Solidarna kafica
Preko ramena > Prikolica > Sveštenici koji su uživali da ne rade svoj posao - Neobična radna snaga viktorijanske Engleske

Sveštenici koji su uživali da ne rade svoj posao

Neobična radna snaga viktorijanske Engleske

Autor Zorica Žarković 2012/12/18

U zamenu za deo porodičnog bogatstva, plemićki sinovi su postajali parosi sa unosnim prihodima i bez utvrđenih obaveza u duhovnom pregalaštvu. Mnogi od njih zapamćeni su kao beznadežni propovednici i nadareni naučnici, ali i kao pisci lakih romana, masnih viceva i hronika proždrljivosti, od kojih su neke vek kasnije postale svetski bestseler.

Kada je 1851. Engleska crkva sprovela istraživanje širom zemlje koliko učestalo vernici odlaze u crkvu i na propovedi, rezultati kao da su došli direktno iz „pakla“: više od polovine stanovnika uopšte nije išlo u crkvu, a svega petina je prisustvovala anglikanskim službama. Prema statistici iz iste godine, za dušu engleskih žitelja bilo je zaduženo čak 17.621 anglikanskih sveštenika, jedan paroh je bio odgovoran za samo 250 vernika, i pritom je prosečno prihodovao oko 500 funti – koliko i viši činovnik u državnoj službi. Pa kako je onda došlo do toga da tako veliki broj sveštenka sa dobrim prihodima i ne baš velikim brojem parohijana koje su predvodili na duhovnom putu toliko uprskaju „božji posao“?

Razlog za mlaku posvećenost onostranom većine duhovnika ležao je u zemaljski unosnom paktu između crkve i plemićkih porodica. Za njihove sinove pristupanje crkvi je bio jedan od dva obavezna poziva – drugi je bio vojnička karijera. Onaj ko bi se odlučio za bibliju umesto mača, sa sobom bi crkvi zaveštao i deo porodičnog bogatstva. Zauzvrat, sledila su nameštenja koja su donosila znatan prihod od davanja u zakup crkvenog obradivog zemljišta. Jedno od najpoželjnijih bilo je nameštenje u parohiji u Kembridžširu, koja je raspolagala sa toliko zemlje da je srećni paroh godišnje prihodovao 7.300 funti - što je u današnje vreme oko pet miliona funti. Čak su i najnepovlašćeniji službenici u crkvenoj hijerarhiji bili imućni za to doba.

Naime, službenici Engleske crkve delili su se na dve grupe: na vikare i parohe. Razlika je bila neznatna u duhovnom smislu, ali velika u ekonomskom i to na štetu vikara. Sveštenicima plata nije stizala od crkve već od rente i desetka. Postojale su dve vrste desetka: veliki koji se ubirao od glavnih useva kao što su pšenica i ječam, i mali od povrća iz bašte, plodova šumskog drveća i drugog uzgred prikupljenog bilja. Parosi su dobijali velike desetke, a vikari male. Desetci su neprestano izazivali napetost između crkve i seljaka i 1836, godinu pre nego što je kraljica Viktorija zasela na presto, doneta je odluka da se stvari pojednostave. Otad, umesto da lokalnom svešteniku daje dogovoreni deo useva, seljak mu je plaćao fiksnu godišnju svotu na osnovu vrednosti svoje zemlje, čak i kada je žetva bila loša.

Kokošinjac i lingvistika

Uz sve to, uloga i zadaci seoskog sveštenika bili su prilično neodređeni. Prilikom „regrutacije“ najvažnije je bilo koliki deo porodičnog bogatstva stiže sa „pripravnikom“, dok je pobožnost bila manje bitna. Kandidati su morali da poseduju univerzitetsku diplomu i formalno poznavanje teologije, ali se versko izgaranje nije očekivalo u praksi, budući da je većina njih tokom školovanja daleko rađe izučavala klasike nego bogoslovlje. Mnogi se nisu trudili čak ni da smišljaju propovedi, a i zašto bi kada su mogli da kupe zbirke gotovih i iz njih čitaju jednu nedeljno. Tako je stvorena klasa obrazovanih i imućnih ljudi sa puno slobodnog vremena, od kojih su mnogi počeli da se bave naukom i praktičnim izumima.

Viktorijanski sveštenici
Na primer, Džordž Bajldon, vikar u zabačenom kraju Jokšira, imao je do te mere slabo posećene propovedi da je polovinu svoje crkve preuredio u kokošinjac, ali je zato postao samouki stručnjak za lingvistiku, priredivši prvi rečnik islandskog jezika na svetu. Paroh Edmund Kartrajt izumeo je mehanički razboj – jedan od zamajaca industrijske revolucije, a velečasni Vilijam Baklend iz Oksforda sačinio je prvi naučni opis dinosaurusa i postao glavni svetski autoritet za - fosilni izmet. Tomas Robert Maltus bavio se matematičkim proračunima da uvećanje zaliha hrane ne može da prati rast stanovništva, postavši začetnik političke ekonomije, dok je velečasni Vilijam Grinvel, osim što je ostao zapamćen kao rodonačelnik savremene arheologije, zauvek zadužio i ribolovce izumevši najomiljenije varalice za pecanje pastrmki. Mnogi sveštenici iz tog doba doprineli su veoma značajnim otkrićima iz botanike i zoologije, a među onima koji se posebno pamte je paroh Džon Mičel, koji je naučio Vilijama Heršela da napravi teleskop i smislio način da se izmeri težina zemlje, što je bio najgenijalniji praktični eksperiment u 18. veku.

Ipak, možda najosobeniji je bio sveštenik Tomas Bejs, koji je zapamćen kao beznadežan propovednik ali izuzetno nadareni matematičar. Razvio je matematičku jednačinu danas poznatu kao Bejsova teorema, koja služi za rešavanje složenih problema u teoriji verovatnoće, odnosno da se dođe do statistički pouzdanih verovatnoća zasnovanih na delimičnim informacijama. Najneobičnije u Bejsovoj teoremi je što ona u njegovo vreme nije mogla praktično da se primeni bez kompjuterskih kalkulacija, pa se on nije čak potrudio ni da je obznani. Tek nakon njegove smrti jedan njegov prijatelj ju je poslao Kraljevskom društvu u London 1763. godine, što je bila jedna od najvažnijih prekretnica u matematici. Danas se Bejsova teorema koristi u modeliranju klimatskih promena, predviđanju ponašanja berzi, utvrđivanju radiougljeničnih datuma, tumačenju kosmoloških događaja i u mnogim drugim oblastima koje zahtevaju proračunavanje verovatnoće.

Hronika proždrljivosti

Naravno, bilo je i onih koji su svoju dokolicu koristili za manje naporne aktivnosti. Vikar Lorens Stern pisao je popularne romane kao i njegov kolega Sabin Berin Guld - prvi koji je u roman uveo lik vukodlaka, dok se velečasni Vilijam Šepard zabavljao pišući istoriju masnih viceva. Međutim, najviše se proslavio velečasni Džejms Vudford, kada su vek nakon njegove smrti pronađene beleške koje je svakodnevno vodio i objavljene 1924. pod nazivom „Dnevnik seoskog paroha“. Knjiga je postala svetski bestseler, iako je prema rečima jednog od kritičara njen sadržaj predstavljao „jedva nešto više od hronike proždrljivosti“. Vudford je, kako pokazuje dnevnik, u životu imao samo jednu ljubav – hranu, u odnosu na koju je sve drugo bila bleda senka. Obroke je opisivao do detalja, a ovo je jedna tipična večera: doverska riba u sosu od jastoga, pile, volovski jezik, pečena govedina, supa, teleći file sa pečurkama, pita od goluba, brizle, guščetina i grašak, džem od kajsija, kolači od sira, dinstane pečurke i poslastice natopljene šerijem i premazane pekmezom. Čak i kada mu je umrla sestra, Vudford je stoički napomenuo da tog dana za večeru ima „fino pečenu ćurku“. Istovremeno, istorijski događaji za njegova života, kao što je američki rat za nezavisnost, jedva da se pominju, a kada je 1789. pala Bastilja, on je tu činjenicu pribeležio s tim što je veći prostor posvetio onome što je doručkovao. Vudford je s vremena na vreme slao hranu siromašnima i koliko je poznato nije imao drugih poroka, ali je bio potpuno nezainteresovan za duhovno stanje svojih parohijana, sa kojima je osećao najveću bliskost kada bi mogao da im se pridruži za obrokom.

Ali, u sedamdesetim godinama 19. veka zlatno doba engleskog sveštenstva se naglo okončalo. Započela je teška poljoprivredna kriza koja je pogodila i zemljoposednike i sve one od kojih je zavisio njihov prosperitet. Za samo šest godina 100.000 seljaka i radnika je otišlo sa seoskih imanja, a do sredine osamdesetih godina 19. veka oporeziva vrednost čitave parohije iznosila je samo 1.713 funti. Krajem veka, prihod prosečnog engleskog sveštenika iznosio je manje od polovine onoga od pre pet decenija. Preračunata u kupovnu moć, bila je to još bednija suma. Seoska parohija je prestala da predstavlja privlačno nameštenje, mnogi sveštenici nisu više imali novca ni za ženidbu, a najbolji umovi nalazili su se van crkve, a ne u njoj.

Tekst je iz časopisa Biznis & Finansije

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel