Solidarna kafica
Preko ramena > Kulturni dodatak > Postmoderne veroispovesti - Šarm ateizma

Postmoderne veroispovesti

Šarm ateizma

Autor Milutin Mitrović 2010/10/25 : Tekstovi istog autora

Nove varijante teologije služe se istim metodama zloupotrebe ljudskih slabosti i neznanja kao i krahirale finansijske institucije što tim putem izvlače novac iz džepova naivnih. Kako je pobožnost do sada najefikasniji način za popunjavanje praznina u znanju, javljaju se nove, postmoderne veroispovesti čija je težnja da se prilagode savremenosti, a da pritom ne zatrpavaju rupu neznanja u kojoj vrlo lagodno postoje. "Doslednost" odnosno konzervativnost tri najjače jednobožačke religije na svetu im u tom poslu samo pomaže.

U Americi ateistički aktivisti koriste bilborde da bi napisali: "Zašto verovati u Boga? Budi dobar zbog dobrote". Ideju je lansirala British Humanist Association pa su je zdušno prihvatili i drugi. U Valensiji, Madridu, Saragosi i Bilbau se nisu trudili da izmišljaju nešto novo nego su samo preveli parolu koja dominira u Britaniji, a glasi: "Verovatno Bog i ne postoji. Prestani da strepiš i uživaj u životu." Nije to nikakva revolucija, nego samo dokaz prezasićenja agresivnim nastupima hrišćanskog klera u nameri da se takmiči sa ajatolasima u borbi za preuzimanje, ili bar dresiranje, svetovne vlasti.

Umesto nabrajanja gde to i kako kler želi da se nametne u političkom životu vredi navesti bar da je u vreme pisanja predloga za neuspeli Ustav Evropske unije vladala prava pomama napujdanih hrišćanskih partija iz Italije, Poljske itd. da se u njega ugura formulacija o "hrišćanskim temeljima Evrope". Mnogo direktnije delovalo je mešanje SPC oko statusa Vojvodine. Vraćanje religiji u zemljama bivšeg neznabožačkog komunizma završilo se pravom farsom u kojoj su "isterivači Boga" počeli da metanišu po crkvama, ljube sveštenicima ruke i noge, da prenebregavaju činjenicu kako se njihove zemlje ni posle promene režima nisu odrekle svog laičkog karaktera. Pokušavali su i još pokušavaju da uz pomoć crkve nadoknade nedostajući legitimitet i poverenje građana. U toku je razdoblje u kojem su neke zemlje, a među njima i naša, došle samo na korak od klerokratije dok u drugima vera pada u zaborav ili u najboljem slučaju ostaje privatna stvar.

Papa i patrijarsi

Josef Aloiz Racinger, detto Benedetto XVI, ima nesreću da su pre njega na vrhu katoličke crkve bili pape Đovani XXIII, zvani Papa Buono (Dobri) i Đovani Paolo II, nezaboravni Vojtila. Pomenuta dvojica uneli su u katoličku crkvu toliko reformi da njihov današnji naslednik neprekidno žonglira između sopstvenih konzervativnih ideja i liberalnog nasleđa svojih prethodnika. Đovani XXIII za prekratke vladavine od 1958. do 1963. godine otvorio je katoličku crkvu prema svetu i pripremio Drugi vatikanski koncil, na kojem je pokrenut postupak pomirenja i saradnje. Sa pravoslavnom crkvom označen je tada početak kraja šizme iz 1054. godine. Vojtila je nastavio tu politiku obišavši mnoge pravoslavne zemlje, poklonivši se vernicima i moleći za oproštaj. Posle tih iskreno miroljubivih prelata dolazi tevtonski teolog koji pomirenje tumači tako što posle skupa u Raveni oktobra 2007. pušta u javnost obmanu da je došlo do dogovora po kojem će obe crkve (katoličku i pravoslavnu) voditi pet episkopa (kolektivno predsedništvo) na čijem će čelu biti rimski papa. Podozrivi Rusi, kojima je Vatikan instalisao 2002. godine katoličke dieceze širom nekadašnjeg SSSR, kao što je Buš opkolio isti taj prostor  raketnim štitom, glatko su okrenuli leđa takvom pomirenju.

Bivši Episkop raško-prizrenski Artemije gotovo da je jedva dočekao taj gest pa degradira pokušaje pomirenja: "Nema sumnje da je Rimokatolička crkva u mnogim segmentima po pitanjima vere i pojedinih dogmata skrenula sa pravog puta. Bez jedinstva u istini, u pravoj veri, nije moguće govoriti uopšte o episkopu Rima, a kamo li o bilo kakvom njegovom primatu - časti i vlasti". Na 17 stranica Odgovora na neka doktrinarna pitanja 2007. godine je Vatikan potvrdio Dominus Jesus - dokument koji je 2000. godine objavljen u redakturi tadašnjeg kardinala Racingera, a u njemu stoji da pravoslavna (ortodoksna) crkva poseduje prave sakramente i episkopate neprekidnog nasleđa sve od apostola. Protestanti, međutim, ne poseduju sacerdozio ministeriale (hijerarhiju Svetog reda) niti euharističku misteriju te prema tome nisu crkva. Time je stavljena tačka na Vojtilin pokušaj pomirenja sa protestantima. Racingerova politika izazivanja sukoba i netrpeljivost, zbog čega ga u britanskim novinama nazivaju "Vatikanski Buš", ima sledeće reperkusije: najbrojnija religija na svetu - hrišćanstvo (2,1 milijarda vernika) ostaje podeljeno na katolike - 1,2 milijarde, protestante 500 miliona i pravoslavce 240 miliona. Nesposobnost hrišćanskih crkava da se ujedine i reformišu u skladu sa vremenom rodila je masu malih crkava i religija koje privlače sve više vernika na svoju stranu.      

Pragmatični maheraji

Masa je dokaza i statistika koji pokazuju da tri glavne jednobožačke religije (hrišćanstvo, islam i judaizam) postepeno gube uticaj koji su imale, kako zbog sve višeg stepena obrazovanosti stanovništva (Džeri Kojn, američki genetičar: "Ako nam istorija nauke išta pokazuje, to je da time što ćemo svoje neznanje nazvati 'Bog', nigde nećemo stići") tako i zbog ortodoksije svih tih religija, u čemu je pravoslavlje samo najdoslednije. Na pitanje koliko Finaca veruje i ide u crkvu, a statistike kažu da 89 odsto njih pripada luteranskoj veri, prelat te crkve u Helsinkiju odgovorio mi je da po njihovoj računici vernika ima 8 odsto, a u crkvu redovno ide samo 2 odsto. Na moje čuđenje dobio sam odgovor da je učenje njihove crkve blisko socijaldemokratskom programu, ali da crkva za razliku od političkih partija nije u stanju da nekome ponudi poslaničko ili savetničko mesto u opštini i državi. Verovatno da od kada postoje religije postoje i oni koji u njih ne veruju. Ričard Dokins u knjizi "Zabluda o Bogu" navodi masu dokumenata o tome da su vernici zapravo manjina i da srazmerno stepenu obrazovanosti njihov broj opada. Kako krunski argument služi mu podatak da samo 3,3 odsto članova britanske Kraljevske akademije izjavljuje da veruje u Boga.   

Kako je pobožnost do sada najefikasniji način za popunjavanje praznina u znanju, javljaju se nove, postmoderne veroispovesti čija je težnja da se prilagode savremenosti, a da pritom ne zatrpavaju rupu neznanja u kojoj vrlo lagodno postoje. Neobuzdana Amerika i na ovom je polju otišla najdalje. Labava disciplina i nepostojanje hijerarhije protestantizma omogućili su da svaki uverljiv govornik, dovoljno je da uzdiže Boga, postane propovednik. Televizija je njihov uticaj dovela do neverovatnih razmera. Maja 2007. godine umro je TV propovednik Džeri Falvel, "bez kojega Amerika nikada ne bi imala Buša Mlađeg na vlasti". Taj američki Ajatolah, kako su ga nazivali, uspeo je da ubedi Džordža Buša Mlađeg da se odrekne alkohola, jer je pred njim "misija", da ga uputi u vode konzervativizma lako prijemčive za labilne osobe, i da mu obezbedi glasove svojih 30 miliona vernika. Dokle njegova pamet, ili možda manipulatorski talenat, seže vidi se po tome što je teroristički napad kobnog 11. septembra definisao kao "Božiju kaznu zbog homoseksualizma, slobodnog abortusa, feminizma i glasanja za demokrate". Tomas Džeferson, treći američki predsednik (1801/9 godine), borac za laičku državu, morao bi da doživi to kao najtežu kaznu u paklu, da je kojim slučajem verovao u zagrobni život. On je o religiji, međutim, govorio: "Sve se uglavnom svodi na abrakadabra lakrdijaša koji sebe nazivaju Isusovim sveštenicima" i "U našoj instituciji (državi) ne bi trebalo da bude mesta za nastavu teologije".

Vašar vere i biznisa

Nove varijante teologije služe se istim metodama zloupotrebe ljudskih slabosti i neznanja kao i krahirale finansijske institucije što tim putem izvlače novac iz džepova naivnih. Najčudnija među novim religijama je ona koja kao pokušava da poveže nauku i verovanje i nosi ime Scientologija (Sajentologija). Tu crkvu, među čijim se vrhovnicima na VII od VIII mogućih nivoa (kao kardinal) nalazi glumac Tom Kruz, osnovao je anonimni pisac Ron Habard 1954. godine sa tezom o samospasavajućem mesijanizmu. Sve je u njoj rangirano, kao karate boje pojaseva, i sve se plaća, i to debelo. Računa se da u svetu ima 10 miliona sledbenika te vere, 2.000 crkava i 11.000 sveštenika, a napredovanje u viši TO (stepen) košta između 100 i 250 hiljada dolara. Mistika je jedan od osnovnih elemenata te crkve i najefikasnija je u sakrivanju njene finansijske moći. Preko 30 miliona ljudi posetilo je njihov sajt na Internetu u 2007. godini. Propovedaju pravi konglomerat religije, psihoanalize, elektro akupunkture (vernici dobijaju – za pare, dakako – neke aparate za stimulisanje samosvesti) i zaglupljivanja. Tvrde da se svi rađamo bolesni od "engrama" i samo nam "majstor" (njihov sveštenik) može pomoći da se pročistimo. Naravno sve to košta.

Postmoderna religija pokušava da popuni prazninu između kanonizovanog verovanja i svakodnevnog života. Finansijska kriza u svetu navela je Džona Dženkinsa, sveštenika Prve Baptističke crkve u Vašingtonu da propoveda svojim sledbenicima kako da se spasu od "berzanskog pakla" jer i u Bibliji piše da ne treba dozvoliti "da postanemo robovi svojih dugova i kreditora". "Crkva", propoveda Dženkins, "pruža utočište vernicima da se spasu, jer kriza nosi sa sobom ponašanja koja su smatrana nepovratnim. Jedino se u crkvi čovek može ponovo roditi drugačiji". On je organizovao posebne kurseve na kojima se proučava "Financial Freedom" (Finansijska sloboda) a pravi današnji satana su po njemu "kreditne kartice koje daju iluziju bogatstva, koje se realno ne poseduje", jedino je Prva Baptistička crkva u stanju da oslobodi ljude od modernog satane. Zato svoju štednju poverite Prvoj Baptističkoj i nikom drugom... Sala crkve u Vašingtonu velika je kao Sava centra, a mise u njoj snima sedam TV kamera i direktno prenosi preko Interneta.

Evangelistički sveštenik Ričard Kizik, video je u dolasku Buša Mlađeg na vlast znak proviđenja i počeo odano da služi mesiji. Prepredeni Karl Rov, Bušov sekretar, nazreo je u njemu pogodnu ličnost preko koje bi se mogao malo olabaviti pritisak ekologista na državni budžet. Poverio je Kiziku da mobiliše vernike u borbi za čistiju sredinu molitvama koje su mnogo jeftinije nego investicije u tehnologije za zaštitu sredine. Kizak se u prvoj fazi pokazao vrlo efikasnim, sve dok ga nisu preoteli ekologisti i natentali da mu pomognu da sastavi Manifest svoje vere u kojem se kaže da je kosmos u svoj svojoj lepoti Božije delo; da smo dužni da pre povratka Hrista vratimo zemlji onaj oblik u kojem nam je Bog poklonio; grešni smo jer smo uništili, zagadili, izvitoperili, razorili veliki deo onoga što je delo Gospoda; čovek je krivac za uništavanje šuma, utamanjivanje biljnih i životinjskih vrsta i globalno zagađenje... sledbenici Svetog pisma veruju da je vera ta koja će spasti svet... svaki vernik se mora angažovati da štiti i leči prirodu i tako veliča slavu Gospoda, ljudsko siromaštvo je posledica uništavanja prirode; Biblija zahteva od nas da naučimo da "zemlja pripada Gospodu"; naš život se ne iscrpljuje u posedovanju i bogatstvu; mora se izabrati put poniznosti, odmerenost i tolerancije... Dobivši takvo oružje vere u ruke ponizni Kizak se preobratio u savremenog Savanarolu koji je svoj teokon (teološki konzervativizam) okrenuo i protiv samog Buša.

Novinar Džef Šarle uspeo je da se ubaci u verom zaodenutu organizaciju o kojoj se malo šta zna, a koja još od Velike krize na famoznom Nacionalnom molitvenom doručku, koji je danas postao svetska atrakcija za političare, objedinjuje ljude koji vladaju Amerikom. Naziv joj asocira na mafiju: The Family a osnovao ju je 1935. godine holandski doseljenik Abraham Vereide. On je pošao do pretpostavke da siromašni ne mogu ostvariti Kraljevstvo Božije, zato se oslanja na bogate i moćne koji treba da "zajedničko domaćinstvo dovedu u red i tek tada će se vratiti Hristos među nas". Po njima "hrišćanstvo je postupalo pogrešno već dve hiljade godina usredotočujući se na siromašne, slabe i patnike, a ne na one koji imaju moć i bogatstvo. Njihov Hristos zadivljujućih body-bilderskih dimenzija s lakoćom lomi krst na kojem je raspet. Kako tvrdi Šarle pripadnici te vere/organizacije smatraju da je nasilje u redu iako ga ipak ne vole previše. Uostalom i Biblija je prepuna ubistava i to masovnih. Članstvo regrutuju među vodećim ličnostima politike, privrede i vojske. Centralna parola im je rečenica iz poslanice Sv. Pavla Rimljnima: "Nema vlasti da nije od Boga".

Od vere do nevere

Zemlje koje su prošle nasilno odvikavanje od vere jedine su koje beleže porast broja vernika. Političari svuda u svetu metanišu svakome ko donosi glasove, pa nisu nikakav indikator. Verski entuzijazam postepeno jenjava tako da čak ni vratolomna internetizacija crkava ne pomaže mnogo. Onaj ko je u ovoj krizi ostao bez posla, kome je ušteđevina "izgorela" u kockanju kompanija i banaka malo veruje u "Financial Freedom". Razum, znanje i nauka polako privlače sve veći broj sledbenika. Dakako, vernika će biti sve dok svi ljudi ne budu u stanju da egzaktnim metodima objasne šupljine u sopstvenoj pameti, a to znači - večito. Jedino što može da se dešava je da sve veći broj ljudi počne da veruje više pametnim naučnicima nego popovskoj podršci u zavaravanju samih sebe. Umesto bilo kakvog mudrovanja, korisnije je citirati šta su ti pametni ljudi rekli o veri.

Pomenimo tu i Darvinove reči: "U svojoj aroganciji čovek sopstveni nastanak pripisuje božanskom planu. Ja skromnije i verovatnije nazirem da smo stvoreni od životinja". Cinični Bertrand Rasel zastupa sledeće mišljenje: "Protiv suprotstavljenih fantazama, jedna od retkih ujedinjujućih snaga je naučna istina" i još: "Ogromna većina eminentnih intelektualaca ne veruje u hrišćansku religiju, ali krije tu činjenicu od javnosti, bojeći se da ne izgubi soj položaj i prihode". Viktor Igo je pisao: "U svakom selu postoji svetiljka – učitelj, i gasitelj svetiljke – sveštenik". Ričard Dokins je biolog i popularizator nauke koji smatra: "Religija je obeležje za mržnju i osvetu, usmerene prema pripadnicima drugih grupa – ne nužno gore od drugih takvih obeležja, kakva su boja kože, jezik ili omiljeni fudbalski klub, ali uvek pri ruci kada nema tih drugih". Već pomenuti američki predsednik Tomas Džeferson upečatljiv je u svojoj netrpeljivosti prema kleru: "Sveštenici različitih verskih sekti užasavaju se napretka nauke kao što veštice strahuju od dolazećeg dana, mršte se na sudbonosne vesnike propasti obmana od kojih žive". O religioznosti Alberta Ajnštajna, konstruišu se razne neistine ne bi li se dokazalo kako je čak i on bio vernik. Međutim, u Londonu je na aukciji prodato Ajnštajnovo pismo filozofu Eriku Gutkindu, pisano 3, januara 1954. godine u kojem doslovno stoji: "Za mene reč Bog nije ništa više nego ekspresija i jedan proizvod ljudske slabosti, a Biblija je jedna zbirka časnih, ali primitivnih legendi, koje su uistinu prilično infantilne. Za mene je jevrejska religija, kao i sve ostale, inkarnacija najinfantilnijih predrasuda". Opaki Bernard Šo neka posluži kao poenta: "Tvrdnja da je vernik srećniji od skeptika nije ništa bliže istini od činjenice da je pijanac srećniji od treznog čoveka". Nije da nema više za citiranje, nego nema potrebe, nekima je dovoljno i ovoliko, drugima ne vrede ni bezbrojni tomovi napisanih knjiga u kojima se kritički objašnjavaju razlozi postojanja religija.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel