Predizborni marketing: Između piva i partija

Amerikanac P. Kotler, je još pre balkanskog političkog pluralizma, definisao sličnosti političkog marketinga sa marketingom proizvoda i usluga. Po njemu, u politici najpre se mora razviti ličnost, odnosno imidž „robne marke”, zatim dobiti dozvolu stranke iliti imidž preduzeća, proći kandidacioni postupak - test trzišta, obaviti predizbornu kampanju – propagandu i distribuciju, pa biti izabran, odnosno ostvariti tržišni udeo i na kraju ciklusa biti ponovo izabran tj. ostvariti ponavljanje prodaje lojalnosti.

Posredovanje predizbornih političkih poruka stiže nam i preko medija, upakovane u posebne blokove reklama zvanih politički marketing. Za sada elektronski mediji, posebno televizija, vode računa o zakonskim obavezama - da je zabranjeno reklamiranje političkih organizacija van predizbornih kampanja, da političke stranke i koalicije ne mogu biti sponzori radiodifuznih programa, pa do zabrane objavljivanja neistinitih, prevarnih, pritajenih i ocrnjujućih (uvredljivih) reklama i tv-prodaja, a posebno onih kojima se zloupotreba lakovernost slušalaca ili gledalaca.

Potencijalni izborni apstinenti, uvaženi auditorijum, verovatno će reći da nam reklame, i u ovom slučaju, prodaju bespotrebne stvari.

Sa druge strane ekrana, u nastojanju da se da doprinosi unapređenju demokratije, novinari i mediji mogu da joj naškode. Nezavisno od pomenutih zabrana postoje medijski prostori za sučeljavanja mišljenja kao preduslova demokratskog života, što znaći da se novinari i mediji, posebno elektronski, distanciraju od političkog marketinga, i da obave svoju informativnu ulogu. Doduše to podrazumeva da se odreknu dela moći što nije baš popularno u našem društvenom, pa i medijskom prostoru.

Ipak se, kod gledaocima i slušalaca - posebno u spektaklu koji režira televizija, sve nađe u istom paketu, kao posebna tv – kupovina: od sučeljavanja, tv duela i raznih formi političkog reklamiranja, kao tržišna provera političkih stranaka, vođa i ideja.

Uloga medija, a posebno elektronskih, u svim procesima političkog komuniciranja, je slojevitija od njihove funkcije kao komunikacijskog kanala. Postavljaju se ključna moralna pitanja, pitanja manipulacije ljudima i „tržišnih” namera političkog marketinga. Odgovore na ova pitanja je moguće dobiti jedino vrednovanjem kroz humanističku orijentaciju i demokratske promene. A to onda nisu samo procesi, posebno u tranzicionom miljeu, u kojima se politički kandidati, stranke i njihove ideje (obećanja i usluge) usmeravaju ka biračima sa ciljem da zadovolje njihove političke potrebe, i u toj razmeni, dobiju izborne glasove. A mediji, svesno ili ne, u tome participiraju, što u kešu što u raznim kompenzacijama.

Gotovo kao što se desilo sa nizom reklamnih kampanja za prodaja piva, koje su značajno povećale konzumiranje ovog osvežavajućeg napitka. A što se tiče proizvođača „političkih napitaka”, ostaje da se vidi, izvesno je da od ovih napitaka ne raste stomak, kao od piva.

Na prvi pogled pomalo komplikovano, te smo, bez obzira na elektronsku dimenziju političkog marketinga. skloniji pojednostavljenjima koje je definisao gospodin Adler, kratko i razumljivo – lojalnost se iskazuje veličinom buraga, a kod nas se još uvek mogu prodavati razne „iznutrice” umesto bubrega.

S obzirom da treba znati kome i na koji način treba robu prodati ovaj posao je po principu buraga obavljanj još pre pojave robe pa time i konkurencije – ponude - potražnje, odnosno potrošača – birača.

Tekst je iz časopisa Link, br. 48/49 2006/2007.