Solidarna kafica
Preko ramena > Posao > Odgovornost i kompetencije zaposlenih u kompaniji - Čija je Alaj-begova slama

Odgovornost i kompetencije zaposlenih u kompaniji

Čija je Alaj-begova slama

Autor Sanja Lazarević 2012/3/29

Da bi se zaposleni ponašao odgovorno on mora unapred da zna za šta je tačno zadužen, koja su mu ovlašćenja i prava, i kakve eventualne sankcije snosi, i to mora uvek da bude u skladu sa njegovom funkcijom, hijerarhijskim nivoom, prihodima i privilegijama. Odgovornost, kompetencija i „titula” uvek idu u paketu.

U savremenom poslovnom svetu odgovornost je vrlo kompleksan pojam koji obuhvata lični, timski, kolektivni i korporativni nivo, i ima svoj psihološki, socijalni, pravno-normativni i hijerarhijski smisao. Istovremeno, upravo zbog svojih višestrukih značenja i „laičkih” tumačenja, kao i zbog nepridavanja dovoljno značaja ovom pitanju, odgovornost je izvor brojnih zabluda i nesuglasica, koje dovode do ozbiljnih problema u organizaciji kompanije, počev od vrha sve do operativnog nivoa.

Kod nas, kao i u većini tranzicionih društava, odgovornost je jedna od onih kategorija koja prolazi kroz duboku transformaciju, ali kako ovaj proces još ni izdaleka nije završen, vrlo je široka lepeza shvatanja profesionalne odgovornosti. Ono zavisi i od vlasničke strukture preduzeća, i od broja i strukture zaposlenih, i od vrste delatnosti, a najčešće od samih top menadžera i njihovog shvatanja ovog pojma. Ponekad čak i od njihovog trenutnog raspoloženja i okolnosti. Upravo nedostatak precizne regulative o podeli kompetencija i o preuzimanju pune moralne, pravne i svake druge odgovornosti za eventualne štetne posledice, kao i nedovoljno izgrađena lična svest o ovom pitanju - i to na svim hijerarhijskim i društvenim nivoima - stvaraju atmosferu u kojoj je i dalje prisutan sindrom „Alaj-begove slame”.

Dva dominantna, i najčešće nefunkcionalna modela odlučivanja i podele odgovornosti su preterana fleksibilnost na jednoj strani ili naglašena birokratska krutost, na drugoj. Suviše ležeran odnos prema odgovornosti stvara atmosferu u kojoj „svi mogu biti odgovorni za sve” što najčešće znači da niko nije odgovoran ni za šta, ili je bar potrebno mnogo vremena da se dokaže ko o čemu brine i odlučuje. S druge strane, stroga hijerarhijska podela odgovornosti, pogotovo ako je samo prazno slovo na papiru, i ako iza nje ne stoji razvijena savest i svest o odgovornosti onih koji su na toj lestvici raspoređeni, može da značajno uspori operativnost.

Sam protiv svih

U privatnim firmama pitanje odgovornosti i kompetencija je posebno bolna i osetljiva tačka jer na jednoj strani, osnivač preduzeća, koji je najčešće i top menadžer sve kompetencije preuzima na sebe. To je, možda i prirodno u početnim fazama razvoja firme, kada je obim posla relativno mali, kao i broj zaposlenih. Kako se kompanija razvija, tako je neminovno da deo kompetencija i odgovornosti direktor prenosi na svoje najbliže saradnike, da im prepusti neposredno rukovođenje i upravljanje određenim sektorom unutar preduzeća. Najčešće međutim, on ima specifičan, gotovo „roditeljski” odnos prema kompaniji koju je stvorio i nije spreman da udeo u odlučivanju prepusti bilo kome, ubeđen da će, ukoliko sam ne prati sve što se u firmi dešava i ukoliko nije uključen u sve procese poslovanja - njegovo „čedo” doživeti krah. U jedom trenutku on više nije u stanju da drži sve konce u rukama i tada nastaju problemi. Zaposleni, naviknuti da ne preduzimaju bilo koji samostalni korak čekaju da se konsultuju sa direktorom, a on nema vremena da se bavi svim detaljima vezanim za poslovanje firme, i dolazi do zastoja, odlaganja izvršenja posla, probijanja rokova...

Još je veći problem što se u našim preduzećima odgovornost i kompetencija često ne podudaraju, pa tako imamo situaciju u kojoj pretpostavljeni smatra odgovornim svoje zaposlene, čak i za onaj deo poslovnih poteza i odluka za koje nisu nadležni, ili na koje čak nisu imali nikakvog uticaja. Ovaj problem posebno dolazi do izražaja u kriznim situacijama, kada su rezultati poslovanja nezadovoljavajući, kada je profit manji od očekivanog, ili se firma loše pozicionira na tržištu. Top menadžeri po prirodi funkcije odlučuju o strategiji poslovanja, o prepozicioniranju na tržištu i svim drugim važnim promenama (proširenju asortimana, povećanju obima posla, ulasku na novo tržište) ali kada ovi potezi ne donesu očekivanu dobit, skloni su da za neuspeh okrive svoje saradnike, ili čak od njih zahtevaju da snose materijalnu ili krivičnu odgovornost za nastalu štetu.

Odgovornost i kompeticije u kompaniji

„Zaštićeni” od krivice

To nas vraća na već pomenuti nedostatak lične odgovornosti, koja je decenijama bila vrlo zamagljeni pojam u našoj sredini, vešto ušuškana u princip kolektivnog odlučivanja i samoupravljanja. Zaštićeni brojnim institucijama socijalističkog režima (radnički savet i slično), društvene svojine i države kao generalnog pokrovitelja promašenih investicija i propalih ulaganja, naši menadžeri, tadašnji direktori, nisu imali razvijen osećaj lične odgovornosti, a ni u društvu nije postojao mehanizam koji bi ih na to podsećao.

Danas se situacija menja, odgovorno ponašanje je važan deo ličnih referenci u svim oglasima i konkursima za radno mesto, ali se promene, kao i uvek najsporije odvijaju u svesti samih ljudi. Doduše, ni na normativnom planu nismo daleko odmakli, pa u kompanijskim aktima, ugovorima o radu i sistematizaciji radnih mesta podela odgovornosti uglavnom nije jasno definisana i precizirana. Mnoga ovlašćenja se „podrazumevaju”, procedura odlučivanja nije jasno navedena, kao ni pravo potpisa, brkaju se nadležnosti same funkcije i ličnosti koja je obavlja, prepliće pojam autoriteta i odgovornosti... Kada dođe do greške zaposleni neretko prebacuju krivicu jedan na drugoga, ili na neki drugi sektor, službu, ili telo.

Pitanje odgovornosti je uvek izuzetno osetljivo, ali posebno u pojedinim branšama, kao što su medicina, školstvo, sudstvo, politika, i to posebno onda kada kola krenu nizbrdo, kada se desi ozbiljan promašaj ili greška. Svedoci smo koliko se poslednjih meseci raspravljalo o lekarskim greškama i koliko je teško ustanoviti ko je neposredno odgovoran za propuste u proceduri. Lekarske greške imaju tragičan ishod pa se o njima najviše i govori, ali princip lične odgovornosti, zasnovan na jasno definisanim kompetencijama i zaduženjima treba da bude univerzalni kodeks poslovnog ponašanja.

Međutim, da bi se zaposleni ponašao zaista odgovorno, i da bi bio spreman da u potpunosti preuzme na sebe svoj deo „kolača”, on mora unapred da zna za šta je tačno zadužen, kolika su mu ovlašćenja, u kojoj situaciji treba sam da odluči, a kad da se obrati pretpostavljenom. I to mora uvek da bude u skladu sa njegovom funkcijom, mestom na hijerarhijskoj lestvici i prihodima, odnosno privilegijama koje uživa. Odgovornost, kompetencija i funkcija uvek idu „u paketu”.

Šta je društveno odgovorno poslovanje?

I dok se kod nas još uvek lome koplja oko toga da li i zašto veća funkcija, nosi i veću odgovornost (a ne samo više privilegija i veću platu) u svetu se već uveliko govori o odgovornosti u širem društvenom smislu. Ne samo o odgovornosti za sopstveni rad, i da li taj radi donosi korist kompaniji, već o društvenoj i ekološkoj odgovornosti prema široj zajednici, okruženju, prirodi, budućim naraštajima. Društveno odgovorno poslovanje sve je popularniji termin koji podrazumeva koncept upravljanja kompanijom tako da osim profita on ima pozitivan uticaj i na okruženje.

Konkretno, društveno odgovorno poslovanje podrazumeva filantropske akcije i pomoć najranjivijih segmentima društva, finansiranje projekata koji ne donose zaradu ali imaju širi društveni značaj, korišćenje jeftine i „čiste” energije, brigu o potrošačima i partnerima, fer konkurenciju i još štošta drugo. Kod nas, na žalost, kako je pokazala jedna anketa među studentima menadžmenta, veći deo populacije, čak ni one kojoj je to „u opisu budućeg posla” nije ni čula za ovaj termin, a još manje zna šta znači, kako se primenjuje u praksi i koji su motivi da se ovakav koncept uvede. Jedna od najčešćih zabluda je da je društveno odgovorno poslovanje samo novi način povećanja rejtinga u javnosti. Naravno, društveno odgovorno ponašanje doprinosi rastu ugleda firme, ali to ne bi trebalo da je glavni motiv, već samo „prateći efekat”.

Suština je imati svest o sopstvenom položaju i uticaju na dešavanja u društvu (a moć kompanija je sve veća) i onda to upotrebiti u edukativne, socijalne, kulturne, humanitarne i razne druge svrhe. Međutim, da bi se kompanija ponašala društveno odgovorno, na njenom čelu mora biti ličnost koja je i sama odgovorna za viziju, misiju i razvoj firme usklađenu sa ovim konceptom.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel