Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Italija: Politička scena - Izdanak na bunjištu

Italija: Politička scena

Izdanak na bunjištu

Autor Milutin Mitrović 2012/3/12 : Tekstovi istog autora

„Kažem Italija: prvo što mi pada na pamet je
reč - lepo, već sledeća je – ružno“
(Mikele Sera: „Komični brevijar“)

Bliže se izbori u Srbiji, pa mi se čini uputnim da opišem italijansku političku situaciju čije loše strane, hotimično ili ne, kopiramo vrlo talentovano. Postoji kao uzrečica kod nas da: „to nema nigde u svetu“ ili „u razvijenim zemljama ne može tako...“ pa se tu onda ispriča neka šarena laža o tome kako naše gluposti i gadosti ne bi drugde prošle (o tome atraktivan tekst Priručnik za hejtere) Svet je, međutim, ogroman i u njemu ima svega i svačega. Sem u nekim sportskim disciplinama mi u svetu nismo ni najgori, a ni najbolji. Naš problem je što smo plodno tle za kloniranje loših političkih, poslovnih i moralnih iskustava iz „ostatka sveta“.

Italijanski Corte dei conti - sud koji je po uzoru na Napoleonovu Francusku ustanovljen krajem 19. veku da kontroliše javne prihode i rashode, ima jednu posebnu aktivnost – da publlikuje procene neuhvatljivih računa malverzacija, utaja, kriminala i time daje bar okvirne dimenzije „prljavog novca“. Po njihovim podacima utaje poreza u Italiji iznose 180 milijardi, mafija obrće 190 milijardi, korupcija iznosi 150 milijardi, građani ilegalno drže u inostranstvu sledećih 150 milijardi, samo ucene, reket koji plaćaju trgovoci, iznose 98 milijardi evra. Ništa od toga ne bi moglo biti bar toliko grandiozno da u sve te poslove nije duboko umešana politika koja toleriše kriminal kao najjaču industriju u Italiji. Kad Vesna Pešić piše (Peščanik 09.02.2012.) „...da je, toj družini (političarima kod nas) sticanje novca glavna aktivnost, a politika usputna delatnost“ onda dolazimo do konstatacije da je ponašanje političara i u Srbiji i u Italiji identično, samo su hrpe pokradenog novca različite.

Razdoblje blještavog mraka

Prisećam se vedre neposrednosti sa videa od 14. novembra 2009. pri susretu Silvia Berluskonija sa srpskim rukovodstvom, kad premešta ogromnog Šutanovca da ne stoji uz njega, a dovode na to mesto malog i dežmekastog Dačića. Rade isto što su u sedamnaestom veku radile dame u Španiji odlazeći u pozorište sa majmunčetom na ramenu, kako bi bar od njega bile lepše. „Cavaliere“ Berluskoni nosi cipele sa povišenom štiklom i bira bliske saradnike od kojih je sigurno manje ružan. Svi su bili vedri, nasmejani, bliski. Vidi se da bi srpski političari rado imitirali italijanskog prebogatog šarlatana, ali za to treba mnogo više svačega što oni nemaju. On je vanserijska ličnost, od maja 1994. do novembra 2011. četiri puta je bio predsednik vlade Italije i svaki put bi uvećavao državni dug i sopstveno bogatstvo dvostruko brže nego vlade pre i posle njega. Na kraju, kada se povukao sa vlasti sračunato je da njegov saldo uvećanja državnog duga iznosi 546 milijardi evra. Kako da mu se naši balkanski pilićari ne dive! Silvio Berluskoni ostvario je njihov san bahatog vladanja.

Berluskoni i Tadić

Berluskoni je na vlast došao proklamujući odanost neoliberalizmu Margaret Tačer i Ronalda Regana. Ponavljao je bezbroj puta kako će smanjiti ogavne poreze, čak kao predsednik vlade pozivao preduzetnike da ne plaćaju porez državi, koju on vodi, ako su veći od jedne trećine njihovih prihoda. Završilo se tako što su porezi na kraju njegove vladavine dosegli rekordni iznos od 43,5 odsto domaćeg proizvoda (CSS institut iz Mestra tvrdi da sa skrivenim porezima ukupna stopa poreskog opterećenja iznosi 51,9 odsto BDP), pri čemu su zvanično viši samo u Danskoj i Švedskoj, gde se za te pare bar obezbeđuje savršeno funkcionisanje države i društva. Vrlo brzo je postalo jasno da ne treba verovati Berluskoniju ni u šta što obećava. Bivalo je da sopstvene izjave demantuje u roku od samo nekoliko sati. Nije to nikakva brbljivost ili brljivost, to je sistem kojim se sluđuju građani i poslanici kako bi se lakše provodile zamišljene promene. A te promene imale su samo jednu čvrstu i jasnu svrhu: da Berluskoniju i njegovim sledbenicima donose materijalnu dobit i moć vladanja.

Desničarska subkultura Berluskonija podrazumevala je razaranje glavnih institucija društva, baš kao što je i Milošević radio, kako bi vladao bez ograničavanja. Posledica je sveukupna dekadencija društva kojem se ranije nije mogao zamerati nedostatak demokratije. Da bi uspeo u tome morao je da obezbedi stabilnu većinu u parlamentu, koju samo njegova partija nije mogla da dobije na izborima. Napravio je koaliciju sa secesionističkom kvazi partijom Lega Nord (Severna liga – o kojoj će posebno biti reči u jednom od budućih nastavaka na temu političkog primitivizma) i pokupovao poslanike iz drugih partija. Da bi formalno ostali čisti, i bolje zaradili naplaćujući svako glasanje, a ne samo prelaz u vladajuću partiju, oni su formirali grupu, marketinški prijemčivog imena – Responsabili (Odgovorni). Tu se slio sav talog italijanske političke scene spreman da glasa bilo za šta samo ako se dobro plati. Najpitoresknija je ličnost jedan akupunkturista, Šilipoti (Scilipoti) koji bi bio smešan da nije opasan kao vođa „jezička na vagi“ pri glasanju zakona i poverenja vladi. Koliko njihovi glasovi vrede pokazuje slučaj Aurelija Micitija, poslanika iz Kalabrije, gde se izbori ne dobijaju bez podrške mafije. Dotični je do pristupanja „Odgovornima“ već 6 puta menjao članstvo u raznim partijama. Postavio je Berluskoniju uslov da mu vlada odobri projekat investicija „u razvoj (njegove) regije“ u vrednosti od 20 milijardi evra u 10 narednih godina pa će glasati zašta god treba i dokle god je poslanik, uz garanciju da će dogovor poštovati i sledeći koji ga nasledi u roku od 10 godina. Jasno je da je takav partner samo „prestanome“ (zajmiime), kako se nazivaju oni koji se eksponiraju za tuđ račun. Kad se te pare iz državnog budžeta, odobre onda je posao mafije da ih izdistribuira i nagradi poslanika koji ih je izdejstvovao.

Silvio Berluskoni pištolj

Da bi bezbedno vladao Berluskoni je za svog vladanja doneo 19 zakona „ad personam“ koji njega lično štite od optužbi za lažno svedočenje, korupciju, lažni bilans kompanije, utaje poreza, plaćanja naslednih taksi, saradnju sa mafijom... jedan od tih zakona, kojim se oslobađa Berluskoni doneo je slobodu i za 1.042 kriminalaca, kako bi se stekao utisak da zakon nije samo zbog njega. Na sud je ipak Berluskoni izveden 31 put. Ergela njegovih advokata uspela je da 7 puta dovede procese do zastarevanja, 4 puta je amnestiran po zakonima koje je sam doneo, 7 puta su procesi odbijeni zbog nedostatka dokaza i 8 puta arhivirani. Prosto je nepojmljiva upornost sudija da mu stanu na put. Neki od preostalih 5 procesa koji su u toku očito sadrži dovoljno dokumenata da ga se konačno strpa u zatvor. Bojeći se toga činio je sve da ga pored advokata štiti i politički imunitet. A onda je krajem prošle godine neočekivano prihvatio da se povuče sa položaja premijera. On ne povlači ni jedan potez, a da ga nije dobro proračunao zajedno sa stručnim štabom. Dakle, postoji neka garancija koju je dobio od predsednika države da neće otići u zatvor odlaskom sa vlasti. Postalo je to jasno 25. februara kada je proces protiv njega sa optužbom da je podmitio engleskog advokata Milsa da lažno svedoči u njegovu korist, za šta mu je dao 250.000 evra, završen tako što je sud doneo presudu da je kriv, ali se proces anulira zbog zastarevanja! (opširno o sudskim, političkim i seksualnim skandalima italijanskog tajkuna može se pročitati u internet feljtonu o Silviju Berluskoniju). Takva vladavina prepuna epigona dovela je Italiju na najniži nivo u razvijenom svetu. No, ne zaboravimo da Berluskoni nije Italija, te da je on samo idealni eksponent njenog mračnog segmenta, kao što je Milošević bio u Srbiji.

Prototip politokratije

Od Drugog svetskog rata Italija je uhodavala nagodbe političkih partija, i to je ono što nama preti. Iako međusobno, pred javnošću, zakrvljene do istrebljenja, obaranjem vlada čiji je zato prosečan životni vek samo 11 i po meseci, one su uspevale uvek da međusobno „džentlmenski“ podele ono što ide uz vlast. U razdoblju Prve republike do početka devedesetih godina prošlog veka politička scena bila je podeljena između demohrišćana, socijalista i komunista. Postojalo je nepisano pravilo da demohrišćani moraju uvek nositi vlast (po tome je Italija bila više od pola veka objektivno jednopartijska država), a mogu praviti koaliciju samo sa socijalistima, jer komunisti iako druga partija po veličini nikada nisu smeli dobiti izvršne funkcije. Amerika je uložila ogromne pare i napore da spreči ulazak komunista u vladu. Dobili su, za utehu kao i ostali svoj feud pa su tako nastali komunistički (CGIL), demohrišćanski (CISL) i socijalistički (UIL) sindikati. Po istom ključu su se delile funkcije direktora javnih preduzeća pa su čak državna tri kanala radija i TV bila podeljena tako što je demohrišćanski bio RAI 1, socijalistički RAI 2 i komunistički RAI 3. Došavši na vlast Berluskoni je stavio šapu na sva tri nacionalna kanala i pridodao ih uz svoja tri privatna. Nezavisan je ostao samo jedan nacionalni kanal – La 7.

Tuča političara u Italiji

Korupcija partija za vlade Betina Kraksija dovela je dotle da su pod pritiskom javnosti sudije napravile grupu nazvanu „Mani pulite“ (Čiste ruke) koja je 1992. godine, kao ljudi Eliota Nesa u Americi, krenula da hapsi i otkriva neverovatne razmere pljačke državnih para. Uhapšeno je 1.300 političara i preduzetnika, osuđeno je 868, oslobođeno je 430 optuženih, dvojica industrijalaca su izvršila samoubistvo, a premijer Kraksi je pobegao u Tunis 4 dana pre nego što je sud odlučio da mu oduzme pasoš. Osuđen je u odstustvu ukupno na 16 godina robije.

U jeku procesa 1994. godine pojavljuje se na sceni Silvio Berluskoni sa svojom partijom „Forza Italia“ te nastupa kao spasilac i tvorac nove modrene Italije. Stare partije se raspadaju, demohrišćani se pretapaju u 17 partija i grupacija, socijalisti skoro nestaju sa scene, a komunisti menjaju ime i dobijaju frakcije. Počinje talas političkog nepoverenja građana i nastajanja antipartijskih i antipolitičkih grupa. Ništa novo, još je Žan Žak Ruso (Jean-Jacques Rousseau) skretao pažnju na rađanje „smrtne netrpeljivosti za sve što se zove partija, stranka, pokret“. Članstvo više nema značaja, važno je samo veštom izbornom kampanjom pridobiti što više glasova i pravo za sastavljanje vlade, sve ostalo se obavlja nagodbom vodećih partija. Koliki su njihovi fondovi to niko ne zna tačno. Legalno Berluskonijeva PDL dobija 20, a glavna opoziciona PD - 17 miliona, evra. Međutim, čak i partije koje više ne postoje stiču prava na neke kompenzacije pa je Berluskonijeva nepostojeća Forza Italia inkasirala prošle godine 12,5 miliona, Demokrati sa levice (bivši komunisti, a sada demokrati) 8,7, demohrišćanska pseudo partija Margerita 5,8 i Komunistička obnova 3,7 miliona. Milione primaju fantomske partije kojih više nema. Skandal je otkriće da je blagajnik nepostojeće Margerite prisvojio između 13 i 25 miliona evra, a da to niko nije primetio. Italija inače ima referendumom izglasan najdemokratskiji način finansiranja partija tzv. „cinque per mille“ – pri prijavi poreza pet hiljaditih delova mase za oporezivanje građani sami određuju kojoj partiji žele da daju za njeno finansiranje. Složnom opstrukcijom partija, kojima je to malo, taj referendum nikada nije preveden u zakon pa se i ne primanjuje.

Parlament je konačno 2005. godine promenio izborni zakon, koji je sam njegov predlagač Roberto Kalderoli (Lega Nord) naknadno okarekterisao kao „najveću svinjariju od zakona“ – a taj je zakon i sada na snazi. Zakonom su eliminisane male partije i ponovo uspostavljeno trojstvo vlasti. Opstali su samo Berluskonijeva koalicija desnice, centar koji vodi Pier Ferdinando Kazini (bivši demohrišćani), a od komunista je nastala Demokratska partija čiji je vođa Pjer Luiđi Bersani. Nastavlja se šou uvežbanih svađa u kojima centar lavira čas levo, čas desno. Međutim, to partijama nije prepreka da se sporazumevaju oko podlele funkcija i plena. Ovih dana je otkriveno da je Lega Nord ponovo preko svojih političara na funkcijama primala mito koji se slivao u partijsku klasu – to je ono zbog čega je pala Prva Republika. Politička nestabilnost zataškava se presipanjem državnih para u partijske i lične džepove, a time raste i dug zemlje do razmera koje prete raspadom. Italija sa 1.905 milijardi evra duga postaje srazmerno najzaduženija zemlja u svetskoj krizi dugova.

Politika abdicira u korist tehnokrata

Finansijska tržišta i svetska politika napravile su žestok pritisak na Italiju da se reformiše, jer takva kakva je predstavlja pretnju stabilnosti u svetu. Berluskoni shvata da će ga odneti bura spoljneg i unutrašnjeg nezadovoljstva, te pristaje da se povuče sa vlasti. Tog trenutka postaje jasno da je Italija ipak velika zemlja sposobna da iznedri, ne jednu nego čak tri upravljačke garniture sposobnih ljudi koji nisu želeli da učestvuju u dotadašnjoj prljavoj političkoj igri. Bez sumnje centralnu ulogu u prevratu ima predsednik Republike, Đorđo Napolitano. Veštinom pravog Latina, on odseca poslednje odstupnice Berluskoniju, a od tri ponuđene garniture bira najbolju. Proglašava profesora i predsednika ekonomskog univerziteta Bokoni (Bocconi) iz Milana, Marija Montija, za doživotnog senatora, čime izbegava prevremane izbore i gubljenje dragocenog vremena. Montiju poverava sastav nove vlade u okviru tekućeg mandata. Kako je uspeo da „ubedi“ Berluskonija da se povuče, to ostaje tajna. Neke garancije, ali i fundirane pretnje mora da je imao u rukavu, tek najveći politički huligan je pristao ne samo da ode sa scene nego i da garantuje podršku svoje partije novoj vladi sve do isteka mandata 2013. godine. Nadam se da su se i naši političari uverili početkom marta pri poseti Montija Srbiji da imaju posla sa ozbiljnim čovekom, a vreme će pokazati da je on i od reči. Dakle, on je jedan od primera kako izaći iz krize – prvo odgurnuti političare dalje od države i njene kase!

Mario Monti

Za samo 11 dana Monti je formirao vladu čiji su članovi većinom profesori univerziteta; jedan je bankar, član stafa banke Intesa, koji je došao na mesto ministra za razvoj sa platom u iznosu od samo 23 odsto one koju je imao u banci; troje su direktori istraživačkih centara; ambasador na mesto ministra spoljnih poslova; admiral postaje ministar odbrane; za međunarodnu saradnju i imigrante – osnivač fondacije Sant’Egidio, koja deluje u 73 zemlje pomažući najugroženijima, pa i u Srbiji. Svi su podneli ostavke na svoja ranija radna mesta kako ne bi bili optuženi za sukob interesa. Ukupno ih je 15, a u doba poslednje levičarske koalicije na vlasti koju je činilo 14 partija i grupa, broj ministara se s mukom zaustavio na 26, kako bi svi dobili položaj. Počev od predsednika koji je profesor ekonomije, bio funkcioner u ranijim vladama i dva puta komesar za tržište u Evropskoj uniji, svi su vrhunski stručnjaci za resor koji su primili.

U intervjuu za Bloomberg (nekadašnji Business Week) Monti je posebno naglasio kako želi da okonča eru vizantijskih mućkanja i da zajedno sa svim društvenim činiocima postavi osnove državne uprave na nivo najmodernijih zemalja. To dakako podrazumeva stvaranje stabilne ekonomije od čega se mora poći. Mere koje njegova vlada skoro svakodnevno donosi unose red i produktivnost u skoro sve segmente države od administracije, industrije i tržišta. Aktima liberalizacije, ukida esnafe i hrve se sa nepopustlhjivim sindikatima i antagonističnim grupama NIMBI (ne u mojem dvorištu) koje iz ekoloških razloga sprečavaju gradnju brzih pruga, regasifikatora i velikih objekata. Sve brže Italija vraća međunarodni ugled te poverenje partnera i tržišta. „Spread“ – pomodni naziv za jaz koji deli vrednost domaćih državnih obveznica od stabilnih nemačkih i važi kao glavni pokazatelj stanja ekonomije u EU – od kako je nova tehnička vlada pao je sa 552 na ispod 300 uz, bar kako Monti tvrdi, nepovratan trend smanjenja.

Bez spektakla i busanja nova italijanska vlada povlači korisne poteze, ali se i spotakla pokušavajući da razbije političke monopole vladanja državnom televizijom, u nameri da reformiše sudstvo kako bi ono samostalnije i brže delovalo i željom da pooštri zakon o korupciji. Time je probuđen Berluskoni za koga se dotle skoro nije ni čulo da postoji. Prvo preko svojih pulena, a onda i lično, zapretio je da ako se ta materija dirne on će otkazati poverenje svoje (bukvalno privatne) partije i oboriti vladu. U pitanju su oblasti na kojima Berluskoni zasniva svoje bogatstvo i nedodirivost. Normalno sudstvo ne bi moglo da 26 procesa protiv Berluskonija završi bez jasne presude.

Rušenje tehničke vlade, kojoj ipak parlament diktira ograničenja, dovelo bi do totalnog kraha Italije, do otvaranja finansijskog procesa jednoj od 8 najuticajnijih zemalja sveta, posle čega bi grčki problemi izgledali kao dečija igra. Pitanje je samo koliko su jake karte kojima predsednik države Napolitano raspolaže u igri protiv Berluskonija. Napolitano (87 godina) je danas najovejaniji političar u svetu. Kao momčić 1942. godine postao je član Gioventù Fascista (Fašističke omladine) no to je beznačajno kao što je beznačajno i pripadnaje moje generacije članstvu u USAOJ. Od 1945. Napolitano postaje član KPI i punih 67 godina u toj rigidnoj partiji gradi svoju političku karijeru. On, za razliku od našeg predsednika, veoma drži do toga da je predstavnik svih građana njegove države, pa i onih sa kojima ni malo ne deli mišljenje. Njegova mudrost i iskustvo poslednja su brana povratku na način upravljanja koji je vladao do novembra prošle godine.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobtel
2014/11/19
Searching father Reality Letter
Milutnin Mitrović
2014/8/6
Beograd na vodi Infantilna građevinska megalomanija
Milutin Mitrović
2014/7/14
Obrenovac redovi Pomozimo Obrenovčanima, još jednom
Preko ramena
2014/7/12
Marketing
Doček Nove godine 2015

Dunav osiguranje

Marketing

Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel