Solidarna kafica
Preko ramena > Sport > Italija: Biznis mađija: Od lopte - kocka - Stub treći - fudbal

Italija: Biznis mađija: Od lopte - kocka

Stub treći - fudbal

Autor Milutin Mitrović 2012/6/22 : Tekstovi istog autora

Da bi se saznala istina potrebno je saslušati bar dva lažova
(Venecijanska izreka)


To što su se Italijani umuvali u četvrtfinale Evropskog prvenstva u fudbalu, liči na „prst Božiji”, na neku višu silu, jer su i ovoga puta iskidali nerve svojim navijačima. Sve se rešavalo u poslednjoj utakmici osmine finala kada je pobedila Irsku, koja nije uspela da osvoji ni jedan poen. Do sada je na evropskim prvenstvima Italija osvojila jedno prvo (1968.) i jedno drugo (2000. godine) mesto. Na svetskim prvenstvima osvajala je dva puta prvo mesto (1982. i 2006.) i jednom drugo (1994.) mesto – posle Drugog svetskog rata, a pre njega još dva puta svetski prvak. Nikada do vrha nije prošla sa lakoćom i često je gubila utakmice od nedostojnih protivnika. A onda bi se nekako preporodila i uspela da se popne na sam vrh. Još nešto je karakteristično za uspeh Italijana. Uvek, bez izuzetka, uvek kada je osvajala vrh upravo je njen nacionalni fudbal potresao neki od mega skandala sa podmićivanjem igrača i funkcionera, sudija, sa nameštanjem rezultata, prekupljivanjem utakmica i slično. I na opšte iznenađenje uspevala je, tako psihološki hendikepirana, da pobeđuje.

Prošlost je prošla i ostavila svoje napukline na krhkom stubu fudbala. Danas italijanski fudbal, potresa novi skandal – 19 aktera je već uhapšeno. Zahtev za hapšenje napadača Đenove, Đuzepe Skulija ostao je neizvršen jer je lokalni istražni sudija Salvini odbio da izda nalog – poznaje čoveka i mnogo dobro prodire kroz odbranu protivnika! Kad on i ostale sudije prekinu zatišje diktirano nacionalnim interesom pozicije u borbi za evropski primat, nastaviće da nadire lavina moralnog blata. Ovoga puta akteri nisu direktori klubova, kojih dakako ima u igri, ni sudije, nego igrači, pretežno druge lige, oni koji su ostavši mesecima bez plate postali lak plen kriminalaca. Njihov je posao bio da svoje kolege iz prve lige (grupa A) uvuku u igru: „laka lova”. Policija je svoj „šou”, a voli i ona da se bije za publicitet, napravila 28. maja kada je u 06:23 ujutro upala u kamp (tehnički centar u Koverćanu) gde su boravili reprezentativci pred odlazak na prvenstvo u Poljskoj. Uletela je pravo u sobu Domenika Mima Krišta, odbrambenog igrača, koji inače igra za Zenit iz St. Petersburga u ruskoj prvoj ligi. Čim je za igrača druge lige plaćeno 15 miliona evra, jasno je da se to opet Rusi razbacuju, a Italijani onda pomisle da taj zaslužuje i reprezentaciju. Policija je ustanovila da momku to nije bilo dosta pa se upustio u još lakši put do novca. Tako je dospeo u „Calcioscommesse” (uslovno – „Fudbalske podvale” - jer reč je o nameštenim opkladama), ali umesto da zaigra za reprezentaciju, „zaigrala je mečka pred njegovim vratima” – tako je Staljin voleo da označi one kojima je odzvonilo.

Nesrećni Mimo, nije nezamenjiv kao njegov uzor - napadač Paolo Rosi, koji je 1980. godine osuđen na tri godine neigranja u aferi „Totonero”, pa mu je kazna smanjena na dve godine, a onda ga je kapiten državne reprtezentacije Enco Bearcot, jednostavno pre isteka kazne strpao u avion i otpremio na svetsko prvestvo u Brazilu 1982. godine. I bio je najzaslžniji što je Italija tog puta osvojila Svetsko prvenstvo. Na utakmici protiv Brazila (3:2) dao je sva tri gola, postao Igrač prvenstva, Igrač godine i napisao knjigu „skromnog” naslova: Kako sam zgromio Brazil. Samo par nedelja pre Svetskog prvenstva 2006. godine pukla je bruka sa nameštanjem utakmica i kupovinom sudija zvana „Calciopoli” – postoji na internetu otvoren konkurs za prevod te reči na engleski i najbolji odgovor je za sada Bribesville – Mitograd (ružno, kao da je Kusturica izmislio, ali najpribližnije vrlo zamršenoj etimologiji kovanice). Italija je opet osvojila prvo mesto, sudski postupci su se razvlačili pa su definitivno Milan, Fiorentina i Lacio kažnjeni oduzimanjem 30 poena a Juventus 17 poena ali i prebacivanjem u „B” ligu. Italijanski fudbal je ipak te godine u Berlinu trijumfovao i odagnao (za neko vreme) famu o „bolesnom fudbalu”.

„Mafiosi i intrallazzioni”

Najnovija zbivanja u italijanskom fudbalu, odnosno prljavštinu koja je izašla na videlo novom aferom, Đovani Trapatoni, trener irske reprezentacije, koja je izgubivši utakmicu otvorila vrata Italiji u četvrtfinale, inače najuspešniji italijanski klupski trener svih vremena, definisao je rečima: „mafiosi e intrallazzoni”. Prva reč je jasna svakome, dok je druga iz sicilijanskog dijalekta i podrazumeva protivzakonitu razmenu informacija, namešteno glasanje i mračne aktivnosti uopšte. Moralisanje o tome kako bi sport, i fudbal kao najpopularniji, trebalo da krasi poštenje, fer igra i poslovanje bez senki - pripada prošlosti. Od kada je Fudbal postao biznis oko kojega se vrte milijarde evra, tajkuni, buljuci lopova i pokoji ekonomista koji tome, za pare, daje naučno objašnjenje - pa je besmisleno tražiti u sportu moral koji u društvu više ne postoji. Kao romofila privuklo me je pominjanje „Ciganskog ganga” (izvinjavam se mojim Romima za tuđu neotesanost) u sadašnjoj aferi. Glavne ličnosti su Hristijan Ilijevski, Makedonac i Almir Gegić, za koga pišu da je Bošnjak, pa da je Srbin, a crnogorski „Dan” ga ubraja u svoje sunarodnike. Dakle oni su takav ološ i dno da ih je dovoljno je videti pa pobeći. Međutim ne gledaju igrači njih, nego pregršti para koje oni dele okolo za usluge onima koji im ih čine. Obojica samo što ne mole da ih pozovu u sud da svedoče, da otkriju „velika imena”, da pomognu da se opere blato sa italijanskog fudbala” – jer znaju da to niko ne želi, ali su pritom na vreme šmugnuli iz Italije tvrdeći kako su tamo bili maltene slučajni prolaznici, turisti, čestite osobe, te da nemaju nikakve veze sa mafijašima i nameštanjem rezultata. Pritom su parama toliko zveckali da su probudili čak i policiju. Potkupljivali su igrače i funkcionere, ali kako tvrde, „samo da bi saznali unapred, na važnijem mestu, dogovorene rezultate utakmica sledećeg kola i u to im se može verovati. „Mi samo kupujemo informacije i na osnovu njih se kladimo /…/ Meni se javljaju fudbaleri sami, jer znaju da plaćam na vreme i dobro. Kažu: Čuj Kristo 20 hiljada za rezultat utakmice, dobijaš precizno i prvo i drugo poluvreme!” Novac kojim su plaćali je navodno iz Singapura, ko im ga je dao: „To ne bih znao, svi su Kinezi isti, ja ih ne raspoznajem, a imena ne razumem. Inače ako i završim u zatvoru, nema veze, imam ja tamo puno prijatelja, znam da i odande može da se radi…” (Ilijevski)

Italija fudbal kocka

Italija bi morala i ovaj put da osvoji prvo mesto da bi nekako bacila u zasenak skandal iz kojega se vidi da samo još budale veruju u ono što vide da se događa na terenu. Prava igra nije tu, nego za stolovima međunarodnih, ali ne „Ciganskih” aktera. Biznis ne poznaje granice – globalizacija je globalna. Ako je tako, onda vredi pogledati i njenu ekonomsku stranu. Biznis klađenja, a on je uzrok svemu, u Italiji vredi 13,6 milijardi godišnje (2011.), od toga je državni budžet dobio 3,8 milijardi evra. Po sportskim granama na koje se ljudi klade fudbal čini 89,17 odsto, a prva sledeća je košarka sa samo 4,36 odsto ili 167 miliona evra. Ostali su beznačajni. Globalno legalno tržište napravilo je prošle godine promet od 79,9 milijardi evra, pritom valja imati u vidu da prema upozorenju FIFA 70 odsto opklada u Italiji ide preko bukmejkera, što znači neregistrovano. U dosijeu Hazardopolis iznosi se procena da ilegalne opklade čiji je organizator mafija vrede 10 milijardi evra i angažuju 41 klan raznih oblika mafije (Camora, Ndrangheta, Sacra Corona…). Dan pre lažirane utakmice Leće – Lacio, policija je uhvatila dvojicu Mađara sa 600.000 evra koji su bili namenjeni za korupciju igrača. Iz toga je izvučen zaključak da i Mađari, kao i „Ciganski gang” mešetare u senci velikih poslova mafije. Kad bi ozbiljnije ugrozili interese mafije vratili bi se kući u limenim kovčezima – ovako dušu daju da se na njih skrene pažnja javnosti i razonodi policija spektakularno jureći sitniš.

Marks i fudbal

Umesto traganja po 2.420.000 tekstova na Wikipediji o fudbalskom hazardu, smislio sam da svoj istraživački posao skratim na čitanje knjige: „Govoriću samo o fudbalu” jednog od Bokonijevaca (Bocconi je najvažniji italijanski ekonomski univerzitet(?) sa kojega je najveći deo sadašnje upravljačke elite), Tita Boerija, razumnog ekonomiste. Na moju žalost, autor nije pretpostavljao šta bi meni trebalo pa je pisao meni poznate opšte stvari, klasifikovao fudbalske skandale i u najkraćem ponovio ono što je Bruno de Fineti, matematičar i teortetičar koncepta verovatnoće, definisao pre osam decenija kao: Kocka je porez na budale. Bio je više nego kvalifikovan da to kaže jer je uradio matematičke programe najvećeg broja kockarskih mašina tog vremena. Valja imati u vidu da je to rekao za onaj deo kocke koji je „pošten” gde mafija i šibicari nemaju udela.

U potrazi za nečim više od onoga što znam naleteo sam na tekst „Nogomet i neoliberalizam” Marka Kostanića u zagrebačnom „Zarezu - dvotjedniku za literaturu, kulturu i tekuće stvari”. Pošto konstatuje da su privatizacija klubova i ulazak tajkunskog kapitala u fudbal nepovratno promenili okvire igre, autor u iscrpnom tekstu navodi da je u Engleskoj od 1990. do 2008. cena ulaznica za stadione porasla 600 odsto, a da su ostale cene narasle za samo 85 odsto, kao i da investicioni fondovi u Brazilu učestvuju u kupovini i transferu igrača. „Investicijski fondovi i njihova uloga nedvojbeno je povezana sa demontažom socijalne države i smanjivanjem radničkih prava. Nogomet, historijski kao sport radničke kalse i danas je u potpunosti vezan za sudbinu te klase”. Morao bih se zahvaliti toj sjajnoj novini jer sam zahvaljujući njoj saznao za Dejvida Kenedija, istoričara i Pitera Kenedija, ekonomistu koji su se vrlo ozbilno bavili vezom marksizma i fudbala. Budući da se o lopovlucima oko fudbala piše i zna mnogo, mene je naučni dokaz da je fudbal relevantna ekonomska grana, istoprezimenjaka Kenedija - uzeo pod svoje.

Evo malo citata, da bismo se razumeli: Istraživanje se prvenstveno bavi time do koje su mere navijači podložni komodifikaciji – procesu u kojem neki objekat ili društvena praksa dobija razmensku vrednost ili postaje primarno tržišno orijentisana /…/ Marksistička politička ekonomija sportske industrije izašla je iz mode krajem 1980-tih /…/ a bavila se tom industrijom kao kapitalom angažovanim u proizvodnji robe za profit, ali je ujedno proučavana i kao sredstvo ideološke kontrole nad radničkom klasom, na isti način kako što i bilo koja druga roba reprodukuje istu dominaciju /…/ U konceptualnoj kategoriji fiktivne robe fudbalski biznis postaje podložan sve većoj komercijalizaciji (tekst je u originalu objavljen 2010. god) kao mogućnosti, a ne kao činjenici: radi se o potencijalnoj ekonomskoj imovini i mogućoj imovini zajednice… ne radi se samo o tome da prva imovina korumpira drugu, već prva omogućava temelj za razvitak druge, pri čemu istovremeno osiguravaju temelj na kojem se događa korupcija obeju mogućnosti. Ima tu komplikovanijih misli, kad se recimo pozivaju na sjajnog Polanjija (fiktivnost ponovnog uključivanja subordiniranih tržišnih odnosa u društvene potrebe i tradicije). No ja bih, iako nemam namere da korigujem Marksa i postmarksiste uneo jedno lično opažanje koje me dugo muči, a to je da svaka opšta delatnost privatizacijom i okretanjem tržištu (fudbal dakako, ali još više obrazovanje, zdravstvo, nauka, kultura…) menja svoj prethodni primarni cilj (igru, znanje, zdravlje, mudrost, umetnost…) i postavlja na prvo mesto, na pijedestal – profit. Sve sem njega je sekundarno! Ne bi to bilo baš sasvim loše kada bi, kako liberalini ekonomisti tvrde, konkurentska borba za profit zaista stimulisala najbolje i pravila poštenu selekciju. Profit se ipak mnogo lakše stvara otimanjem i nepoštenjem – čemu su dokaz prepuni krivični sudovi širom sveta i fudbalski menadžeri, sudije i igrači, pored ostalih, na klupama za optužene.

Golman ili vratar

Pre nego što se odužim ovom međunaslovu prvo bih da iznesem neke zanimljive podatke do kojih sam došao, a žao mi je da ih odbacim iako ipak malo opterećuju priču. Evo o čemu je reč: Istraživnja u Italiji govore da se 15 miliona građana redovno bavi klađenjem, a da sa onima koji to rade povremeno čine 82 odsto, ne samo muških nego i ženskih građana! Takođe je ustanovljeno da u Italiji ima 700.000 „ludopata” - tako se nazivaju oni koji su narkomanski zavisni od kockanja. U Sloveniji su kockarnice samostalno odlučile da će prijavljivati socijalnim službama takve kako bi ih podvrgli lečenju. A ima i sasvim suprotnih. Kada je izbila sadašnja afera upitali su Maria Montia, premijera-stručnjaka šta će vlada preduzeti. On je odgovorio: „Ništa, vlada ima ozbiljna posla”. Kad je upitan za lično mišljenje on je rekao da bi rado ukinuo sva prvenstva i šampionate na jedno 2 – 3 godine, pa za to vreme sredio fudbalsku kuću. On nije neznalica, kao recimo Kardelj koji kad su ga pozvali da gleda derbi Zvezda – Dinamo, odgovorio: „Ja sam to gledao još prošle godine”.

Bufon

Sad bih da se vratim temi. Još od detinjstva divio sam se u fudbalu najviše golmanima, kasnije sam to racionalizovao onom nepravdom da ih svi zaborave kad se pobeđuje, a svaljuju sve na njih kad se gubi. Kao klinca braća su me vodila na Zvezdaru da gledamo kao će Mita Popović, zvani Mita Tobdžija, dati gol ispucavajući loptu iz golmanskog prostora pravo na protivnički gol. To čudo dakako nisam video, čak nisam video ni nekoga drugog ko je to video, al to nije bilo prpreka da “stari Beograd” hrli na utakmice kluba Balkan sa Zvezdare, nadajući se da će ipak jednom videti. Ja sam čak i tada navijao za golmana, što, kako se vidi, uopšte nije bilo potrebno. Fanatični sam navijač Điđi (Gianluigi) Bufona (Buffon), golmana italijanske reprezentacije. Hoće kod nas, kad čovek pokaže emocije, da mu prilepe nedolične stvari, pa bih, iako mrzim prljave polne čistunce, želeo odmah da dodam, bez ikakvog pravdanja, da skoro sa podjednakim žarom gledam utakmice ženskog tima Breše, u kojem je golman, ili preciznije: golwoman, fenomenalna Sara Penco, mlada (23 godine), lepa i pretalentovana. Da nije nje i njenih efikasnih parada Breša sigurno ne bi bila na drugom mestu u ženskoj ligi. Volim da se na svoju štetu poredim sa važnim ljudima. Recimo, Ivo Andrić je voleo da gleda žensku košarku, tom sam bio svedok, a ja ženski fudbal, i tu je kraj sličnosti. E sad još da me neko ne bi optužio za odroda, izdajicu, što pominjem samo Italijane (tema jeste o njima, ali gde je meni patriotizam) rekao bih da je za mene najveći golman za koga sam ikada znao Vladimir Beara, bio je golman Hajduka i Jugoslovenske reprtezentacije, sve ostalo nije važno. Sada bi neki bolesnici da svoje nacionalne komplekse leče proglašavajući Bearu za Srbina – sa velikim, što većim „S”, po mogućstvu sa sva četiri „S”. E taj fenomenalni Beara imao je dostojnog takmaca – Lava Jašina, golana reprezentacije SSSR. Kada su ruski novinari Jašina oslovili kao najvećeg golamana na svetu on ih je ispravio: „Najveći golman na svetu nisam ja nego Beara”. E takvih ljudi i golmana nema više. Zato se vraćam Bufonu, jer kako glasi naslov i prvi stih pesme slovenačkog pesnika Ivana Minatija: „Nekoga moraš imeti rad” (Nekoga moraš voleti).

Bufon

Dakle i moj „idol” Bufon našao se u najnovijem skandalu među sumnjivima, nisu ga ni hapsli ni salušavali, ali su pustili u promet podatak da je jednoj kladionici u komšiluku u devet navrata uplatio preko banke 1,585.000 evra na ime klađenja. Da li je Điđi budala ili nasilnik? Kao profesionalni sportista morao je potpisati opšti ugovor u kojem jasno piše da je zabranjeno kalditi se na utakmice sporta u kojem je akter. A on lepo u čekovima napisao da je para za klađenje. Ili je siledžija koji je ubeđen da njemu niko ništa ne može. Ni to nije, istina, nekima koji su ga opsedali, rekao je na italijanskom nešto slično onom: „Bjež otale jedan ljudski gade / ne gadi mi pred gospodom vino“, no postoji i tvrdnja u koju ja uprkos privrženosti ne verujem mnogo. Hteo je da natera istražne organe da zadru što dublje, ali je poučen iskustvom Zdenjeka Zemana, koji je iskreno krenuo u borbu sa kriminalom u italijanskom fudbalu morao hleb da traži u Turskoj, jer niko nije hteo da ga angažuje. Šta je tu je, tek ostali su se kladili tajno i preko mafije, a on javno. Nije pročitao ona dva Kenedija, koje pominjem u kontekstu Marksa i fudbala, ali zna bolje do njih da „Navijači i dalje konzumiraju fudbal čak i kada se pokaže da je ‘roba’ nezadovoljavajuća ili neuspešna”.

A opet ja. Pogledajte reklamu za mineralnu vodu Ferrarelle u kojoj Điđi (golman) igra vratara (majordoma) ekskluzivnog hotela. Ta ležernost, pokreti, lakoća sa kojom nosi frak i izgleda kao aristokrata – to stvarno mogu samo sjajni umetnici i kelneri. Aristokrate su danas adrapovci puni para i prazni u svakom drugom pogledu.

Pokušao sam da opišem stanje sva tri ruševna stuba na kojima figurativno stoji italijanska zajednica: Crkva, Politika i Fudbal. Velikim slovima, dakako, jer jesu veliki makar po tome kako od građana prave budale, vladaju i kradu - a valjda se zato i vlada.

Neki sad stručno predlažu da se u krajevima pogođenim zemljotresom napukli stubovi u starim crkvama oblože ugljeničnim vlaknima i smolom – to bi kao izolovalo od daljeg propadanja. Na šta bi to ličilo ne znam, ali sam siguran da bi tako nešto vredelo preduzeti, sa trulim stubom fudbala, da bi se spasli pošteni ljudi.

Prvi deo: Crkva i njeni skandali

Drugi deo: Politika u Italiji - Bolje biti kvaran nego mlad

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel