Solidarna kafica
Preko ramena > Putovanja > Planina Beljanica - Noćno planinarenje

Planina Beljanica

Noćno planinarenje

Autor Uroš Nedeljković 2012/11/2 : Tekstovi istog autora

U skopu tradicionalnog noćnog planinarenja, sedmog po redu kao retkog zvaničnog okupljanja u organizaciji Kluba putnika Srbije obresmo se na Beljanici, planini koja nudi sve – osim dometa.

Nakon prošlogodišnjeg napornog uspona na Vlašku planinu, ove godine odlučismo da uspon bude blaži. Otud i Beljanica blizu Despotovca, tik nakon sela Strmosten i vodopada Veliki Buk u Lisinama.

Put do Beljanice je bio zaista lagan i kratak jer je dotična planina samo 150km od Beograda. Blizu je Niša i Zaječara i ne mnogo daleko od Novog Sada, mesta odakle Klub putnika Srbije broji najviše ekipe. Mi smo iz Beograda dan ranije, kao prethodnica. Usput smo se našli sa drugarima iz Kikinde i Novog Sada i tada na njihovim licima videsmo želju da ne spavaju celu noć, da se popnu na vrh planine, malo da pokisnu i da se umore „k'o konji” sve zarad malo avanture i bega iz sivila, mrtvila, marketinga, digitalnog nomadstva i Evrovizije. Vreme u putu nije obećavalo: nebo je bilo crno kao pneumatik pod kojim su škriputali kamenčići istočne Srbije.

Crno nebo do BeljanicePut ka Despotovcu i nebo koje ne obećava


Iskoristili smo priliku i prolazak kroz Despotovac da obiđemo manastir Manasiju. Građen na samom početku 15. veka od strane despota Stefana Lazarevića, odmah je postao jak kulturni centar čak i nakon pada despotovine. Laicima je poznat po „resavskoj prepisivačkoj školi” što su mnogi dobacivali jedni drugima u osnovnoj školi videvši ih da prepisuju na kontrolnima, a da njima ne daju. Iako je rušen mnogo puta kroz istoriju, 1956. je obnovljen zajedno sa freskama koje su restaurirane. Prema mišljenju mnogih, u njemu je sahranjen njegov osnivač.
Manastir Manasija

Manastir Manasija


Put nastavismo ka selu pitomog imena – Strmosten, a konačno i ka Lisinama. Prvobitni plan beše da dođemo do planinarskog doma i da postavimo šatore okolo, jer prognoza beše kao kurs dinara – padavine. Pošto se ovo noćno planinarenje (tradicionalno) odigralo u mesecu maju, koji je kao i život u Srbiji – sa svim predispozicijama da bude lep, al' uvek nešto neplanirano iskrsne - tako je kiša padala danima pre našeg dolaska pretvorivši sve iole pristojne livade za kampovanje u močvare ostavivši svojevrstan danak u vodi. Iako je dom na prelepom mestu sa rekom Resavom koja protiče tik ispod njega - bio zaključan, a domaćin beše u Svilajncu, tako da čar kampovanja poznatu kao improvizacija, izbacismo u prvi plan.

Ali, ne lezi Belzebube! „Šta sad?” ili možda preciznije, „Gde sad?” - postavljalo se pitanje među razdraganom ekipom mokrih nogu. Sedosmo u kola u nadi da ćemo naći pristojno mesto u Lisinama gde ćemo uspostaviti čergu.

Naš mir je bio na livadi blizu vodopada na kojoj su se jasno videli tragovi kampovanja i izletištva, uprkos vidnoj tabli gde piše da je sve to zabranjeno. Svesno smo prekršili zabranu jer kao što to uvek biva, livadu smo vratili u bolje stanje nego što je bila izvorno – pokupili smo i najmanje tragove đubreta i za sobom sve počistili. O tome kasnije.
Postavljanje šatora iz viske

Postavljanje šatora iz 'viske'


Pošto livada beše mokra od kiše koja je sitno štrcala, zanimljiv detalj je bio i postavljanje šatora u vazduhu sa direktnim vađenjem iz kola. Kada se prvi sloj čvrsto namestio i dobio formu, lako je bilo prebaciti drugi – nepromočivi. Tako, mic po mic i posle dva mica kamp je bio improvizovan. Sedište kampa gde je u planu bilo loženje vatre dalje je improvizovano razapetom tendom od 20 kvm koja je na neke čudne načine bila uvezana i poduprta.

Međutim, problem beše u paljenju vatre. Iako smo našli nešto suvih drva za potpalu i imali neku vrstu zapaljivih listića nalik na hepo-kocke, od vatre beše u vrh glave samo dim, što poslovicu „gde ima dima, ima i vatre” baca na smetlište teorije. U čudnom spletu okolnosti, pripadnice naše družine su naletele na kuću u kojoj žive kaluđerice, koje su nam kasnije donele nekoliko suvih drva i mešavinu pepela i rafiniranog ulja, te smo vatru tako očas posla zapalili, a nedugo zatim i kobasice oprljili.

Još uvek se vodi rasprava da li su kobasice imale ukus nafte.

Nakon postavljenog ognjišta, tende nad istim i šatorima u okolini, veselje je potrajalo do kasno u noć, iako je kiša sipila sitno. Toliko sitno i uspavljujuće da smo spavali finih devet sati – što je za spavanje u šatoru retkost.


TendaOstatak kućeReka Vrelo LisinePrelepa tenda; Ostatak kuće; Reka Vrelo u Lisinama


Veliki buk, LisineKao što to obično biva svakog dana i ovog dana je svanulo, a dan je bio prelep. Otvaramo oči i spiramo krmelje u reci Vrelo, desnoj pritoci reke Resave, koja je žuborila pored našeg kampa. Nakon kafe, krećemo da obilazimo vodopade u Lisinama sa konstatacijom da je, iako dosta komercijalno zbog pregršt kafana, zapravo prelepo. Međutim, i kafane su uklopljene u ambijent (na primer jedna je delom u pećini) te nude i prenoćište, tako da putnici koji ne vole komfor šatora imaju priliku da uživaju u lepom ambijentu, vodopadu, reci i pečenim prasićima, te nedavno utihnulim jaganjcima.

Lisine su mesto poznato po vodopadu koji je velik, neki kažu najveći u Srbiji, mada je mrtva trka sa vodopadom u Sopotnici i na Staroj Planini. Vodopad se inače zove Veliki Buk i visok je 25 metara. Iako je lepo ograđena platforma ispred njega, ipak savetujemo oprez prilikom prilaska, jer je veoma klizavo. Oko vodopada ima sedam kafana (ako nas pamćenje i insajderske informacije od lokalaca ne varaju). Iako nalikuje na civilizaciju, zapravo se lako može naći neki mir.
Prelepi vodopadKafana u steni

Vodopad Veliki buk i kafana u steni


Nakon Velikog Buka vraćamo se do kampa, ali produžavamo do Velikog vrela, izvorišta reke Vrelo, koje je stotinjak metara uzbrdo. Konstatujemo da smo spremni za pasulj.

Pasulj – tradicionalno jelo koje je i tradicija naših okupljanja i koji ima svog tradicionalnog kuvara – odisao je tradicijom. Tradicijom sedmog tradicionalnog noćnog planinarenja. S tim u vezi ubrzo je završio u kotliću ispod koga je vatra bila potpaljena. Cilj je bio da vremenom voda proključa i nastavi u tom smeru sve dok pasulj ne bude gotov. Tako se i zbilo – posle nekoliko sati.
Kamp i Beljanica u pozadiniKamp i šatori

Kamp pre dolaska ostatka družine i Beljanica u pozadini


Dok smo čekali pošten obrok, koristili smo priliku da se upoznamo sa okolinom, dremnemo i igramo sa najmlađim članom ekipe, malim Leonom, koji je star samo godinu dana. Nakon što su svi prisutni pojeli sve iz kotlića, eto ostatka ekipe koji je kasnio iz nepoznatog razloga. Verovatno što mobilna mreža ne pokriva taj deo pa su tumarali u radijusu sužavajući obruč dok nas nisu našli. Pasulj im to nije oprostio.

Najmlađi planinarNajmlađi planinar međ nama (nije se peo na vrh noću!)


Sa pristiglom ekipom diže se još šatora, čuju se prijateljska pozdravljanja i smeh. Nova vatra gori, polako pada mrak.

U mraku druženje i prezentacija pilot projekta Putničke kuće u Istanbulu, koja je do sada uspešno završena. Otvaraju se karte, GPS-ovi i gleda se kuda će se ići noćas. Lokalac pokušava da nas sprovede gore „za sat i po”, što znamo da je nemoguće preći desetak kilometara noću za tako kratko vreme. Uzdamo se u sebe i proverenog vodiča Ivana iz kragujevačkog PEK Gora.

Kako do Beljanice?Kuda do vrha Beljanice?


Još se jede i pijucka, ali i najtvrdokorniji idu na počinak lagano. Treba odmoriti kojih pola sata-sat do polaska na vrh. Noć je tamna, a nebo nit' smrdi, nit' miriše. Ne možemo ustanoviti da li će padati kiša, a jutro još nije svanulo da bi se po njemu poznao dan.

Pokret

„Buđenje”, „Blblbl!”, „Ustaaaaj!” - ori se u kampu i krmeljive noćne uspondžije se skupljaju oko vatre. Vrše se pregrupisavanja i planovi, te se pije kafa i tračari. Autor teksta je i dalje iznenađen što dosta ljudi, koji su krenuli sa ciljem osvajanja vrha planine u noćnim uslovima, nije ponelo baterijsku lampu.


Noćno planinarenjeNoć i uspon na Beljanicu


Oko pola dva posle ponoći krećemo na vrh Beljanice. Treba reći da je Beljanica velika gromada koja se vidi iz našeg kampa, a visinska razlika je oko kilometar. Tako, krenuli smo kolskim putem i taman kada je postalo dosadno, put se naglo izdigao pod ugao od 45 stepeni i pretvorio se u jedva prohodnu šumu, sa svim klizanjima po vlažnom terenu, padanjima i držanjem za drveće. Milina.

Usput iskusni vođa nalazi izvor gde se napijamo svežom vodom i punimo zalihe. Neki, čiji je plan bio da pravo sa vrha nastave još 30 kilometara peške do neke druge planine i koji su sa sobom poneli sve stvari, shvataju da to nije dobra ideja.


Magla na BeljaniciJoš magleMagla pri vrhu Beljanice

Deo ekipe se gubi, pa ih tražimo, dok se deo već popeo. Mi smo negde na sredini i po skoro danu osvajamo vrh Beljanice od 1336 mnv. Sunce je izašlo ili tek izlazi – nismo sigurni zbog guste magle.


Na vrhu BeljaniceVrh Beljanice u MagliEkipa (autor: Bojan 'Franzee') Brankov i pogled s vrha (panorama Uroš Nedeljković)


Sledi obavezno presvlačenje, jelo i uživanje do povratka ka kampu. Obilato fotografisanje se podrazumeva. Hladno je i vetar brije i one sa gustom bradom, te se ne zadržavamo predugo, mada neki od nas imaju običaj da zasednu na vrhu sabajle i razmišljaju o svetskoj ekonomskoj krizi, smislu života i o tome da su gladni i koliko će pojesti kada dođu do šatora.


Beljanica osvojena!Na vrhu (Bojan 'Franzee' Brankov)


Vraćamo se istim putem kojim smo došli do vrha, sa sitnim varijacijama. Veliki nagib melje kolena i čitavu akciju otežava. Međutim, sam pogled na okolinu i prirodu u kojoj se nalazimo topi i najtvrđi otpor meniskusa. Sreća ne da mesta umoru i doživljaj svitanja na planini je neprocenjivo iskustvo. Nakon nekoliko sati smo u kampu. Ljudi se razmileše tražeći WC.


Pogled s vrha BeljaniceSpust s BeljaniceKonji u MagliObronci BeljaniceMagla na vrhu, spust, konji (Bojan 'Franzee' Brankov) i obronci Beljanice


Kao što to obično biva, oni koji su alternativnim načinima došli do kampa u Lisinama, alternativnim načinima će se i vratiti. Mi, koji smo došli kolima, imamo svo vreme da odmorimo do polaska kući. Umor, koji se ne može opisati, a sastoji se iz celodnevnog obilaženja okoline, penjanja na vrh planine noću, potom silasku sa iste, broji preko 25 km pešačenja i 24 sata nespavanja. U takvom stanju nije preporučljivo voziti te ležemo u šator i tonemo u snove.

Povratak

Snovi behu kratki. Kamp se mora pakovati. Viškove kobasica ubacujemo u kola – da ih pečemo nekom drugom (skorijom, zbog roka trajanja) prilikom, potom stvari, šatore sušimo po lepom prolećnom danu, gasimo vatru i odnosimo moblijar. Sakupljamo svo đubre koje vidimo i livadu vraćamo u pređašnje stanje. Livada deluje kao usisana.

Sunce u zenitu govori da je oko podne. Krećemo ka Resavksoj pećini koja je nepunih 30 km od Lisina. Grehota je da je ne vidimo kada smo već blizu, iako su je mnogi videli u sklopu školskih ekskurzija, ali to beše davno.

U Resavskoj pećini je temperatura konstantna i iznosi 7 stepeni, dok je vlažnost od 80 do 100 odsto. Srećom da smo pretpostavili da je hladno, ali smo to kasno konstatovali, tako da smo dukseve pozajmili od ženskih članova ekipe i izgledali smešno. Treba znati da je oko 800 metara Resavske pećine otvoreno za posetioce, iako su istražena još dva kilometra.


Resavska pećinaResavska pećina


Ljubazni vodič nam objašnjava do detalja svaku dvoranu, a mi gledamo pećinski nakit da divljenjem i uvažavanjem. Blizina i dostupnost Resavske pećine nam postavlja logično pitanje: „Zašto nema više posetilaca?” Tumačenje modernog srpskog društva nam daje logičan odgovor: „Zato što nikoga ovo ne interesuje, a lakše je 'lajkovati' sažvakani putopis.”

Poslednjim atomima snage pijemo kafu i jedemo ostatke keksa. Definitivno krećemo ka kući. Ne razumemo zašto se plaća putarina na auto-putu kada ono po čemu idu vozila nije put, a ona vozila na njemu su toliko stara da se ne mogu nazvati automobilima.

Umorni i zadovoljni ležemo u betonska naselja.

Šta ima kod vas novo?


Fotografije: Uroš Nedeljković osim navedenih Bojan 'Franzee' Brankov.


Pogledajte video sa planinarenja



Noćno planinarenje

Noćno planinarenje je tradicionalna manifestacija Kluba putnika Srbije. Sastoji se od putovanja do određene planine, kampovanja i noćnog uspona na vrh sa ciljem dočeka izlaska sunca. Održava se u maju. Do sada su noćna planinarenja održana na Suvoj planini (Trem), Staroj planini (Midžor), planini Željin, planini Rtanj (Šiljak), planini Golija (Jankov kamen), Vlaškoj planini (Panica) i Beljanici. Učešće ne košta ništa jer sami učesnici snose sve svoje troškove.


Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel