Solidarna kafica
Preko ramena > Prikolica > Reality Letter - Ništa tu nije izmišljeno. Jednostavno život zaista piše romane.

Reality Letter

Ništa tu nije izmišljeno. Jednostavno život zaista piše romane.

Autor Milutnin Mitrović 2014/8/6 : Tekstovi istog autora

Naš stalni saradnik Milutin Mitrović, ovim tekstom započinje prepisku sa gospodinom Ešlijem Džestinom (Ashley Jestin) iz Kanade koji već godinama traži svoga biološkog oca, dakle onoga koji nije oženjen njegovom majkom, ali mu jeste otac i koji se zove Đorđe Popović. Mitrović je imao prilike da prilikom boravka u Vankuveru upozna gospodina Popovića, uglednog privrednika poreklom iz Srbije, da sa njim napravi intervju i bude fasciniran njegovom ličnom životnom pričom. Nema sumnje da je on otac za kojim se traga. Kontakt sa sinom gospodina Popovića, može ponuditi i nastavak priče koja se kreće između realnosti i literature. Videćemo.

Dear Mr Jestin,
U jednom razgovoru, ovih dana, ispričao sam prijateljima fascinantnu životnu priču gospodina Đorđa Popovića (George Popovich) i kasnije potražio na internetu ima li kakvih potpunijih informacija o njemu. Tako sam ugledao vaš apel da vam, ko god može, pomogne da nađete svog biološkog oca Đorđa Popovića. Ne verujem da ću vam pomoći da ga nađete, ali pretpostavljam da će vam ovo što ću napisati upotpuniti sliku o čoveku za kojega verujete da je vaš biološki otac. Novinski članak o Đorđu Popoviću iz Vankuvera, koji ste priložili uverio me je da se radi o ličnosti koju sam upoznao septembra meseca 1987. godine kada sam boravio u Kanadi kao novinar – gost Vlade. Rečenica iz članka koja glasi: „For today Popovich is owner, designer and manager of the successful line of womans clothing“, a posebno njegov blago lascivni humor „I feel that I touch every women who wears my fashion“ – bez sumnje je on. Dakle, u programu mog boravka u Vankuveru bio je predviđen susret sa uglednim preduzetnkom i članom predsedništva lokalne privredne komore – Đorđem Popovićem, poreklom iz Jugoslavije.


Kad sam stigao u Vankuver u hotelu me je čekala poruka da će sledećeg dana po mene doći gospodin Popović tačno u 9 sati ujutro te da me moli da ga sačekam pred hotelom kako ne bi gubio vreme na parkiranje. Stigao je u jednom prilično istrošenom van caru tamne boje. Oslovio me je kao da se dobro poznajemo: „Ajde Zemljače ulazi!“ Stavio me do sebe u kabinu i odvezao da vidim njegovu fabriku u kojoj je proizvodio uglavnom ženski donji veš. Bila je to jedna ogromna hala sa 30 do 40 šivaćih mašina za kojima su, ne dižući glavu dok smo prolazili, radile isključivo žene azijskog porekla. Ne čekajući da ga išta pitam rekao mi je: „Bez tih žena ja nikada ne bih postigao kvalitet koji mi je otvorio vrata čak i do časopisa Vogue, koji je predstavio moju novu kolekciju“. Vrlo brzo sam se uverio da predoseća šta ćete ga pitati, tako da sam se bojao da ću biti po malo zapostavljen u mojoj novinarskoj funkciji onoga koji postavlja pitanja.

Dok sam ja razgledao halu, on je pregledavao neke crteže i izdavao uputstva šta da se radi. Iz kombija kojim smo došli istovarene su tube tekstila, ponajviše svile, velika pakovanja konca, providne kutije sa raznovrsnim čipkama i još koješta. „Hej Zemljače” - obratio mi se opet i na 'ti' i kao da mi je ime Zemljak – „ulazi idemo dalje“. Usput se zaustavio kod jedne reklo bi se administrativne zgrade, utrčao je i vrlo brzo se vratio noseći neka dokumenta i psujući činovničku sporost. On je zaista bio sušta suprotnost činovniku – svaki njegov pokret, pogled, korak bio je nabijen žurbom i energijom. Ni malo se nije ustručavao da on podigne neku balu tekstila ili da na skici predmeta docrta neku liniju, da donese meni i sebi kafu. Jednostavno je bio pun energije i radio sve bez gubljenja vremena na etikeciju. Uplašio sam se da ću biti samo svedok njegovog dinamičnog obavljanja poslova, te da od intervjua i priče o njemu neće biti ništa. Prevario sam se, dakako.

Odvezli smo se u Downtown, do jednog simpatičnog, mirnog restorana, odakle se pružao lep pogled, seli, a Đorđe je rekao: „Zemljače, sad pitaj, a ja ću da odgovaram“. Počeli smo o njegovom poslu. Bio je škrt na detaljima i stalno je govorio kako se mora mnogo raditi, kako rad ničemu ne služi ako nemaš i jasan cilj šta hoćeš da postigneš i kako je put do uspeha neverovatno trnovit – ne sme se gubiti ni minut vremena. Upitan za sud o svojoj domovini rekao je da se uverio kako politika nije toliko opasna koliko mentalitet, koji svaku politiku podjarmi u svoju korist. „Lenji smo Zemljače i to je naša najteža bolest“. Ima li planova da investira nešto u otadžbini, radna snaga je jeftina – pitao sam. „Ne” - odgovorio je - „bio sam nekoliko puta i uverio se da niti znaju niti hoće da rade. Pokušavali su da mi nameštaju radnice iz svojih fabrika ne bi li me naveli da investiram. Nisu shvatali da za mene rade manekenke kakve oni uživo nisu ni videli, da ja na to ne reagujem, da je to njihovo najprostačkija korupcija, te da se posao tako ne pravi“. Posle još nekih pitanja rekoh da sam završio sa zvaničnim intervjuom, ali bih rado čuo njegovu ličnu životnu priču, kako je i zašto došao u Kanadu. Kako se probijao.

Sinuo je, proradio je u njemu onaj balkanski izazov kad ništa više nije važno kao priča - lepa, uzbudljiva, sa strašću. Poreklom je iz sela sa planine Kosmaj u Srbiji, u obližnjem gradiću Sopotu završio je srednju školu prelazeći svakoga dana pešice dvadesetak kilometara do škole i natrag. Poreklom je iz siromašne porodice koja nije imala mogućnosti da mu omogući upis na fakultet u Beogradu (glavnom gradu), jer iako je školovanje besplatno, valjalo je imati sredstva za smeštaj i život. Nije bio baš neki naročit đak pa nije imao šanse da dobije stipendiju za studije. Došao je u velegrad sa namerom da pokuša da radi i tako sebi obezbedi sredstva za studije. Nije uspevao da nađe posla, ali mu je neko od prijatelja rekao da Kanada traži rudare, pa nek ode do ambasade i raspita se. Kada su ga videli mladog, snažnog, bistrog i ambicioznog odmah su ga primili.

Searching father

Radio je nekoliko godina u rudniku sa podzemnim kopom. Bio je najbolji i najbolje plaćen. Želja mu je bila da uštedi novaca da bi mogao da započne neki svoj posao. Jednoga dana ili noći, jer se na trista metara pod zemljom ne zna kada je dan, a kada noć, nešto je puklo i mrak! Ostao je zatrpan u jami. Otkopali su ga. Imao je totalnu amneziju. Čak nije znao ni da govori – ono malo engleskog jezika koji je naučio iščezlo je. Ležao je mesecima u bolnici i polako pravio patchwork od vraćenih parčića sećanja. Dobio je lepe pare od osiguranja zbog povrede i rešenje da više ne sme da radi u rudniku. Već ranije je shvatio da ni privatni posao ne može da radi dobro ako nema visoko obrazovanje. Dobijeni novac mu je omogućio da se upiše na fakultet, ekonomiju, ako se ne varam.

Na fakultetu se zbližio sa jednom koleginicom koja mu je pomagala da savlada i gradivo i doteruje engleski jezik sa kojim je još uvek hramao. U prekidima učenja volela je da sluša njegovu životnu priču. Jednoga dana ga je pozvala da dođe na nedeljni ručak u njenu porodicu. Njen otac kome je pričala o Đorđu, želeo bi da ga upozna jer je za vreme rata bio u Jugoslaviji. Otišao je. Pokazalo se da je domaćin otvoren i govorljiv čovek pa su se brzo zbližili i raspričali. Prvo je gospodin (nazovimo ga Dalmer, jer se imena ne sećam) propitao Đorđa za njegove studije, životni put i ambicije. Zatim je gospodin Dalmer počeo da priča kako je u mladosti naučio da pilotira, pa kad je izbio Drugi svetski rat on se prijavio u RAF – britansko vojno vazduhoplovstvo i leteo preko Jugoslavije da bombarduju rafinerije i industrijska postrojenja u Rumuniji. Uzgred bi preostale bombe u povratku istresali na Beograd i vidljive druge ciljeve. Jednom ih je nad Beogradom pogodila protivavionska artiljerija leteli su još vrlo kratko, a onda je izbio požar u avionu pa su poiskakali iznad neke planine. Na zemlji su ih brzo pohvatali poluuniformisani, do zuba naoružani ljudi i odveli u školsku zgradu.

Problem je bio što niko od tih strašnih ljudi nije znao ni reči engleskog, a ni piloti ni jedan slovenski jezik. Pilote su naterali da sednu u, za njih tesne klupe, kao đaci. Za učiteljskom katedrom je bio očito vođa naoružanih. Na trenutke su mislili da bi im možda bilo bolje da su pali u ruke Nemaca. Ti brkati i bradati ljudi sa ogromnim kapama od crnog ovčijeg runa, nakićeni oružjem i noževima nisu slutili ni na šta dobro. Bili su to četnici, kako je kasnije saznao. On, kao pilot i komandant aviona sedeo je u prvoj klupi do katedre. U jednom trenutku u učionicu je ušao jedan dečak od desetak godina noseći korpu punu hrane. „Onaj za katedrom je ustao prišao dečaku” - kaže gosopodin Dalmer - „nešto mu rekao, na jeziku koji nisam razumeo i udario dečaku strahovit šamar. Ja sam se tresao od besa i...“ Priču nastavlja Đorđe: „... kada je digao ruku da ponovo udari dečaka vi ste skočili iz klupe, zgrabili ga za ruku, a onda su svi ostali četnici skočili na vas“. Konsternacija. Gospodin Dalmer gleda i ne veruje: „Odakle znate to?“. Đorđe: „Pa ja sam taj dečak!“.

Gospodin Dalmer je dobrim delom bio očajan što se lepo prijateljstvo njegove ćerke i Đorđa ne pretvara u ljubav i brak – to im je čak i otvoreno rekao. No, nije išlo. Za utehu je u svom testamentu predvideo jednu sumu novca koja je omogućila Đorđu da završi studije i otvori 1978. godine svoju prvu malu radionicu sa samo četiri šivaće mašine. Kada je gospodin Dalmer umro, njegova čerka i Đorđe su napisali knjigu o ratnoj sudbini dvojice pripadnika različitih generacija koje su ratne strahote zbližile i učinile prijateljima. Neki producent je otkupio prava za ekranizaciju, ali izgleda da film nikada nije snimljen.


Eto gospodine Jestin, to je ono čega se sećam, sve moje beleške, snimke i dokumentaciju na žalost ostavio sam u mojoj kancelariji kada sam otišao iz Jugoslavije pri njenom raspadanju. Sada živim u Italiji. Danas ne postoji ni ta moja dokumentacija, ni soba, ni nedeljnik (Ekonomska politika) u kojem sam objavljivao tekstove, pa ni zemlja (Jugoslavija) u kojoj sam živeo. Ostala su samo sećanja, među kojima ono na Đorđa Popovića spada u lepša. Bilo bi mi neizmerno drago ako vam je uspelo da nađete svog oca i posebno ako je to Đorđe Popović koga sam imao zadovoljstvo da upoznam.

Slika u tekstu je preuzeta odavde

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel