Solidarna kafica
Preko ramena > Nauka > Kako se nauka lomi niz stepenice - Svakidašnje stvari, nesvakidašnji problemi

Kako se nauka lomi niz stepenice

Svakidašnje stvari, nesvakidašnji problemi

Autor Zorica Žarković 2012/3/13

Zagledana u budućnost, nauka i dalje nema pravo rešenje za neke probleme sa kojima se čovečanstvo svakodnevno suočava već milenijumima. Jedan od njih je kako projektovati stepenice koje bi rizik od padova sa teškim ili smrtonosnim posledicama svele na minimum. Ako se ima u vidu da su čak i prema najkonzervativnijim proračunima stepenice kao slučajan uzrok smrti na drugom mestu, odmah iza automobilskih nesreća, onda značaj ovog „perifernog“ problema postaje mnogo jasniji.

Džon Templer, profesor arhitekture na američkom Massachusetts Institute of Technology (MIT), autor je publikacije sa naizgled očajno dosadnom temom: „Studija o opasnostima, padovima i bezbednijem projektovanju stepenica“. No, prva neobičnost ove studije je u tome da iako najstarije pronađeno stepenište datira iz perioda od pre tri hiljade godina, ona je, prema tvrdnjama samih kolega naučnika, maltene jedinstvena po sistematičnosti i detaljnosti u bavljenju ovim problemom. Druga neobičnost je kako to drugima nije palo na pamet, kada se pročita ono što u toj studiji piše.

Pre svega, da i prema najkonzervativnijim procenama, stepenice, odmah iza automobilskih nesreća, predstavljaju drugi najčešći uzrok smrti u eri visokih tehnologija. Reč je o procenama, pošto se ovim problemom naročito precizno ne bavi ni svetska statistika. Čak i u SAD se evidentira samo da oko 12.000 ljudi godišnje padne na tlo i nikada više ne ustane, ali ne i zašto i odakle su pali. Izuzetak je Velika Britanija gde se veoma savesno vodila evidencija o broju padova niz stepenice i proisteklim posledicama sve do 2002. godine. Tada su i poslovično ekscentrični Englezi zaključili da je ovakva statistika previše ekscentrična i za njih i ukinuli je – radi ušteda u budžetu. Troškovi su, međutim, značajni na drugoj strani, budući da je te iste godine zabeleženo da je 306.166 Britanaca zatražilo medicinsku pomoć zbog ozbiljnih povreda nastalih usled pada niz stepenice.

Svako stepenište je kompromis

Srbovanje: Stepenice ka nebuViše od četiri petine ljudi koji su poginuli na ovakav način su osobe starije od 65 godina. Deca, posebno najmlađa, najčešće padaju niz stepenice, ali srećom retko ginu. Žene češće padaju od muškaraca, što se objašnjava činjenicom da se najveći broj padova dešava tokom bavljenja kućnim poslovima, čemu muškarci uglavnom nisu naročito skloni pa manje i rizikuju. Deluje čudno ali na stepenicama se češće povređuju osobe koje su u odličnoj kondiciji ili su čak profesionalni sportisti, jer zbog preterane samouverenosti u kretanju ne obraćaju pažnju na opasnosti na koje su oni manje vični više koncentrisani.

U Evropi i Japanu, na primer, broj unesrećenih zbog stepenica je veći nego u SAD, što se opet objašnjava različitim navikama: Amerikanci su daleko veći ljubitelji pokretnih liftova i pokretnih stepenica, pa ih mnogo češće koriste nego klasične stepenice. Međutim, to ne znači da su njihove bezbednije. Templer navodi primer da je u jednoj njujorškoj železničkoj stanici postavljena pokrivka protiv klizanja sa šarom zbog koje je bilo teško prepoznati ivicu stepenica. Za šest nedelja niz stepenice je palo i povredilo se više od 1.400 ljudi, pa je tek nakon toga problem uočen i rešen.

No, gde je u preciznosti zakazala statistika, nadoknadila je teorija verovatnoće prema kojoj, ma u kojoj zemlji da živite, šanse su vam u proseku sledeće: verovatnoća da promašite stepenik je jednom u svaka 2.222 slučaja korišćenja stepenica, da pretrpite manju povredu jednom u 63.000, da doživite težu nezgodu jednom u 734.000, a da završite u bolnici jednom u svakih 3.616.667 slučajeva korišćenja stepenica.

Zašto su stepenice toliki bezbednosni rebus za čoveka? Prvi problem je sam čovek i njegove mogućnosti reagovanja na iznenadne okolnosti. Za mozak je problematično da razazna trenutak kada silazak prestaje da bude kontrolisan i pretvara se u nesrećan pad. Ljudski mozak reaguje veoma brzo na opasnost i kofuziju, ali mu je ipak potrebno vreme – konkretno 190 milisekundi kako bi shvatio da nešto nije u redu i aktivirao reflekse. Kada je u pitanju pad niz stepenice, to znači da će u tom izuzetno kratkom vremenskom intervalu telo nastaviti da se kreće u proseku još 18 centimetara. Ukoliko se to dešava na najdonjem stepeniku, obično se završava nelagodnim trzajem. Ali što je veća visina, to su i veći rizici od teških, pa i smrtonosnih povreda, posebno ako stepenice nisu oivičene ogradom. Naime, ustanovljeno je da u tri četvrtine svih slučajeva pada niz stepenice nije postojala ograda na mestu odakle je pad počeo.

Drugi problem je – opet čovek, odnosno način i ritam njegovog kretanja. Dok se penje, čovek se naginje prema stepenicama, ali kad silazi centar za ravnotežu prebacuje unazad, kao da koči. To znači da je gotovo nemoguće projektovati stepenice tako da budu podjednako bezbedne u oba smera. Kako Templer objašnjava, stepenice obuhvataju tri geometrijska dela: vertikalni (visina između dva stepenika), nagazni (sam stepenik), dok je nagib ugao pod kojim je stepenište postavljeno. Ljudska bića mogu da tolerišu prilično male razlike u nagibu: sve veće od 45 stepeni je veoma teško za penjanje, a sve ispod 27 stepeni je tegobno sporo. U naučnoj fantastici, stepenice bi menjale oblik u zavisnosti od toga da li se korisnik penje ili silazi, ali u stvarnom svetu svako stepenište je neminovno kompromis.

Srbovanje: Stepenice

Lepota, prikriveni ubica

O čemu u tom kompromisu prevashodno mora da se vodi računa? Da je opasnost daleko veća pri silasku nego pri usponu, s obzirom da se 90 odsto povreda dogodi tokom silaska. Čak jedna trećina nesreća dešava se na prvom ili poslednjem stepeniku, a preostale dve trećine na tri prva ili tri poslednja stepenika. Kviz pitanje na koje bi većina laika najverovatnije dala pogrešan odgovor je da li su opasnije prave ili stepenice sa oštrim skretanjem? Tačan odgovor glasi da se dve trećine najtežih povreda dešava prilikom korišćenja pravih stepenica. Na bezbednost stepenica utiče materijal od kojih su napravljene, kao i dizajn. Praksa pokazuje da su ovom slučaju arhitektonska mašta i potraga za novim često u suprotnosti sa bezbednošću, odnosno da atraktivnost materijala i lepota dizajna itekako mogu biti prikrivene ubice. Još jedan faktor o kome mora da se vodi računa je okruženje, počev od toga da li stepenište ima ogradu pa do količine prirodnog ili veštačkog svetla.

Ovo poslednje je bila jedina briga Marka Vitruvija, čuvenog rimskog arhitekte i vojnog inženjera iz I veka pre nove ere, dok se u njegovoj zaostavštini nigde ne pominju detalji o projektovanju stepenica niti kako umanjiti rizik od pada. Taj problem je postao aktuelan tek krajem 17. veka, kada je arhitekta Fransoa Blondel, jedan od francuskih enciklopedista, prvi smislio formulu koja je matematički utvrdila odnos između vertikalnog dela stepenika i gazišta. Stepeništem se potom ozbiljno pozabavio čovek kome to baš i nije bilo glavno u opisu radnog mesta – Fredrik Lou Olmsted, koji se bavio pejzažnom arhitekturom i bio koautor više čuvenih parkova u SAD, uključujući i Central park u Njujorku. On je vertikalne delove i gazišta opsesivno merio devet godina, u pokušaju da dođe do formule koja obezbeđuje udobnost i bezbednost u oba smera. Njegove nalaze je matematičar po imenu Ernest Irving Friz preobrazio u dve jednačine, od kojih se prva primenjuje kad su gazišta uvek iste širine, a druga kada nisu.

Sam Templer predlaže da vertikalni delovi budu visoki između 16 i 18 centimetara, a da gazišta nikada ne smeju biti plića od 23 centimetra, dok je optimalna mera 28 centimetara. Ali kako sam konstatuje, očigledno je da kao što se mali broj stručnjaka kroz istoriju bavio ovim problemom, tako se i preporuke malo poštuju. Na primer, američke stepenice su po jedinici gazišta više od britanskih, evropske pak u proseku više od američkih, a širom sveta varijeteti su takvi, uključujući i nepromišljenosti u odabiru materijala i količini šara, da nije ni čudo što stepenice po opasnosti konkurišu drumovima.

Tekst je iz mesečnika Biznis i finansije broj 85 mart 2012.

fotografije su sa sajta Srbovanje

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel