nevladinih institucija, i to širom sveta. Retko se, kao u slučaju Le Pen obelodani kanal, što jasno treba da stavi do znanja EU da ruska imperija uzvraća udarac. Prema navedenom institutu iz Budimpešte, uveliko se primenjuje ruski plan da se formira „Crna internacionala“ ekstremno desnih partija, koja je jedino sposobna da disciplinovano i paranoidno seje strah i mržnju. U tom se kontekstu planiraju i održavaju kontakti sa: austrijskom Narodnjačkom partijom, nemačkom AFD, holandskom Slobodarskom partijom, UKIP iz Britanije, Jobik iz Mađarske, „Slovenskom braćom“ iz Bugarske, Srbije, Poljske. Treba biti oprezan, jer koliko god je to verovatno, ipak su u pitanju samo nagađanja i „poverljivi“ izveštaji. Istina, špijunaža ne bi bila to kad bi se znalo šta radi. Da se zaista oko ruske namere okuplja desničarski, agresivni šljam dokaz je Mateo Salvini – vođa italijanske ksenofobne Lege Nord, koji kao pravi Italijan nije mogao da sakrije uzbuđenje zbog izvanredno toplog prijema i predusretljivosti koje je doživeo (on, koga italijanska javnost uglavnom pljuje) prilikom nedavne, konspirativne posete Rusiji.

Nema sumnje da svi nekog kupuju, problem je samo izbora kome će se pare ponuditi. A Putin nudi ne samo pare nego i tehničku asistenciju, pomoć specijalizovanog personala, pristup networku. One koji žele da ruše evropsko zajedništvo i rusku oligarhiju povezuje ne samo novac i organizacija, nego i blizak pogled na svet: sveta tradicija, nacionalizam, hrišćanska porodica, mržnja prema strancima, ženama i manjinama – Craft durh Freude! Ta „smrtonosna mešavina“, kako ju je u Foreign Affairs nazvao Majkl Orenstejn sa Bostonskog univerziteta, zaslužuje pravovremeni alarm. Kao što je u vreme Miloševića ološ nanjušio da je kucnuo njegov čas, tako danas zli ljudi veruju da dolazi njihovo vreme.

Verovali smo da je Obama zapadni Gorbačev, političar što kao Gorbi želi da reformiše sistem koji nipodaštava ogromnu većinu ljudi. Nije uspeo Gorbačev, a nije uspeo ni Obama. Valja se prisetiti Đinđića i njegove poruke da svaka generacija mora pokušati da menja i unapređuje društvo, ne bojeći se ishoda. Ni on nije uspeo, međutim ostavio je ključnu poruku da uvek treba iznova pokušavati, jer jedino tako će neka generacija jednom uspeti da stvori bolji svet.

Tekst je originalno objavljen na sajtu Pescanik.net i prenesen je uz dozvolu Milutnina Mitrovića

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel