Solidarna kafica
Preko ramena > Sport > Ima li ljudi na Olimpijadi? - London 2012.

Ima li ljudi na Olimpijadi?

London 2012.

Autor Milutin Mitrović 2012/8/3 : Tekstovi istog autora

Na Olimpijskim igrama u Londonu na mene je - više od onog kapitalističkog socrealizma sa otvaranja igara - utisak ostavila odluka da sportista može biti diskvalifikovan ako nosi opremu čiji proizvodjač nije sponzor igara. Tu domaćini nisu ništa krivi, to je odlučio Olimpijski komitet kome je u opisu radnog mesta da razvija sportsku etiku, da sportiste nauči samopregoru i odricanju, da favorizuje amaterizam.

Na zahtev sponzora amaterizmu je odzvonilo, dovedeni su profesionalni gladijatori, oni što cele godine idu sa jednog spektakla na drugi praveći pare sebi, sponzorima, organizatorima i bezbrojnim TV kanalima. De Kubertenova utopija da je „važno učestvovati” pretrpela je metamorfozu: „Važno je zaraditi”. A zarade nema ako se sportisti ne nateraju da nadmaše ljudske mogućnosti, da se bespoštedno biju za zlato, jer već ono srebro i bronza, shodno svojem berzanskom rejtingu ne vredi mnogo i predstavljaju relikviju nekih vremena kada je sportska etika podrazumevala da na deo slave može da pretenduje više od jedne osobe.

Džoni Vajsmiler, poznatiji kao Tarzan nego kao Felps svog vremena: 5 zlatnih medalja – 1924. na 100, na 400 i na 4 puta 200 metra i 1928. na 100 i 4 puta 200 metra slobodnim stilom, bio je izrazito kratkovid i nikada ne bi postao Tarzan (zamislite Kralja džungle sa naočarima, to nema ni kod braće Marks) da nije ugledao u jednoj optičkoj radnji verovatno prva u istoriji kontaktna sočiva. Uzgred bio je Banatski Švaba iz mesta Pardanji – današnja Međa u Srbiji. Ušao je, pitao i konstatovao da on te pare nema (sportisti su tada bili siromašni i voljeni), ali je optičar u njemu prepoznao rekordera i poklonio mu sočiva. Idol moje generacije bio je inače Hironošin Furuhaši, zvani Leteća riba - svetski rekorder na 400, 800 i 1.500 metara slobodno, kojem je Olimpijski komitet zabranio da pliva na Olimpijadi 1948. godine zbog toga što je njegova otadžbina, Japan, bila na pogrešnoj strani u ratu. Svejedno, ostao je u istoriji sporta kao ličnost koja je fer ponašanjem, talentom i samopregorom povratila samopouzdanje celoj jednoj satrvenoj naciji. U jednom intervjuu izrazio je uverenje da bi postavljao još bolja vremena kad bi bar jednom nedeljno pored pirinča i ribe imao da pojede makar parče piletine. Plivanje je bilo sport sve do Marka Spica, sa njegovih sedam medalja 1972. godine i basnoslovnom sponzorskom podrškom kompanije Spido. A onda je i plivanje otišlo nizvodu. Na ovim igrama Majkl Felps je okačio svoju 19. medalju uz mrlju na onoj za 100 delfin na Olimpijadi u Pekingu kada je tek ekspertizom snimka 10.000 delova sekunde „ustanovljeno” da Milorad Čavić nije pobednik. Čak i na Wikipediji ipak stoji zapisano da tu nešto nije sasvim štimalo. Mora se priznati da Čavić nije ni blizu Felpsu po talentu i finansijskoj podršci.

Džoni Vajsmiler

Džoni Vajsmiler, foto Wikipedia

Nož u leđa amaterizmu zabo je tzv. socijalistički lager, proglasivši talentovane sportiste vojnim licima i obezbedivši im tako visoke plate i nedostižne uslove treninga. Bilo je nečeg uvredljivog kad bi pored imena fenomenalnog dugoprugaša Emila Zatopeka napisali: pukovnik. Bilo je to sprdanje i sa njim i sa sportom, čak ružnije od sponzorskog posedovanja nečije sportske karijere. Onda je sve javnije i sve intenzivnije profesionalizam počeo da otima Olimpijadu - poslednju mogućnost amaterima da se dočepaju bar jenom u četiri godine delića slave pre nego što i oni završe u profesionalnoj areni ili na bunjištu sporta. Meni se čini da nikada Muhamed Ali nije boksovao tako lepo kao dok je još kao Kasius Klej obarao protivnike na Olimpijadi u Rimu 1960. godine. Sve ostalo je postalo cirkus (a cirkuzaneri moraju biti izuzetno talentovane osobe), borba za publicitet, za prihod, a ne sport. Uteha je ne dozvoliti da se optimizam ugasi pa tako verujem da će se doklegod bude Olimpijskih igara pojavljivati uvek neko, kao ona bob ekipa sa žarke Jamajke na Zimskim igrama 1992. godine, zablistati čistotom sporta, emocija, požrtvonanja i ljudskosti.

Britanske odbojkašice

Britanske odbojkašice - foto Daily Mail

U Londonu se tako pojavila britanska ženska reprezentacija u sportu koji ni Englezi ne znaju šta je, iako se gotovo svugde u svetu zove njihovim jezikom: beach volley. Reprezentaciju čine pet devojaka koje su se tim sportom zabavljale iz uživanja, zatim shvatile da sem njih niko to u Britanji ne radi ni na tom nivou, pa se prijavile kao ekipa. Iskoristile su pravo da kao ekipa domaćina uđu bez kavilifikacija. Pet ih je: jedna apotekarka koja je kapiten i uslovno rečeno lekar ekipe, jer za pravog lekara nemaju novaca, pomaže joj jedna koja je fizioterapeut, od dve psihologinje, kao i jedne istoričarke sporta nema koristi sem što se vraški požrtvovano i veselo bore na terenu. Mama kapitenke je preko interneta uspela da im „nabaci” fond od 30 hiljada funti - od čega su deca po školama sakupila 8 hiljada! Onda su sa tim parama otišle u Šefild da se sa malo para nekako pripreme. Stanovale su po kućama onih koji ih primili, dobile besplatno termine za vežbanje i masu sugestija radoznalaca koji su o tom sportu znali manje od njih i bezgranično navijanje celog Šefilda. Uspele su uprkos činjenici da su ih prvo satrle ruske profesionalke, onda su one na jedvite jade pobedile Alžirke, da bi ih odmah posle toga dočekale Italijanke i smlavile. A ipak su one pobednice, jer njihov sportski poduhvat vredi više od medalja.

Još jedna me je priča oborila s nogu. Danski šampion, Anders Golding, stolar, zaljubljenik u streljaštvo, osvojio je srebrnu medalju u gađanju u pokretnu metu. Kad je primio medaju posvetio ju je radnicima železare Ilva iz Taranta na jugu Italije. U čemu je intriga? Golding radi na severu Norveške gde bolje zaradjuje, ali kad zagusti zimi i temperature padnu da se ne može trenirati, on i još dvojica kolega uzmu neplaćeno, pokupe se pa odu u Taranto na toplo da treniraju. Železara Ilva iz Taranta kojoj preti zatvaranje i čiji radnici protestvuju bojeći se da će ostati bez posla i hleba, ima iz srećnijih vremena očuvano dobro strelište. Tu je i Pietro Đenga, zaposleni u železari i bivši italijanski reprezentativac u njihovoj disciplini koji ih besplatno trenira, povremeno čak i vodi kući na večeru. Inače zajedno sa radnicima iz železare, kod kojih stanuju za male pare, sede u picerijama, pijuckaju i političe. Skandinaci su prezadovoljni što su stekli za njih nepojmljivo bliske prijatelje. I oni, kao one cure iz Britanije, rade sve o svom trošku – celokupne pripreme za Olipijadu koštaju ih oko 10.000 evra po osobi. Manje nije moglo, a više nisu imali - toliko su uštedeli od svojih plata.

Anders Golding

Anders Golding - zvanična fotografija

Anders Golding je „upucao” srebro, a najbolje plasirani Italijan u istoj disciplini je petoplasitani Luiđi Lode, biolog, ali na platnom spisku italijanske vojske, kao što je zlatni kanoista Daniele Molmenti lažni šumar, a srebrni mačevalac Diego Okiuci, lažni karabinjer… kao što je većina italijanski vrhunskih sportista, kao nekada u soclageru zakačena na državnu kasu. Ne rade to oni zbog izigravanja sportske etike, lažnog amaterizma, to više nema veze, nego zato što italijanske kompanije i banke ne vide u svojim sportistima dovoljan reklamni argument pa radije plate Federeru ili Fetelu da prikače i njihov logo na svoju garderobu od samih reklama. Može i tako, profesionalno, mada bi bilo fer da se to više ne zove sportom, jer po enciklopedijskoj definiciji sport je (bio) „pasionirano bavljenje nekim telesnim vežbanjem za koje je potrebna smelost, snaga, iždržljivost i umešnost” – ni reči o novcu, kapitalu, marketingu… tome šta je on postao danas. Gde li je budućnost sporta u malim zemljama i malim sportovima koji nemaju privlačnosti za sponzore.

Anders Golding je medalju posvetio radnicima, a svom treneru čija supruga treba da se porodi poslali su on i drugari iz ekipe malu novčanu podršku. To su ti ljudi kojih će biti bez obzira kud Olimpijski komitet usmeravao igre. Oni su simbol najlepšeg u sportu – fer igre.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel