Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Papina perestrojka - Poglavari Svete stolice su često bili narcisoidni te podložni laskanju dvorjana, a dvorjani su papska kuga

Papina perestrojka

Poglavari Svete stolice su često bili narcisoidni te podložni laskanju dvorjana, a dvorjani su papska kuga

Autor Milutin Mitrović 2013/10/9 : Tekstovi istog autora

Decenijama sam pratio zbivanja u Vatikanu, sa posebnim zadovoljstvom kada su pape bili Ronkali (Jovan XXIII) i Vojtiła (Jovan Pavle II)[1] ; naročito je ovaj drugi pokazivao interesovanja za ekonomiju i socijalne odnose što je moja specifikacija. Njih dvojica razumni, tolerantni i skloni reformama utrli su put današnjem Papi. Kad god bih nešto pozitivno pisao o njima mučilo bi me što ne uspevam da nađem argumente da nešto slično napišem i o nekom pravoslavnom poglavaru, makar zbog ekvidistance. Dakako, nisam izostavljao ni ružne stvari, ali sam prljavštine u bilo kojoj Crkvi prepuštao žutoj štampi. U vreme raspada Jugoslavije, bio sam privilegovan skoro prijateljskim kontaktima sa tadašnjim papskim nuncijem, Gabrielom Montalvom. Zamolio sam ga jednom da mi kaže svoje lično mišljenje (znao sam da mu prevode moje tekstove o Vatikanu) o članku u kojem mi je okosnica bila tvrdnja kako se – da kardinal Kazaroli[2] nije otišao u penziju – ne bi dogodio ružan i slonovski potez Vatikana da dva dana pre Evropske unije, prizna samostalnost samo dominantno katoličkih republika, Hrvatske i Slovenije. Time je sukobe u Jugoslaviji Vatikan indirektno označio kao verski rat. Sa smeškom mi je odgovorio: „Kad bih vam rekao svoje iskreno mišljenje ne bih bio diplomata“. Šta god to značilo nije otvoreno neslaganje.

Dakle, imajući u vidu istoriju i ekscese Vatikana, nisam slutio da na sam vrh, na mesto Pape, može doći neko ko će izjaviti: „Kad sretnem nekog klerikalca, u trenu postajem antiklerikalac“. Reč je o Horhe Mariu Bergolju (Bergoglio) – papi Franciku[3] koji povlači takve slobodoumne reformatorske poteze za kakve nijedan svetovni državnik danas nema hrabrosti. Počnimo od naizgled perifernog dijaloga jednog nevernika i Pape lično: Euđenio Skalfari, osnivač najtiražnijeg italijanskig dnevnog lista La Repubblica, erudita, pisac, novinar, definiše sebe kao osobu koja nije vernik – napisao je tekst o veri i razumu i figurativno Papi postavio tri pitanja, neverujući da će na njih dobiti odgovor. Pitanja su glasila: Prvo – ako jedna osoba koja nije vernik, niti traga za verom, počini nešto što je za Crkvu greh, hoće li joj Bog oprostiti? Drugo - kada neko ko nije vernik, za koga ne postoji ništa apsolutno, pa prema tome ni apsolutna istina, smatra da postoji samo serija subjektivnih istina, smatra li Crkva da je to pogrešno ili da je greh? Treće - Papa Francisko je rekao da sve stvari imaju svoj početak i kraj, pa tako i ljudska vrsta. Nestankom naše vrste nestaće dakle i misao, jedina sposobna da misli Boga.

Trebalo je da prođe samo sedamnaest dana da u redakciju stigne pismo kojim Papa veoma uljudno i prijateljski pozdravlja otvaranje dijaloga između Crkve i onih koji nisu vernici, stavljajući do znanja da on, pa najverovatnije i Bog, ne prave razlike među ljudima. Šta više, posle još toliko dana, kako opisuje Skalfari, zazvonio mu je telefon, javio se Papa lično i zahvalio mu se još jednom na inicijativi za dijalog i predložio da odmah počnu: „u ponedeljak i utorak ne mogu, ali evo u sredu, ako vam odgovara mogli bismo da zapodenemo razgovor. Ovi moji mi kažu da vas se čuvam da me ne preobratite“. Dijalog je realizovan i objavljen 1. oktobra, a prenela ga je ili komentarisala sva svetska štampa. U njemu je papa Francisko – sažeo bih – pored ostaloga rekao: „Prozelitizam[4] je budalaština bez smisla /…/ Potrebno je da se upoznajemo, da slušamo jedni druge, da proširujemo obim mišljenja /…/ Svako od nas ima svoju viziju Dobra i Zla /…/ Poglavari Svete stolice su često bili narcisoidni te podložni laskanju dvorjana, a dvorjani su papska kuga /…/ Kurija ima defekt vatikanocentrizma, ja tu viziju ne delim, Crkva mora biti zajednica Božijeg naroda i sveštenika. Biskupi moraju da leče duše, moraju biti u službi Božijeg naroda /…/ Milost pogađa dušu: na nju ima prava i onaj ko nije vernik“…

Papa Francisko

Uz ovo šturo citiranje pridodao bih, podjednako šturo, Papina stanovišta izneta u drugim prilikama, još šokantnija nego u navedenom razgovoru: „Ne mogu se osuđivati osobe zato što su homoseksualne. Treba uvek ceniti osobu, čoveka. Ko sam ja da im sudim? /…/ Kao mlad bio sam sklon autoritarnosti, a i sada brzo donosim odluke, to mi je donelo lošu reputaciju konzervativca, ali ja nikada nisam bio desničar /…/ Gospode, nauči nas kako da se borimo da ljudi dobiju posao. Gde nema rada, nema ni ljudskog dostojanstva /…/ Idol današnjeg vremena je novac, a mi moramo u centar vratiti čoveka. Gospode, pomozi nam da obuzdamo egoizam /…/ Ja nisam Tarzan da mogu sve, i ono što govorim nije komunizam nego Jevanđelje /…/ Moramo razumeti one koji se razvedu. Moramo razumeti ženu koju je muka naterala da posegne za abortusom. Moramo proširiti prostor ženama u Crkvi. Izazov je pokazati više rezumevanja za specifično mesto žena i njihovih genijalnih sposobnosti. Žena Marija vrednija je od biskupa. Uostalom i Crkva je reč ženskog roda /…/ Imamo u Crkvi snažnu tendenciju duhovnog nasilja – manipulisanja svešću, teološkog ispiranja mozga, što na kraju dovodi do potpuno nominalističkog sučeljavanja sa Hristom…“

Prekidam citiranje, jer negde se mora stati, a papa Francisko svakodnevno sipa nove neverovatne izjave. Ako je nekome teško da poveruje u istinitost citata, danas je bar lako, sve se to da naći na sajtu Vatikana – samo valja znati neki važan živi jezik ili još bolje – latinski.

Papa Francisko nije neki slatkorečivi brbljivac i to je pokazao od samog početka. Bez ustezanja je priznao da je u jednom razdoblju čitao marksističku literaturu i iz nje izvukao dva zaključka: da mu se ni malo ne dopada propagiranje nasilnog i totalnog menjanja društva, ali da je dobro razumeo kako se vlast zasniva na bogatstvu i da je oduzimanje bogatstva, zapravo oduzimanje vlasti.

Razumevanje marksističke postavke o vlasti i bogatstvu je i dokazao, jer je njegov prvi organizacioni potez u Vatikanu bilo temeljito restruktuiranje IOR (Istituto per le Opere di Religione), popularno – „Božije banke“. Sem što je promenio rukovodstvo banke uvodeći nova sveštena lica i stručnjake laike u upravu, naredio je da banka mora transparentno poslovati po svim pravilima finansijskih ustanova. Saopšteno je, do sada nepojmljivo, da će reviziju poslovanja banke raditi za to ovlašćene laičke agencije. Nakon 125 godina finansijskih mutljavina, koje su podrazumevale i pranje novca za račun mafije, Banca di Dio je 1. oktobra ove godine po prvi put u svojoj istoriji objavila bilans: ima aktivu od 4,9 milijardi i gubitak u protekloj fiskalnoj godini od 11,6 miliona evra. Posle banke na red je došla unutrašnja struktura upravljanja u Vatikanu. Prvo je podvrgnuta „krunjenju“ Kurija, moćno telo uticaja, organ iz vremena antičkog Rima, koji je u Crkvi zadužen za savetovanje postavljenih dužnosnika. Zatim je pojedinačnim promenama „krunio“ i ostale centre moći, da bi na kraju jednostavno smenio i predsednika „vlade“, moćnog kardinala Bertonea.

Svoj izrečeni odijum prema „dvorjanima“ pod kojima se podrazumevaju razni savetnici konačno je uobličio telom koje stara struktura nikako neće voleti. Telo se zvanično zove Savet kardinala, a striktno je sastavljeno od imenovanih kardinala iz svih krajeva sveta. Nezvanično ga krste „K8+“ (osam kardinala plus jedan biskup). Posao tog kolegijuma koji ima savetodavni karakter, a ne vlast, je da sa Papom zajedno pretresa važna pitanja i predlaže kako ih rešavati. Tim gestom Papa je postigao dva cilja: da Kuriju učini definitivno beskorisnom i zrelom za ukidanje te da prekine provokativna nagađanja ko ga savetuje, odnosno indoktrinira, ako to nije Kurija. Spektar promena, od kojih sam naveo samo najvažnije, morao je navesti moćnu staru i mračnu strukturu vlasti da papu Franciska doživi kao smrtnog neprijatelja, protiv kojega će se boriti svojim najdražim oružjem – zakulisnim igrama i upotrebom difamatora.

Po običaju i prljav posao krunjenja ugleda, ovog puta Pape, poveren je novinarima. Ta tehnologija je dostigla vrhunac u vreme „perestrojke“ kada se „Sovjetskaja Rosija“ stavila na čelo rušenja reformatora Gorbačova. Interesantno je da su za sada neprijateljski eksponirani italijanski novinari i mediji gotovo isključivo u vlasništvu Silvija Berluskonija. Razlozi su: jurnjava za skandalima po svaku cenu – a oni to umeju vraški stručno; desničarska mržnja prema idejama otvaranja i socijalne pravde kao i uvređenost magnata/expremijera što mu je Crkva otvoreno okrenula leđa na političkoj sceni Italije. Valja tu pridodati Radio Padaniju – stanicu rasističke Lege Nord, besne što Papa ima razumevanja za imigrante. Kada je papa Francisko za svoju prvu papsku posetu odredio imigrantski logor na Lampeduzi[5] , gde se iskrcava najveći broj imigranata iz Afrike, kampanja je započeta pod parolom: „Ako ih voli neka ih vodi u Vatikan“. A Papa je to zapravo već i uradio – naredio je da se manastiri stave na raspolaganje italijanskim državnim službama za smeštaj imigranata.

Teško je verovati da će oni koji gube vlast, oreol, bogatstvo i mistiku nedodirljivosti mirno gledati kako Papa proglašava da crkva mora biti pastirska i siromašna, poštena, kako treba „voleti bližnjega kao samog sebe“ (pritom je „bližnji“ ubogi afrički crnac), kako treba uklanjati socijalnu nepravdu… Nađen je koordinator kampanje, koja je tek u povoju. Po onoj našoj poslovici o poturici goroj od Turčina to je Egipćanin Magdi (od kad se pokrstio – Kristijan) Alam, jedan elokventni neurotični mizantrop i fanatik. Kad je Papa za Svetog Jovana ritualno prao noge vernicima, među izabranima bilo je po prvi put žena, agnostika pa čak i muslimana. Od tada Magdi Alam ne ladi pero i usta optužujući Papu da gazi principe hrišćanstva, da je bolećiv prema islamu i da sprovodi sumnjivu levičarsku „okupaciju“ Vatikana. Zamera mu i što na svoju ruku pokušava da prekine šizmu jer poziva na poštovanje „bratskih pravoslavnih Crkava, njihovog sveštenstva i kanona“.

U sejanju mržnje najdalje je otišao argentinski novinar Horacio Verbicki, liferujući sve nove i nove, po svemu sudeći smišljene gadosti. Tvrdi da je Papa sarađivao sa diktatorskim režimom i da je on tajni vođa opozicije protiv vlade sadašnje predsednice Kiršner. Vrhunac je tvrdnja da je kardinal Bergoljo, u vreme diktature, jednoj ženi koju je policija stavila na spisak za likvidaciju, dao posebnu propusnicu verskog poglavara Argentine da sa njom pokuša da pobegne, a zatim to javio policiji koja ju je uhvatila i streljala! Postoji još odvratniji nastavak – kako je tek rođeno dete te žene dao nekim bogatašima, a rodbini majke zabranio da ga viđa. Teško je u to poverovati budući da je u pitanju osoba izuzetno bliska Bergolju – ona koja ga je ilegalno snabdevala marksističkom literaturom.

Neku vrstu protivteže predstavlja švajcarski teolog i sveštenik Hans King (Küng), koga su zbog toga što je zagorčavao život bar prethodnoj trojici papa, nazvali „Bič Božiji“. Počev od posete pape Franciska favelama u Riu, King se „preobratio“ i sipa pohvale papinoj građanskoj hrabrosti, hrišćanskoj smernosti[6] i duhovnoj veličini. No nije on dovoljno „težak“ da prevagne nad purpurnom aristokratijom Vatikana, koja polako, daleko od javnosti instruira svoje medijske vernike kako da „krune“ Papu. Kao što bi se moglo očekivati ni Francisko nije naivan, pa je krenuo da učvršćuje sebi većinu u Koncilu[7] oslanjajući se na mlađe i imenujući nove kardinale. Bitka tek predstoji.

Pokušao bih i ja da napravim parafrazu slogana, kao što je ona tviteraška na početku teksta u kojoj je naziv deterdženta Dash zamenjen Papinim imenom. Dakle:

– Hvaljen Isus!

– I Bergoljo!


[1] Papa Francisko je 30. septembra proglasio kanonizaciju 27. aprila za sveti dan posvećen njima dvojci
[2] Kardinal Kazaroli (Casarolli) bio je tvorac Istočne politike Vatikana – popuštanja zategnutosti sa tzv. komunističkim zemljama. Bio je sinonim prefinjenosti diplomatije, koji bi znao šta srljanje u priznavanje znači.
[3] Nisam ja neki srpski jezički egzorcista. Naprotiv! Nego se sećam da Ivo Andrić, koga zajapureni nacionalisti ubrajaju u srpske uzore a ne poštuju, iako odrastao među franjevcima, nije pisao o Franji Asiškom, nego je, pošavši od latinske osnove, svoj esej, držeći se logike našeg jezika nazvao: „Legenda o Sv. Francisku iz Asizija“. Francisko, a ne Franja! Ostaje nejasno zašto u toj maniji prevođenja papa Benedikt XVI nije postao Dobrosav XVI ili najsrpskije – Dobrica XVI.
[4] Prozelitizam je „manija preobraćanja u drugu veru“ i valja se prisetiti da je Papina Crkva proglasila kardinala Stepinca za svetca, a masovno je, uz ustašku logistiku, pokrštavao pripadnike drugih vera u katoličanstvo.
Kada je 3. oktobra pred ostrvom Lampedza izgoreo brod sa oko 500 imigranata, od kojih je spaseno jedva 150, Papa je prvi reagovo ustvrdivši da je to sramota cele Evrope.
[5] Papa Francisko dosledno odbija svaku vrstu raskoši od odbacivanja kitnjastih odora i nakita do odbijanja da stanjuje u velelepnoj papskoj rezidenciji, te živi vrlo skromno u konaku crkve Sveta Marta, zajedno sa običnim sveštenicima.
[6] Koncil je skup crkvenih hijerarha i u pravoslavnim crkvama nosi naziv grčkog porekla Sinod od sin (zajedno) i odos (koračati).

izvor: Peščanik.net

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel