Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Religiozne institucije i nasilje - Krivoslavci

Religiozne institucije i nasilje

Krivoslavci

Autor Marija Dukić 2010/10/27 : Tekstovi istog autora

Svake godine Beograd potrese bar po jedno žestoko rušenje i paljenje grada, koje neki političari osuđuju a neki smatraju pravednim gnevom "siromašne omladine", u ovom slučaju  plaćenih huligana koje finansiraju sportski klubovi i desničarske organizacije. Te ultra desničarske organizacije prosto ne žele da rade po zakonima ove države, a ne žele ni da se organizuju u političke partije, da učestvuju na izborima, pa ako budu izabrani - da dosnose svoje zakone. Može im se, jer oni su iznad površnih srpskih tranzicionih briga, imaju oni svoje izvore prihoda. Može im se i zato što pojedinci iz SPC već godinama podržavaju ili prećutno podržavaju mnoge njihove antihrišćanske aktove, kao što su nekad blagosiljali Arkana da po Bosni ratuje i profitira, a da ih pri tom niko od nadređenih ne demantuje.

Religiozne institucije trebalo bi da budu moralni uzor u svetu u kome je greh relativizovan, međutim ponekad ne uspevaju da opravdaju svrhu svog postojanja. Primera radi, Srpska pravoslavna crkva se nikada eksplicitno nije distancirala od ekstremističkih organizacija iako je mnogi povezuju sa pojedinim patriotskim udruženjima koja ne primenjuju uvek mirne metode borbe. Povodom gej parade SPC je javno rekla da ne podržava nasilje ali su huligani iz porte Saborne crkve krenuli u rušenje grada, noseći ikone. U saopštenju, Sinod je rekao da ne podržava nasilje, ali su za ljude homoseksualne orijentacije koristili takve kvalifikacije da su ultra desničari mogli da shvate da imaju podršku crkve. Ulje na vatru dolio je mitropolit crnogorski Amfilohije, inače poznat po veoma zapaljivim izjavama, osuvši paljbu po gejevima i tonom skrajnutog mistika predviđajući da će se Božji gnev srušiti na našu prestonicu, uzevši za primer Sodomu i Gomoru. Koliko je to glupo poređenje i loše tumačenje Biblije možete pročitati u pismu Aleksandra Radovića Amfilohiju. Tako i ekstremni islamisti pravdaju džihad sopstvenim tumačenjem Kurana, a njih, sa druge strane, oštro osuđujemo.

Još jedan Dartvejder iz redova SPC bio je tog 10. oktobra dušom ali i telom uz huligane - Dragan Davidović, bivši monah Antonije iz Crne Reke, veliki fan Artemija. On je raščinjen zato što je umesto pravoslavnog glumio šaolin monaha u tuči ispred manastira Gračanice. Iako nije više monah (dakle, raspop), i dalje nosi mantiju u kojoj se suprotstavlja policiji koja pokuša da sačuva ono malo nepolomljenih izloga što je u centru grada ostalo. Ne znamo da li opravdava i krađu najki, ali svakako mu se čini časnim kamenovanje organa reda i mira. To što je Davidović bio tu kada je napadana policija nema veze sa gejevima, osoblje Pravoslavno misionarsko i duhovno rehabilitacionog centra u Crnoj Reci još od ranije je poznato javnosti kao zagovornik one nenormalne "batina je iz raja izašla”. Osim toga što su narkomane koje je trebalo da leče tukli dok se ovi ne unerede, dvojica saradnika rehabilitacionog centra, Nemanja Radosavljević i Marijan Pavićević, osuđeni su zbog silovanja štićenika i nasilničkog ponašanja. Radosavljević je za krivična dela silovanja i nasilničkog ponašanja osuđen na jedinstvenu zakonsku kaznu od dve godine i pet meseci, a Pavićević je za silovanje osuđen na godinu dana zatvora. Episkop Artemije, koji se oglušio o poziv Sinoda SPC da zatvori centar u Crnoj reci, reagovao je smenjivanjem upravnika protojereja Branislava Peranovića i postavljanjem njegovog saradnika sveštenika Dejana Jakovljevića za novog upravnika. Artemije je krajem septembra Peranovića postavio na dužnost eparhijskog savetnika za borbu protiv narkomanije, pokazao se u borbi protiv narkomanije, nema šta!

Sve to, dakle, nema nikakve veze sa gejevima, a čak i da ima, niko ne očekuje da će crkva prihvatiti homoseksualnost, jer da smo crkvu pustili da nas vodi u budućnost još bismo verovali da je zemlja ravna ploča. Ali ljudi očekuju da crkva bude miroljubiva. Međutim, na gej paradi pre devet godina homoseksualce su ubijali od batina neki tamo nacionalisti uz prisutvo i podstrek jednog sveštenika Srpske pravoslavne crkve. I ovaj put, oni su se pozivali na božje zakone, jer drugi njihovu homofobiju ne opravdavaju. Mladi nacionalisti, pripadnici ekstremne desnice i bojni navijači (huligani) sebe danas predstavljaju kao vernike, kao prave Srbe. Pri tom se podrazumeva da Srbin ne može da bude katolik, ta mogućnost nije dopuštena. Jedan vođa navijača Zvezde rekao je nedavno da 90% navijača ima duboko religiozan osećaj u sebi. On je izneo i podatak da je od ruskih navijača saznao da je jedino tučnjava golim rukama u skladu sa pravoslavnim kanonom. Ako je tako onda su ovi iz Crne reke prekršili pravoslavna fajterska pravila jer su štićenike tukli lopatama. To je čak kršenje pravila Šaolina.

Međutim, ma kakvi bili naši huligani i navijači, crkva nema problem da ih prihvati jer su svi oni božja deca, ili što bi rekla Olja Bećković bar "nečija deca". Crkva sa njima dobro sarađuje i kada su u pitanju nenasilne manifestacije, poput proslave Vidovdana na Gazimestanu kada je Delijama poverila važnu ulogu u organizaciji tog nacionalno-verskog rituala, da preko spomenika kosovskim junacima postave platno sa ikonom Kneza Lazara. Nažalost, ovo nije jučerašnji problem, crkva već dve decenije jača u odnosu na državu, propovedajući o istom trošku srpstvo i pravoslavlje.

Još za vreme Slobodana Miloševića crkva i nacija su dobile na važnosti. U turbulentnim vremenima, crkva se našla kao oslonac jednog reakcionarnog režima koji će učestvovati u krvoproliću i žestokoj represiji. Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora u januaru 1991. odlučeno je da se bez crkve ne mogu donositi nikakve političke odluke koje se tiču Srba, sa porukom da "ničije pogodbe sa nosiocima vlasti u Srbiji koja nema mandat da istupa u ime čitavog srpstva ne obavezuju srpski narod kao celinu bez njegove saglasnosti i bez blagoslova duhovne matere, Pravoslavne srpske crkve".

U ratu u Bosni su učestovali blagosiljani vojnici, ali i kriminalci koji su vodili svoje pljačkaške paravojne formacije uz blagoslov pojedinaca iz SPC. Ne svih naravno, sveštenici su ljudi, pa ima i dobrih i loših. U to vreme, svetosavski tvrdi nacionalizam postaje dominantna struja unutar crkve. Kao glasnogovornike tvrdog nacionalizma unutar Crkve devedesetih godina, kritičari navode sledeća četiri episkopa: Amfilohije Radović, Artemija Radosavljevića, Atanasija Jevtića i Irineja Bulovića. Nacionalistička struja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je smatrala Velimirovićevu rehabilitaciju načinom da se srpsko nacionalno biće "pročisti od sablasti komunizma". Suočavajući se sa zahuktalim nacionalizmom, srpski patrijarh Pavle je tada apelovao: "Budimo ljudi, iako smo Srbi". Rečenica sama po sebi mnogo govori.

Inače, nedavno preminuli patrijarh Pavle bio je poznat u narodu kao veoma skroman i miroljubiv čovek. Beograđani ga pamte kao čoveka koga su sretali u javnom prevozu gde patrljkom od grafitne olovke piše na papiru. To je narodu godilo, jer je bio suprotnost alavim i pohlepnim spodobama željnim moći i položaja na kome će moći još više da kradu. Međutim, i sam srpski patrijarh je bio kritikovan zbog svoje uloge u jugoslovenskim ratovima. Pavle je u svom pismu 1991. godine tokom rata u Hrvatskoj izjavio: "Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj". Ubrzo potom Sveti Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve doneo je odluku da ne priznaje granice između jugoslovenskih republika. Ono što je zabeleženo u medijima je da, iako načelno miroljubiv, patrijarh je imao konzervativan stav prema ženama, počev od toga da je mislio da su nečiste kada imaju menstruaciju, do toga da je nalazio bitnom i njihovu ulogu u ratovima: "Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha" (Patrijarh Pavle, u Božićnoj poslanici, 1995).

Tadašnji arhimandrit Filaret je javno pozivao na rat putem medija i išao na ratom zahvaćene prostore hrabreći srpske dobrovoljce. Njegova slika u mantiji sa puškomitraljezom isred tenka, koja je obišla svet, do danas izaziva žestoke kritike. Filaret je kasnije unapređen u episkopa eparhije mileševske.

Čudniji i od ovog sa puškom, činio se gornjokarlovački episkop SPC Nikanor, kada je osuđivao one mirotvorce koji bi da mire Srbe i Hrvate, "te vjekovne neprijatelje". Na ovakvom rečniku pozavideo bi mu i Gebels.

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović je u jesen 1991. obilazio crnogorsku vojsku koja je vršila opsadu Dubrovnika i delio im krstiće i ikonice. Novembra 1991. godine Amfilohije je epskom pesmom "Mojkovačka bitka" izvođenom uz gusle hrabrio rezerviste jedne podgoričke brigade. Mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve Mihailo optužio je u jednom trenutku Amfilohija da je ratnohuškač i naveo da je "više oružja u Cetinjskom manastiru nego u gradskoj policijskoj stanici". Da prosvećeni Amfilohije voli oružje pokazuje i istorija - on je u cetinjskom manastiru primio Željka Ražnatovića Arkana, vođu srpske paramilitarne formacije "Tigrovi", koji je sa svojom jedinicom ušao u manastir pod punim naoružanjem. Nije li to dovoljno da se zapitamo kakve to ljude pod svojim okriljem gaji SPC? Ili treba da navedemo i neke sveštenike, koji su poput episkopa Vasilija Kačavende, čak bili optuživani za silovanje bosanskih žena i devojčica. Ili da se tešimo time što nisu silovali dečake, jer to je zapravo greh. 

Posebno je zanimljiva ispovest jedne žene čije svedočenje je bilo sastavni deo optužnice protiv Predraga Kujundžića Prede, zloglasnog vođe Predinih vukova. Predrag Kujundžić je nedavno osuđen na 22 godine robije zbog zločina koje je izvršio i podsticao, sa "diskriminatorskom namerom". Neke od ovih zločina sprovodio je kao krstaš, trudeći se da prevede muslimanske "nevernike" u pravoslavlje. Jedna žena je kao zaštićeni svedok na njegovom suđenju otkrila kako ju je P. Kujundžić terao da na radiju pročita kako se ona, muslimanka, odriče svoje vere i prima srpsku veru i novo ime – Aleksandra Kujundžić. Posle javnog odricanja od svoje vere, tada šesnaestogodišnja devojka je više puta silovana, a na vrat joj je okačen zlatni lanac sa krstom za koji joj je zaprećeno da ne sme da ga skida ni kada spava.  Potom je odvedena u Bijeljinu kod Kačavende na crkveni obred pokrštavanja. Za ovaj susret priča: "Kada je Vasilije došao pred mene, raskopčao je svoje pantalone, izvadio spolni organ i natjerao me da njegov spolni organ stavim u svoja usta, što sam morala i uraditi, a ovo mi je radio u jednoj prostoriji od crkve. Zatim, Predrag pita Vasilija: 'Hoćeš li je sada ili kasnije, kada bude naša', a Vasilije odgovara: 'Neću kasnije, bit će grijeh kada bude naša, ja hoću sada'. Tada me je vladika silovao. Nakon toga su me krstili". Ekipa je kasnije nastavila da se iživljava nad njom, a kada je devojka zatrudnela dozvolili su joj da uradi abortus jer nisu želeli "balijsko" dete. Tek 1996. godine je uspela da pobegne od pravoslavnih krstaša a danas živi u Nemačkoj i redovno posećuje psihijatra. Vasiliju kačavendi je zbog ove i sličnih priča za vreme rata nadenut nadimak Đavolji vladika.

Taj isti Kačavenda zainteresovao je javnost kada su objavljena sva njegova materijalna bogatstva ali ne i kada su pričane priče o zločinima u kojima je učestvovao. Čini se da uprkos pozlaćenom krevetu, Kačavenda ima nemirne snove. Nisu dokazani, ali mnoštvo Bošnjaka svedoči o njegovim gresima, poput one izjave iz 1993. da "mi, Srbi, vrlo dobro znamo da za jedan određeni deo Muslimana vredi pravilo: što više ubiju nevernika, bliži su nebesima". Osim priča o silovanjima, postoji priča da je Kačavenda po dolasku u Bijeljinu na području svoje eparhije zaveo neobično pravilo: da je svaki od njegovih sveštenika morao slati svoju ženu u njegov dvor na rad u trajanju od sedam dana. Javnost je bila šokirana ovakvom odlukom, a pravoslavni sveštenik iz sela Zagoni, Radomir Marković, koji je ujedno i diplomirani pravnik, kada je saznao o kakvoj se "ispomoći" radi, zabranio je svojoj ženi da ode. Zbog odbijanja poslušnosti vladika u Zagone šalje 30 ratnih razbojnika da ga izbace iz kuće. Tom prilikom ranjena je popadija i od dobijenih rana je umrla, a pop je izbačen na ulicu. Pravoslavni vernici iz Zagona su protestvujući traktorima i automobilima blokirali Bijeljinu. No, sve je to bilo uzalud. Vladika je tog dana na večeri ugostio Radovana Karadžića i tako pokazao narodu da sa njim ne sme niko da se kači.

O delovanju pojedinih crkvenih velikodostojnika u miru pisaćemo u narednim danima. Tu, za razliku od ovog teksta, ima i dobrih i humanih primera nekih sveštenika koji su mnogo rizikovali da bi spasili tuđe živote, posebno onih koji su druge vere od pravoslavne. 

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel