Solidarna kafica
Preko ramena > Nauka > Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni - Mit o vitaminima

Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni

Mit o vitaminima

Autor Katarina Marinković 2014/11/20

Eksperti za ishranu i svetski nutricionisti tvrde da sve što je potrebno našem organizmu već postoji u našoj svakodnevnoj ishrani. Međutim, predstavnici medicinskih i drugih industrija nas ubeđuju da hrana ne sadrži dovoljno vitamina i da je neophodno da ih uzimamo u vidu dodataka. Na sreću, mnoge kvalitetne studije su razrešile ovu nedoumicu.

Istraživači sa Univerziteta Minesota su 10. oktobra 2011. godine otkrili da su žene koje su uzimale dodatne multivitamine imale veću stopu smrtnosti od onih koje ih nisu konzumirale. Dva dana kasnije, istraživači sa klinike u Klivlendu došli su do podatka da su muškarci koji su uzimali dopunski vitamin E imali povećan rizik od raka prostate.

Međutim, ovi pronalasci nisu bili nešto novo. Prethodnih sedam studija su već pokazale da vitamini povećavaju rizik od raka i srčanih bolesti kao i kraćeg životnog veka. Ipak, tokom 2012. godine, više od polovine američkog stanovništva je konzumiralo neki oblik vitaminskih dodataka. Ono što malo ljudi zna, jeste da njihova fasciniranost vitaminima potiče od samo jednog čoveka, koji je istovremeno bio toliko u pravu, da je osvojio čak dve Nobelove nagrade, i toliko pogrešio da se smatra jednim od najvećih svetskih promašaja.

Uspon i pad jednog genija

Godine 1931. Lajnus Poling objavio je rad u „Časopisu američkog hemijskog udruženja“ pod naslovom „Priroda hemijskog spoja“, jer njegovo glavno naučno ostvarenje jeste upravo teorija o hemijskim vezama. Pre objavljivanja njegovog rada, hemičari su znali za samo dva tipa hemijskih veza, jonsku i kovalentnu. Poling je tvrdio da to sve nije tako jednostavno kao što se čini. Njegova ideja je bila revolucionarna za to polje izučavanja, zbog toga što je spojio kvantnu fiziku sa hemijom, a njegov koncept toliko inventivan da urednik žurnala nije mogao da nađe nekog dovoljno kvalifikovanog da rad pregleda i objavi. Kada su pitali Alberta Anštajna šta misli o njegovom radu, on je samo slegao ramenima i rekao „To je suviše komplikovano za mene“.

Za samo jedan rad, Poling je primio „Langmjur“ nagradu kao najistaknutiji mladi hemičar u Sjedinjenim Američkim Državama, postao profesor na „Kalifornijskom tehnološkom institutu“ i osvojio Nobelovu nagradu za hemiju. I sve to sa samo 30 godina. Pored toga njegovi pronalasci su dali povoda za stvaranje novog područja istraživanja – molekularne biologije.

Godine 1961. istraživao je krv gorila i šimpanzi kako bi video da li mutacija hemoglobina može da im posluži kao sredstvo kako bi bolje razumeli evoluciju. Dokazao je da je ljudska vrsta potekla od gorila pre oko 11 miliona godina, mnogo pre nego što su naučnici smatrali. Takođe njegovo polje interesovanja nije bilo vezano samo za nauku, bio je i svetski najpriznatiji aktivista u borbi za mir u svetu i za zalaganje za zabranu nuklearnih proba, te je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za mir i postao prva osoba ikada koja je samostalno dobila dve Nobelove nagrade. A onda je sav težak rad koji je od Lajnus Polinga napravio legendu, pao u vodu.

Marta 1966. kada je Polingu bilo 65 godina, primio je poziv od Ervina Stouna, američkog biohemičara i hemijskog inžinjera, koji je Polingu otkrio formulu za duži život, što je Poling nedavno pred njihov razgovor i poželeo. Poling je, slušajući njegov savet uzimao 3.000 miligrama vitamina C dnevno. „Stoun je tvrdio da ću prateći njegove savete poživeti ne samo još 25 godina već mnogo više. Odmah nakon konzumiranja počeo sam da se osećam živahnije i zdravije“ , izjavio je Poling. „Prehlade i groznice od kojih sam oboljevao nekoliko puta godišnje su prestale. Povećao sam unos vitamina C deset puta dok nisam stigao do toga da uzimam 18.000 miligrama dnevno.“ Od tog dana, ljudi su znali ime Lajnusa Polinga samo zbog jedne stvari – vitamina C.

To je bio početak njegovog naučnog kraja.

Lajnus Poling

Vitamin C nije svemoguć

U svojim daljim radovima Poling je javnosti predočio pozitivne aspekte konzumiranja vitamina C, utičući tako na njih da uzimaju čak i do 3.000 miligrama svakog dana što je bila doza 50 puta veća od preporučene. Verovao je da će nazofaringitis (zapaljenje nosa i ždrela), u narodu poznat kao prehlada, uskoro postati deo prošlosti. Njegova knjiga „Vitamin C, prehlada i grip“ postala je momentalni bestseler. Prodaja vitamina C se najpre udvostručila, pa utrostručila da bi na kraju dostigla prodaju četiri puta veću od uobičajene. Do sredine '70 godina, čak 50 miliona Amerikanaca poslušalo je Polingov savet. Farmaceuti su ga ubrzo prozvali „Lajnus Poling efekat“.

Međutim, naučnici nisu bili toliko entuzijastični. Decembra 1942.godine, otrprilike 30 godina nakon prve Polingove izdate knjige, Donald Kovan (Donald Cowan), Harold Dil (Harold Diehl) i Ejb Bejker (Abe Baker) sa Univerziteta Minesota, objavili su rad pod nazivom „Vitamini kao prevencija protiv prehlade“ u kom su napisali da su nakon tretiranja simptoma prehlade kod 980 pacijenata došli do zaključka da nema indikatora koji pokazuju da ni sami a ni u paru, antihistaminici i vitamin C, nemaju značajnog pozitivnog efekta na trajanje niti ozbiljnost infekcija gornjeg respiratornog trakta. Usledile su brojne studije i nova istraživanja na Univerzitetu Merilend i na Univerzitetu Toronto, gde su kod volontera ispitivali efekat vitamina C na njihovo zdravstveno stanje usled prehlade. Svuda su dobijeni isti rezultati - vitamin C nije sprečio niti otklonio simptome prehlade, čak ni kod onih kojima je data dnevna doza od 2.000 miligrama. Najmanje 15 studija je pokazalo da vitamin C ne leči prehladu i pored toga, Poling je ostajao pri svojoj tvrdnji, nastavljajući da promoviše vitamin C u svojim govorima, člancima i knjigama, a kada se prehlađen pojavljivao u medijima, za svoje stanje krivio je alergije.

Poling je otišao i dalje tvrdeći da vitamin C ne leči samo prehlade, već da može da izleči i rak. Njegove procene su išle čak dotle da je tvrdio da samo konzumiranje vitamina C može da smanji stopu smrtnosti kod obolelih od raka za čak 75%. Govorio je i o njegovim predviđanjima o zdravijem i dužem životnom veku američkog stanovništva koji bi se povećao na 100 do 110 godina, i da bi u određeno vreme najstariji stanovnik moga da ima čak 150 godina.

Na taj način je i obolelima od raka dao nadu. Sve više njih je želelo da oproba Polingovo čudo, tražeći od svojih lekara ogromne doze vitamina C. Saterani u ćošak, onkolozi i ostali medicinski stručnjaci odlučili su da testiraju Polingovu teoriju. Na Klinici Mejo, testirali su pacijente tako što je samo jednoj od dve grupe davana dnevna doza vitamina C. Dodatni unos vitamina nije rezultirao poboljšanjem zdravstvenog stanja pacijenata niti je uticao na stopu smrtnosti. Nakon objavljivanja rezultata istraživanja Poling je vidno potresen ishodom, izjavio kako je normalno da vitamin C na pacijente nije imao efekta jer on deluje samo onda kada pacijenti nisu prethodno lečeni hemoterapijom. Doktor Čarls Mortel (Charles Moertel) je ponovio istraživanje i došao do istih, već viđenih rezulata.

Ni to nije zaustavilo Polinga da sa sigurnošću tvrdi da vitamin C u kombinaciji sa velikim dozama vitamina A i vitamina E kao i selena i beta-karotena može da uradi mnogo više od sprečavanja prehlade - da bude lek za najrazličitije bolesti poput srčanih i mentalnih bolesti, upale pluća, hepatitisa, tuberkuloze, boginja, meningitisa, dizenterije, astme, da pomaže kod svih vrsta alergija, infarkta, opekotina, fraktura, radijacije, stresa, glaukoma, dijabetesa, artritisa, i drugih. Kada se '70 godina u Sjedinjenim Američkim državama pojavila sida, Poling je tvrdio da vitamini čak i nju mogu da izleče.

Dodaci ishrani

Čemu služe slobodni radikali, a čemu antioksidansi

Iako ga brojna proučavanja i studije nisu podržale, naučnik Lajnus Poling je i dalje verovao da vitamini i vitaminski dodaci imaju svojstvo koje ih čini lekom za sve, ono koje ih čini ozbiljnim rivalom na tržištu pored reči „prirodno“ i „organsko“ a to je upravo njihovo svojstvo antioksidansa.

Antioksidacija nasuprot oksidacije može se uporediti sa večnom borbom između dobra i zla. Ova bitka se odigrava u ćelijskim organelama – mitohondrijama, gde telo pretvara hranu u energiju, proces koji zahteva kiseonik i zbog toga se naziva oksidacija. Jedna od posledica oksidacije jeste stvaranje elektrona parazita koji se nazivaju slobodni radikali. Oni mogu uništiti DNK i ćelijske membrane stoga ne čudi što se povezuju sa starenjem, rakom i srčanim bolestima. Kako bi neutralizovalo slobodne radikale, telo stvara sopstvene antioksidanse. Oni se mogu naći u voću i povrću, naročito onom koje sadrži selen, beta-karoten, vitamine A, C i E. Istraživanja su pokazala da ljudi koji jedu više voća i povrća imaju manji rizik od bolesti raka i srčanih bolesti i da duže žive. Logika je očigledna: ako voće i povrće sadrži antioksidanse - i ljudi koji jedu više voća i povrća su zdraviji – onda i ljudi koji uzimaju antioksidanse u vidu dodataka ishrani bi takođe trebalo da budu zdraviji.

Istina je da su zapravo, manje zdravi.

Američki Nacionalni Institut za Onkologiju, zajedno sa Nacionalnim Zdravstvenim Institutom Finske, je 1994. godine ispitao 29.000 Finaca, od kojih su svi bili dugogodišnji pušači preko 50 godina starosti. Ova grupa muškaraca izabrana je upravo zbog toga što predstavlja najrizičniju grupu, najpodložniju srčanim oboljenjima i raku. Samo jednoj grupi ispitanika je davan vitamin E i beta-karoten i rezultati su pokazali sledeće: oni koji su konzumirali vitamine i vitaminske dodatke u ishrani, bili su podložniji oboljevanju – upravo suprotno od onoga šta su naučnici očekivali. Usledila su brojna istraživanja.

Naučnici iz Fred Hačinson centra za bolesti raka u Sijetlu su 1996. godine vršili preglede na 18.000 pacijenata koji su zbog prethodne ižloženosti azbestu imali povećan rizik od dobijanja raka pluća. Istraživanje je momentalno prekinuto kada se pokazalo da su oni koji su bili lečeni vitaminom A i beta-karotenom umirali 17% brže od onih čije lečenje nije podrazumevalo konzumiranje vitamina.

Nakon toga rađena su istraživanja i na Univerzitetu Kopenhagen tokom 2004. godine koja su samo potvrdila već viđeno – uzimanje vitamina A, C, E i beta-karotena ne samo da nije sprečilo rak creva već je povećalo stopu smrtnosti. Zatim tokom 2005. naučnici sa američkog univerziteta Džon Hopkins proučavali su 19 studija koje su obuhvatale preko 136.000 ljudi i ponovo su došli do istih rezultata. Istraživanja tokom 2007. 2008. i 2011. pokazala su i dokazala isto. „Čitav koncept o multivitaminima koji je prodat američkom stanovništvu je samo potez farmaceutske industrije željne što većeg profita. Nikada nije postojao nijedan naučni dokaz koji podržava njihovo konzumiranje”, izjavio je Stiven Nisen (Steven Nissen), šef odeljenja za kardiologiju na klinici u Klivlendu. Ali izgleda kao da ništa nije moglo da uzdrma industriju vitamina. U 2010. godini ova industrija zaradila je preko 28 milijardi dolara, što je bilo 4,4% više nego prethodne, 2009. godine.

Vitamini

Postavlja se pitanje: ako znamo da slobodni radikali štete ćelijama, i ako znamo da ishrana koja je bogata supstancama koje suzbijaju ove slobodne radikale jeste korisna i zdravija, kako dolazimo do tako poražavajućih rezultata po antioksidantne vitaminske dodatke? Najverovatnije objašnjenje je da slobodni radikali i nisu tako štetni kako se o njima u prošlosti pisalo. Iako jeste očigledno da oni ozbiljno mogu narušiti DNK i ćelijske membrane, to možda nije uvek tako loša stvar. Ljudima su slobodni radikali potrebni kako bi uništili bakterije i novonastale ćelije kancera. Ali kada ljudi uzimaju velike doze antioksidansa, balans između nastajućih i nestajućih slobodnih radikala može biti narušen i tako može nastati jedno neprirodno stanje organizma u kome imuni sistem nije u stanju da ubija štetne „napadače”. Naučnici su ovu pojavu nazvali „paradoks antioksidansa”.

I šta god da je razlog tome, podaci su očigledni: velike doze vitamina i njihovih oblika u vidu pilula i tableta kao dodataka ishrani povećavaju rizik od raka i srčanih bolesti. Upravo zbog toga nijedna nacionalna niti internacionalna javna organizacija odgovorna za zdravlje svojih građana ne bi smela da ih preporučuje.

Kada je 1980. tokom jednog intervju Polingu postavljeno pitanje: da li vitamin C ima neke propratne efekte ukoliko se konzumira duži vremenski period, usledio je kratak i jasan odgovor: „Ne”.

Sedam meseci kasnije, njegova žena preminula je od raka želudca. 1994. Lajnus Poling preminuo je od raka prostate.

Priredila Katarina Marinković za Biznis i finansije / Originalni tekst: The Atlantic - Why We Think We Need Supplements

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel