Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Ozbiljno o ozbiljnoj državi – Jugoslaviji - Mirovna politika moćne države koje se sa setom sećamo

Ozbiljno o ozbiljnoj državi – Jugoslaviji

Mirovna politika moćne države koje se sa setom sećamo

Autor Milutin Mitrović 2012/11/30 : Tekstovi istog autora

U pitanju je sticaj namernih i neminovnih okolnosti: Primorski univerzitet u Kopru organizovao je 29. novembra naučni simpozijum na temu „Titova Jugoslavija kao diplomatski izazov 20. stoleća“. Simpozijum je održan na Fakultetu za humanističke studije čija je adresa – Titov trg 4. Opet Slovenci ispadaju ozbiljniji od ostalih. Naime u isto vreme, Dan (nekadašnje) Republike, na internetu je obeležen nadmetanjem ko će naći lepšu sopstvenu sliku iz vremena kada je bio „Titov pionir“ ili kompletniji izbor fotosa proizvoda koje smo nekada koristili. U tom nadmetanju učestvuju pripadnici svih restlova nekadašnje države, praveći nekakvu sajber komičnu gerilu sa „blagim okusom“ sete. Da ne budem pogrešno shvaćen: o jugonostalgičarima nemam ni malo loše mišljenje, jer verujem da od njih niko nije cvećem kitio tenkove koji su išli da ubijaju sunarodnike i ruše zajedničku državu. Prihvatam čak i one koji su verovali u nacionalne rajeve, pa shvatili da su ispali budale. Bolje ikad...



U Kopru se petnaestak naučnika i nešto više publike bavilo jugoslovenskom diplomatijom koja je bila ne samo nedostižna za današnje političke vladare, nego zaista ostavila traga u  svetu. Pokret nesvrstanih, u kojem je Jugoslavija imala jednu od ključnih uloga, pomogao je mnogim obespravljenim zemljama Afrike i Azije da steknu samosvest i uvide da su bar u OUN postale ravnopravne sa velesilama. Od nastanka tzv. Titove Jugoslavije, kada je praktično prvi pravi ministar spoljnih poslova bio Edvard Kardelj (prethodnici cu bili Tito i Stanoje Simić, samo formalno), dakle ličnost najvećeg političkog značaja, Ministarstvo spoljnih poslova bilo je stecište intelektualno- političkog krema. Simpozijum o tome, koliko god bio odlično tematski postavljen nosio je u sebi opasnost da zanemari loše strane koje sistem jeste imao. Uvodničar Jože Pirjevec, nesporno najveći italijansko-slovenački autoritet za istoriju Jugoslavije, dao je opšti pogled na osnovne karakteristike države.  

Tito



"U polemici sa ’azijskim’ Sovjetskim savezom traženi su evropski koreni socijalizma uz težnju da se jugoslovensko društvo razvija bez prinude partijskog aparata, kog je vlast pretvarala u  kastu. To nikada nije dostignuto, ali je nedvosmisleno bilo prisutno u programima, a pre svega u stavovima Edvarda Kardelja, koji je bio glavni ideolog“, kaže Pirjevec. U traženju potpore za svoja stanovišta jugoslovenska politika nije bila okrenuta samo Marksu i Engelesu, nego britanskim laburistima, nemačkim i pre svega skandinavskim socijaldemokratima. Tu je novost, koja je proistekla iz najnovijih arhivskih istraživanja prof. Jože Pirjevca – Kardelj je održavao tesne veze sa Tage Erlanderom, vođom švedskih socijaldemokrata i glavnim „revizionistom“ po oceni sovjetskih ideologa. Erlander je smetao ortodoksnim komunistima zato što se zalagao za liberalizam, ali ne onaj anglosaksonski ekonomistički, nego francuski, iz kog je proistekla i Povelja o pravima čoveka.



Verovatno je linija saradnje sa socijaldemokratima držana van javnosti da ne bi dodatno opterećivala odnose sa Sovjetima i davala im argumente za propagandnu floskulu kako Jugoslavija srlja u kapitalizam. Pod uticajima skandinavske teorije modernih industrijskih odnosa, ali i saradnjom sa evrokomunistima iz Italije, Francuske i Španije, uz Kardeljevu naklonost prema levičarskim tradicijama u katoličkim krugovima, nastala je ideja o samoupravljanju kao obliku industrijske demokratije. Istina, pod prevagom uticaja ortodoksnih komunista, samoupravljanje je zatomljeno iz straha da bi njegov razvoj uz ekonomsko osamostaljenje radnika i preduzeća doveli do gubljenja uticaja Partije. U održavanju veza i nastojanjima humanizovanja društvenog sistema glavni oslonac je bilo Ministarstvo spoljnih poslova kao jezgro slobodnomislećih ljudi. Naveo bih samo imena ministara spoljnih poslova iz tog vremena: Koča Popović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac... uz koncentraciju vrlo stručnih kadrova liberalnih nazora. Svi oni radili su na projektu socijalizma sa ljudskim likom.



Nakon opšteg pogleda sledila su izlaganja o pojedinostima: Monika Rebeskini, Univerzitet u Kopru, „Edvard Kardelj na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1946. godine“ gde Kardelj iznad rasprave o teritorijalnim zahtevima postavlja zahtev za poštovanje interesa malih naroda. Andrej Rahten, SAZU – Ljubljana, nesumnjivo pozitivnim tonom ističe doprinos slovenačkih kadrova u tzv. Titovoj Jugoslaviji. Samo na mestu predsedika misije Jugoslavije u OUN smenjivali su se: Jože Vilfan, Aleš Bebler, Jože Brilej, Anton Vratuša i poslednji na mestu predstavnika Titove Jugoslavije u Njujorku bio je Ignac Golob – političari i intelektualci kakve ni Slovenija danas nema. Slovenci se nikada nisu odricali svoje slavne prošlosti u Jugoslaviji. Jože Repe sa Univerziteta u Ljubljani napravio je izvrstan pregled Titovih putovanja po svetu. U najkraće preko 140 obilazaka 58 država sa jasnim ciljem uspostavljanja što prijateljskijih odnosa i težnje ka miru u celom svetu. Kuriozitet izlaganja kojem je bio cilj argumentovanje sveobuhvatnosti otvorene i miroljubive politike Jugoslavije poslužio je snimak pisma Džona Lenona i Joko Ono upućenog lično Titu, kojim se zahvaljuju na njegovoj miroljubivoj politici i razumevanju za sve koji se na tom polju angažuju.



Ukupno je bilo 11 referenata, ali prostor ne dozvoljava da sve njih nabrojim. Zato bih još samo naveo tvrdnju Svetozara Rajaka, London School of Economics, da je Tito održavao tesne veze sa alžirskim predesnikom Ben Belom, koji je imao žarku želju da u svoju zemlju uvede samoupravljanje po jugoslovenskom uzoru. Drugi malo poznat detalj naveo je Hrvoje Klasić, sa Sveučilišta u Zagrebu, govreći na temu „Otpadnička komunistička zemlja: Titova Jugoslavija 1968. godine“ ističući da je to bila godina velikih previranja, ekonomskih i društvenih reformi, opštih „lipanjskih gibanja“, te dodao i da je postojala realna opasnost da SSSR napadne Jugoslaviju kao nepoželjan uzor kako se van sovjetskog bloka živi bolje i slobodnije. U vreme pobune u Čehoslovačkoj Tito je demonstrativno posetio Dupčeka u Pragu i dočekan neviđenim ovacijama kao pravi prijatelj koji im pruža podršku. „Kako je pisao londonski Tajms – Prag je treštao od povika: Tito, Tito, Tito i Dubček – Tito! To sovjetima nikako nije godilo pa su počeli da koncentrišu trupe i prema jugoslovenskim granicama. JNA je još uvek držala svoje trupe i ratne rezerve za mogućnost napada sa zapada, opasnost je, međutim, iskočila sa istoka. U tom trenutku italijanski  premijer Aldo Moro daje uverenje Jugoslaviji da Italija neće ničim ugroziti granice, te da Jugoslavija slobodno može svoje trupe prebaciti na granice koje su u opasnosti. Istovremeno i Vatikan pokazuje veliku naklonost prema jugoslovenskoj miroljubivoj politici, nesvrstavanju i jasnoj politici socijalne jednakost pa upućuje poziv da jedna delegacija poseti Papu. U posetu odlazi delegacija na čelu sa Mikom Špiljak, predsednikom vlade. Otud potiče jedan od mase viceva na Špiljakov račun – da je u Sikstinskoj kapeli očekivao da čuje muziku, a ne da gleda freske (u hrvatskom je kapela uobičajeni naziv za orkestar). Atmosfera je vrlo prijateljska i neposredna, u trenutku kada delegacija već napušta salu Papa Paolo VI ustaje i uzvikuje: Živela Jugoslavija! Taj detalj je obostranim dogovorom ostao nedostupan javnosti.

fali im petokraka



Na skupu u Kopru, bio sam zajedno sa sinom, koji je mladi istoričar, okrenut 19. veku. Slušali smo pomno, on sa stručnom znatiželjom i priličnim iznenađenjem nad mnoštvom pozitivnih podataka kojima je Jugoslavija opisivana kao ozbiljna država. Ja kao hroničar i relativno aktivni svedok onog vremena. Pala mi je odnekud na pamet izreka/pitalica: Zašto svako novo pokolenje na Balkanu mora da se stidi vremena svojih roditelja. Nije mi trebalo da to pitanje postavim svom sinu – sam je dovoljno uzbuđeno želeo da kaže kako mi zavidi na jednom razdoblju života kakvo njegova generacija još nije imala i ko zna da li će ikada imati.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel