Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Kapital protiv kapitalizma - Moć globalnih finansijskih institucija

Kapital protiv kapitalizma

Moć globalnih finansijskih institucija

Autor Milutin Mitrović 2012/11/20 : Tekstovi istog autora

Život nije fer, računaj sa tim!
Bil Gejts, prvo od 11 životnih pravila koja je, umesto govora, izdiktirao đacima u Whitney High School



Novinarsko pravilo da tekst mora početi nekim aktuelnim događajem, zadovoljio bih podatkom da je sud u Traniu, Italija, 12. novembra pokrenuo postupak protiv međunarodnih rejting agencija Standard & Poor’s i Fitch, tražeći odštetu od 120 milijardi evra zbog mahinacija sa rejtingom te zemlje i štete koja joj je time naneta. Malo je verovatno da će od toga išta biti, ali pala je prva domina koja bi mogla prouzrokovati famozni efekat, ako i drugi reše da počnu da isteruju pravdu protiv finansijskih mahera – to jest, da urade ono što se političari ne usuđuju da učine. Sudska pravda je jedan od (skrajnutih) stubova liberalnog kapitalizma, jer je društvene konflikte zaista bolje rešavati pred sudom, nego pobunom ili diktaturom. Nezadovoljstvo širom sveta je ogromno i smisao ovog teksta je da kvantifikuje njegove uzroke.

Zapad, kolokvijalno više ekonomsko-politički nego geografski pojam, s razlogom se identifikuje sa kapitalizmom. Tom „Zapadu“ ne pripisujem ništa pežorativno, tim pre što se ježim od ruskog evroazijskog koncepta usrećivanja čovečanstva, koji pokušava da se nametne kao alternativa. Dakle Zapad, nekadašnja luča vodilja celog sveta, postao je mračna dužnička rupa, koju, dakako sa jasnim sopstvenim interesom, oni koji u njoj nisu pokušavaju da koliko-toliko saniraju. Bahato rasipnička potrošačka narav Zapada upravo je ono na čemu su ti drugi izgradili svoje bogatstvo i od puke sirotinje postali stabilna, pa i finansijski moćna društva sposobna da spasavaju svoje nekadašnje eksploatatore. Za sada oni nisu alternativa, ali jesu korektiv. Globalizacija, uz rušenje barijera pred jeftinom robom, jeftinim radom i žeđ za naftom, nezadrživo menjaju svetski poredak. Koliko god ovo terminološki ličilo na zajapurenu ultralevičarsku propagandu, samo je puka istina.


Svemir lažnog kapitala

Svetske finansije postale su nešto što se po brzini rasta ne da porediti ni sa bujanjem kancerogenih ćelija – neuporedivo su brže. Njihov obim danas je 14 puta veći od BDP (bruto domaćeg proizvoda) planete. Iz tog podatka još ne možemo zaključiti da li je to dobro ili loše, mada po sebi nameće osećanje nečeg neprirodnog. Raščlanjavanje donosi veći stepen jasnoće. Od 2004. do 2011, klasične finansije, dakle one „u okviru zakona“, porasle su od 3 na 4 svetska BDP, a finansije derivata su od 5,7 porasle na 10 svetskih BDP. One prve, legalne, rastu brzinom nedostižnom i nezdravom za realnu ekonomiju, što sluti na postojanje ne malog broja „balona“ u njima. One druge, derivatne, više liče na finansijsku atomsku bombu nego na bilo kakav balon. Lenjinova – da će vam kapitalista s veseljem prodati konopac kojim ćete ga obesiti – sve manje liči na dosetku, a sve više na realnost. To potvrđuje eskalacija nezadovoljstava i protesta širom sveta, koji se nekako moraju završiti.

Valja imati u vidu da su finansije derivata, 851.153 milijarde dolara (možda je upečatljivije napisati 851.153.000.000.000 dolara), potpuno van kontrole, da imaju svoj unutrašnji naboj, da rastu po svaku cenu i da se brzina tog rasta, uprkos krizi i merama obuzdavanja, povećava. Najveći deo tih sredstava, 596.080 milijardi dolara, čine hedž fondovi koji su čista kocka, hazard, Las Vegas. Istina nalaže da se kaže kako, uprkost tome, postoji i među hedž fondovima ne mali broj onih koji funkcionišu na sasvim korektnim osnovama. No, ove finansije su toliko velike i snažne, da ugrožavaju ne samo dužničke zemlje žedne kapitala, pa makar i lažnog, nego i samu suštinu demokratije. Opet, ako neko misli da je ocena preterana, neka samo baci pogled na raskorak između obećanja predsednika Obame i njihove realizacije. Odnosno, obećanja francuskog predsednika Olanda da će obuzdati tu vrstu bogaćenja, sa time da do danas nije uspeo da donese nijednu ozbiljnu meru u tom smeru. Politika je nemoćna. Ako je Mišković, kepec među bogatašima, mogao da manipuliše politikom, može se zamisliti kolika je tek moć globalnih finansijskih institucija. Da navedem primer: interest rate swap na javne evropske papire premaša za 25 puta državne (suverene) dugove zemalja starog kontineta, te je dovoljan jedan njihov pomak, pa da se destabilizuje ekonomija bilo koje evropske zemlje.

Problemi koje te finansije kreiraju su trojaki. Prvo, niko nije u stanju da ih kontroliše, jer niko ne zna ko prodaje derivate, kakva je njihova priroda, ko ih kupuje i čime ih plaća. Drugo, mehanizam finansija ima tendenciju da favorizuje nejednakost i time minira socijanu stabilnost. Ne postoje načini kroćenja tog mehanizma, jer bi se time napravila katastrofa polpotovskog udara na finansije uopšte. Kapitalističko društvo, a danas je ceo svet kapitalistički, koristi finansije kao pogonsko gorivo – bez njih bi to društvo prestalo da funkcioniše. Treće, takve finansije stavljaju u krajnje nejednak, nekonkurentan položaj realnu ekonomiju. To znači da veći novac privlači na svoju stranu najtalentovanije, koji dalje usavršavaju funkcinisanje sistema koji ih plaća. Umesto da odlaze u sferu „proizvoidnje“ naučnih i industrijskih dostignuća, talenti se koncentrišu na iznalaženje novih i novih formi dominacije kapitala. Iz toga proizlazi da, ako neko ima gotovog novca koji želi da uloži, dilema da li će otvoriti preduzeće uz rizik da ne uspe, uz nemile muke sa administracijom, porezima, zaposlenima, dobavljačima i klijentima – ili će to lagodno zameniti ulaganjem novca u neki hedž fond koji mu obećava visoku kamatu, neplaćanje poreza i mogućnost da se brčka na Maldivima i na lap-topu gleda kako mu novac raste sam od sebe – ta dilema je za većinu unapred rešena. U velikom broju zemalja Zapada, Americi pre svega, svako, pa i sirotinja plaća porez na promet i kad kupuje hleb nasušni, dok milijarderi kupuju neslućene vrednosti akcija bez, ili sa bedno malo dolara poreza na njih. Zato čak tradicionalni kapitalisti, kojima je stalo do trajanja sistema (Bafit, Gejts, Rokfeler) plediraju da se uvede taksa na finansijske transakcije – Tobin tax – i realnije oporezuje imovina.

Spinoza je 1677. u svom Tractatus politicus definisao četiri načina porobljavanja čoveka: vežeš ga lancima; oduzmeš mu oružje i mogućnost da se brani; parališeš ga strahom; obaspeš ga materijalnim dobrima. Prva dva načina pokazuju dominaciju nad telom, a pomoću preostala dva – strahom i očekivanjima – ovladava se i telom i mislima. Bojim se da su današnje finansije moderna varijanta vladanja i telom i duhom. Postoji preko 7.000 pojedinačnih hedž fondova, pri čemu samo njih 35 raspolaže sa dve trećine ukupnog kapitala tog sektora. Oni dominiraju duhom i telom sveta, sem možda u Kini, čije mesto još uvek nije jasno određeno. Dominacija nastaje zbog pohlepe ne samo pojedinaca nego i država, zbog čega oni kockajući se plaćaju – kako je to tridesetih godina definisao Bruno De Fineti (Finetti), matematičar i programer igara na sreću nazvao – „porez na budale“. Amerika ima 100 odsto duga u odnosu na svoj BDP, što je samo dug administracije, a ne ukupni dug koji podrazumeva minuse u poslovanju industrije i budžetima porodica. Kada se to sabere, stvarni dug Amerike raste na 282 odsto BDP. Tako dug Nemačke nije 83, nego 223 odsto, evrozone nije 89 nego 297 odsto i Japana nije 233 nego 453 odsto BDP. Prisećam se Milke Planinc koja je 1985. podnela ostavku na mesto predsednika vlade zbog katastrofalne spoljne prezaduženosti od 18,3 milijarde dolara (23,6 odsto BDP), što znači da ukupan dug (spoljni i unutrašnji) nije mogao biti mnogo veći od 50 odsto BDP. Ne znam u kakvom je stanju tada bio kapitalizam, ali danas on zasigurno počiva na Himalajima dugova, pa bi prinudno i ishitreno naplaćivanje vratilo, bar taj deo sveta, u srednji vek.

Postoji jedna vrsta solidnih fondova, u koje su uprte oči kreditno gladnih zemalja. To su tzv. suvereni fondovi o kojima sledi priča.

Kapitalizam

Suvereni spasavaju gubitnike suvereniteta

Ko god pravovremeno prati finansijska zbivanja u svetu, ima muke sa nedostatkom ili neodgovarajućim prevodom na naš jezik termina koji gotovo svakodnevno niču u ovoj oblasti, bilo da bi označili nove „proizvode“ ili da bi „zasenili prostotu“ potencijalnih klijenata. Sovereign fund i sovereign debt nisu ništa drugo nego fondovi i dugovi država, dakle ne-privatni. Suvereni fondovi nastali su onda kada su pojedine zemlje počele da stiču enormne prihode, pre svega od nafte, ali i od sirovina (Brazil) ili industrijskog izvoza (Kina), te ih ostavljali na posebnim računima za neka druga vremena. Iako se u literaturi navodi da je Endrju Rozanov (Andrew Rozanov) 2005. u eseju „U čijim je rukama bogatstvo naroda“ prvi put upotrebio sintagmu sovereign fund, ipak je on samo dao ime nečemu što je odavno postojalo. Pravi početak bi se možda mogao datirati u 1990. godinu, kada je Norveška donela dekret o tome da Norway Government Pension Fund Global (GPFG) postaje „institut fiskalne politike koji dugoročno reguliše upravljanje naftnim resursima“. Norveška je sučelivši se sa otkrićem ogromnih rezervi nafte i gasa u Severnom moru, odlučila da ne dozvoli sebi bljutavo komičnu sudbinu većine naftaša. Od samog početka, ostavljala je u penzionom fondu novac na stranu za neka druga, moguće loša vremena i druge generacije, a pre svega da bi očuvala svoj koncept društva zasnovanog na prilježnom radu i malim socijalnim razlikama. Za ovaj koncept sam prvi put čuo od norveškog ambasadora u SFRJ još početkom osamdesetih i divio se norveškoj otpornosti na izazov bogatstva.

Norveške finansije
Bilo je dakako nekih fondova i pre norveškog GPFG. Kuvajt je, na primer, već 1953. godine akumulirao stotine miliona dolara u Švajcarskoj, enormni novac sa kojim nije znao šta će. Vremenom su ti fondovi, novcem koji se preliva, počeli da posluju potpuno samostalno. Među najvećima, uz norveški GPFG (koji je na prvom mestu), i uz masu arapskih naftaških zemalja, stoje oni iz Kine, Singapura i Južne Koreje, Rusije… Novac u tim fondovima je ogroman. Na primer, dvadeseta na spisku je Južna Koreja, koja poseduje 43 milijarde dolara viška para. Pojedinačno je prvi norveški GPFG sa 656,2 milijarde. Međutim, tri kineska fonda, ako se saberu, daju naizgled nedostižan iznos od 1.186 milijardi. Ako bi se pak sabirali arapski naftaši, onda bi oni izbili na prvo mesto, sa 1.876 miljardi, mada posle arapskog proleća nije jasno šta se desilo sa fondovima Libije i Alžira. Ukupan broj suverenih fondova od 2007. godine porastao je od 45 na 62, a količina dolara u njima sa 2.000 na 5.100 milijardi.

U odnosu na fondove derivata, koji su nominalno 118,6 puta veći i uglavnom finansijska fantazija, suvereni ili državni fondovi su beda. Ipak jedino oni poseduju novac koji postoji, u koji se ne sumnja i prema kojem su uprti pogledi svih dužnika, jer su pouzdaniji, a ponekad čak skloni i moralnom ponašanju. Sovereign Welth Fund Institute bavi se rangiranjem fondova i na prvom mestu, sa svih 10 poena pozicionira norveški GPFG, koji odbija da kreditira proizvođače oružja, duvana, nuklearne energije, one koji devastiraju šume ili zagađuju okolinu… U vreme pomamne jurnjave za profitom po svaku cenu, skoro je neverovatno da tako nešto zaista postoji.

Suverene fondove ne treba mešati sa državnim rezervama, ma koliko bili slični. Naime, državne rezerve služe uglavnom za očuvanje kursa domaće valute i pokriće domaćih gubitaka, te imaju inflaciono dejstvo, dok suvereni fondovi služe uglavnom za investiranje u poslove širom sveta, u cilju uvećanja sredstava namenjenih budućim generacijama dotične zemlje. Jedino Venecuela svoj suvereni fond koristi isključivo za domaće potrebe i time briše razliku između njega i državnih rezervi. Čavesov primer počinju delimično da slede arapske zemlje i Rusija, sa ciljem smanjenja socijalnih razlika i podizanja ekonomije koja se neće zasnivati samo na nafti – dakle za budućnost kada nafta ne bude donosila bogatstvo. Inače, gotovo polovinu valutnih rezervi u svetu poseduje Kina: 3.200 milijardi dolara. Zbir vrednosti suverenih fondova i državnih rezervi zemalja Trećeg sveta znalci procenjuju na oko 12 hiljada milijardi dolara. Ta su sredstva akumulirana najvećim delom u poslednjih 10 godina, a posledica su globalizacije i ukidanja kolonijalne eksploatacije, i njima bi se teoretski mogli pokriti svetski dugovi. (Ako neko misli da je pomenuta reč „eksploatacija“ prejaka, bojim se da ga iznos onoga što su stranci crpeli iz ovih zemalja, što je danas suvereni prihod tih zemalja, žestoko demantuje.) Suvereni fondovi su u vlasništvu država, pa su mahinacije sa njima gotovo nemoguće. Njihov „šarm“ je u tome što su države koje ih poseduju, sa izuzetkom Norveške, sumnjivog demokratskog karaktera.

Za razliku od suverenih, hedž fondovi nemaju jasne vlasnike, anonimni su, ali zato imaju jasno vlasništvo (delimično) u bankama i rejting agencijama, i tako mogu da utiču na njih, u smislu da smanjuju bonitet kompanija i rejting država. Ukoliko ova uopštena tvrdnja liči na konstrukciju, podsetio bih da je uprkos svim merama kontrole, ipak došlo do niza bankarskih skandala u koje su umešane banke: Barclays, Goldman Sachs, JP Morgan… Na internetu postoji 23 miliona (!) tekstova na tu temu, samo u 2012. godini. Manipulisalo se čak sa referentnom kamatnom stopom – Libor, koji je važio za jedan od poslednjih čvrstih stubova finansija. Većina menadžera umešanih u skandale povukla se pomoću „zlatnih padobrana“ vrednih kojih desetak miliona dolara, funti, evra.


Vlasnička zavisnost banaka i rejting agencija od hedž fondova

Vlasnička zavisnost banaka i rejting agencija od hedž fondova
(Strelice označavaju kojih banaka i agencija akcije poseduju hedž fondovi)


Vratimo se vesti kojom počinje ovaj tekst – tužba Italije da su dve od tri najveće svetske agencije manipulisale njenim rejtingom. Splet interesa (vidljiv i iz priloženog grafikona) je poguban, a najgore je to što za sada niko nema hrabrosti, ili ni sam nije čist, da bi krenuo u obračun sa bolesnim delom finansija. Dakle, hedž fondovi posedujući akcije banaka i rejting agencija te lako mogu uticati na njih da manipulišu bonitetom akcija kompanija i rejtingom (obveznica) država, obarajući njihovu vrednost, kako bi ih se hedž fondovi jeftinije dokopali. To nije teorija – to je praksa. A uvek kada jedan gubi – drugi dobija.



P.S. Znam da ovakvi tekstovi ne plene naročitu pažnju. Čitaju se na preskok, poneko se zagrcne ciframa i terminima, i preostane uvek nagađanje da li je autor ortodoksni ili neokomunista, tradicionalni ili neoliberal, da li je na „našoj“ ili „njihovoj“ strani. Zato mi je palo na pamet da „otvorim srce“. Dakle, pišem ovakve tekstove iz sledećih razloga: jer je to „sektor“ koji sam svojedobno dobio da sa zadovoljstvom pratim; jer smatram da valja čistiti lopovluk da bi zdrave finansije, bez kojih nema ekonomije, mogle da budu od koristi većini; jer sam mator da bih zajedno sa mladima izašao na ulicu, da uz suzavac i pendreke tražim humaniji i korektniji društveni poredak; jer ne trpim da me neko pravi budalom, na šta se najbolje odgovara analiziranjem sistema kojem je to cilj. A bogami, dopada mi se i da „trujem“ čitaoce podacima, kako bi bili potkovaniji i odlučniji u svojim nezadovoljstvima.


 
Peščanik.net, 19.11.2012. - preneto uz dozvolu autora

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel