Solidarna kafica
Preko ramena > Prikolica > Pravo na tišinu - Čovek i prostor

Pravo na tišinu

Čovek i prostor

Autor Milutin Mitrović 2010/10/22 : Tekstovi istog autora

Atak na tišinu koji uzrokuju automobili, mašine, avioni, posledica je progresa i istim tim progresom može biti otklonjen. Potrebna je kolektivna akcija da se to čini što brže. Hoće li rešenje biti meta-materija ili nešto drugo, sasvim je svejedno. Rešenja se traže i do njih će se doći onda kada kolektivna zainteresovanost bude veća.

Brojna umetnička dela nastala su u zlatnom Srednjem veku, prema kojem smo neshvatljivo netrpeljivi. Nastala su u crkvama, koje su tada imale svrhu razvijanja kulture, obrazovanja i nauke. Nastala su u doba tišine, one u kojoj se rađaju ozbiljne misli, plemenitost i istančan duh. Tada nije bilo ni saobraćaja ni Kenwood PS4D pojačala odvrnutog "do daske". Most između istorije i današnjice mogla bi da uspostavi knjiga - vapaj tršćanskog slikara i pisca Đila Dorflesa "Horror pleni" (najpribližniji poluprevod bi glasio "Čist horor") sa podnaslovom "(Ne)civilizacija buke". Dorfles je tom knjigom obeležio svoj 98. rođendan (on lično je ta cinična kopča sa istorijom), ali je jedan vitalan stariji gospodin, koji je u to vreme još uvek išao na neizostavno skijanje, a u proleće ga se moglo sretati po stazama tršćanskog krasa gde vileni kao momak. Pakleno je duhovit, britke pameti, tolerantan ali i zabrinut. Sam kaže zašto: "Mene brine što je nestao interval, pauza, za čovekovu meditaciju o nauci, filozofiji, umetnosti. Danas su buka i vreva te koje na žalost kreiraju transformaciju u svim područjima. Suviše zvukova, suviše slika, suviše reklama, suviše televizije, bojim se da ćemo završiti potopljeni tim mutnim talasom".

"Nema potpunije, lepše i sadržajnije tišine", kaže on, "nego kada se nađete u nekom grčkom, najčešće praznom, manastiru okruženi vizantijskim freskama". Dorfles pritom nije ni vernik (teza mu je da i najtvrđi ateisti oko sedamdesete godine, kako računaju da se približava susret sa svevišnjim, počnu da veruju, a oko devedesete, ako dožive, Alchajmer ih uzme pod svoje pa zaborave i na Boga), pogotovo ne pravoslavac, ni zajapureni tragač za "duhovnošću". On je osoba koja uprkos buci, razmišlja eto i o njoj, te dolazi do zaključka da "u tišini klija autentična reč" ili paradoks da "bela svetlost sadrži u sebi sve boje spektra, kao što tišina sadrži sve zvuke". Uvek se nađe neko ko će ekstremistički, terajući do kraja, da upropastiti lepe težnje. Gotovo da nema religije koja ne podrazumeva tišinu kao mizanscen. U antičkoj Grčkoj smatralo se da je tišina božiji dar - možda su zato oni dosegli neprevaziđene granice mišljenja. Ili se setite "Imena ruže", onih što ne smeju da izgovore reč, a takvih ima među dokonim kaluđerima i isposnicima svuda. Odmah da smo načisto - nije reč o toj tišini, zavrnutoj u mistiku, samokažnjavanje, u strah da se ne izrekne nedopustivo. O tome je Filip Groning napravio dvosatni dokumentarni film među kaluđerima nekog kartuzijanskog manastira, što je postao svetski hit i u kojem je glavni junak - tišina. Nema ni jedne reči, po koji zvuk, koliko da ste svesni tišine. On pokazuje da ne treba nipodaštavati nikoga.

Uostalom, italijanska putnička agencija "Atila" pravi sjajne pare svojim programom "Reset" za stresom načete menadžere. Vodi ih u manastire od Pirineja do Himalaja na antistres terapiju. Da to ne uspeva ne bi bilo obilje interesenata. Komercijalizovana tišina nije dakle za nipodaštavanje. Na glasu su centri kao Kerala u Indiji, Boze i Ermo u Italiji, Grand Chartreuse u Francuskoj... svi se oni vraćaju poljuljanim samopouzdanjem i željom za normalnijim životom. Programi podrazumevaju meditacije, masaže, fizički rad, osamu u kojoj čovek mora da izađe na kraj sa samim sobom... Dakako da se to plaća, najčešće u neskladu sa monaškom pričom o nezainteresovanosti za materijalna dobra. Međutim, to ljudima pomaže da se malo "odupru iznurivanju modernim životom" (tako glasi slogan za Cinar aperitiv od artičoke).         

Loša vest...

Stižemo do modernih vremena u kojima smo neselektivno zatrpani masom zvukova, kao Napulj smećem. Evropske statistike pokazuju da je 250 miliona stanovnika kontinenta izloženo, više časova dnevno, zvucima koji imaju više od 65 decibela - znači preko granice podnošljivog. Nije na odmet napomenuti da po skali u zvuke do 40 decibela spadaju oni u kući, dok ne dođu gosti, a sa njima rastu na 50 decibela; nivo zvukova u kancelarijama je graničnih 65; u fabričkim halama i uličnom saobraćaju dostižu 80 do 90; pneumatički čekić stiže na 100; rok koncerti dižu nivo na 110, u neposrednoj blizini mlaznjaka koji poleće izmereno je 140, a pri ispaljivanju svemirske rakete maksimalnih 180 decibela. Dakle, kad znamo šta koliko vredi, možemo se opredeliti koji nivo zvučnog nasilja nad sobom prihvatamo ili smo skloni da se od njega štitimo.

Buka nije samo problem gubitka komoditeta, mada je i to vrlo važno. Reč je o tome da od onih 250 miliona stalno izloženih buci, veliki broj trpi trajna oštećenja sluha, nervnog sistema... U Evropskoj uniji se godišnje izgubi 35 miliona radnih dana na bolovanja prouzrokovana, to se stručno kaže, zagađenjem "ototoksičnim supstancama". Učestali i agresivni zvuci postepeno narušavaju ljudima sposobnost ne samo da čuju, nego i da razumno reaguju, da se iskažu. Tek onaj ko uočljivo gubi sluh postaje svestan koliko je strašno ne čuti dobro. Čovek gubi samopouzdanje. Nema dostupnih kalkulacija koliko materijalno sve to košta društvo i pojedince. Međutim, dovoljno je uzeti bilo koje dnevne novine i pogledati strane sa malim oglasima. Uvek će se naći 5, 6, 10 afiša u kojima se nude aparati za vraćanje sluha. Znači da je oštećenje sluha sve masovnija pojava i to do razmera kada tržište postaje zainteresovano za nju. Ono što je u tome još poraznije definisali su medicinski stručnjaci: "Retikularni (mrežni) sistem se nalazi u visini ušiju u moždanom tkivu. Njegovi neuroni formiraju mrežu koja se prostire do svih čula odnosno neurovegetativnog sistema. Kada retikularni sistem signalizira alarm, mozak izlučuje u krv 'overdozu' adrenalina, šećera i masnoća, povećava pritisak, frekvenciju i snagu srčanih kontrakcija..." Saldo su posledice na srce i arterije, sistem za varenje, cirkulaciju hormona, psihu, povratno na mozak, disanje, reproduktivni sistem, imunitet i genetiku.

Dakako, u kojem će se obimu sve te mogućnosti i realizovati zavisi mnogo od konstitucije i otpornosti organizma, jačine i trajanja nasilja zvukom i preduzimanja preventivnih mera. Opredeliću se za opis, i to sažet, samo jedne od nabrojanih opasnosti. Srce: "ustanovljeno je da postoji direktna korelacija između presije jakim zvucima i infarkta miokarda. Na agresivan zvuk neurovegetativni sistem ubrizgava povećane količine adrenalina i noradrenalina. Ti neurohormoni povlače šećer i masnoće iz rezervi i ubacuju ih u krv"... opet skraćujem... "ispitivanje na 350 automobilista izloženih različitim nivoima buke konstatovalo je da su predinfarktni simptomi mnogo teži kod vozača koji rade nezaštićeni od buke". Sve to se multiplicira nabrojanim područjima u kojima buka ima dokazano destruktivno dejstvo. Valjda je i ovako sažet prikaz dovoljno ubedljiv da se pokaže malo razumevanja za "razmažene" kojima smeta dreka, buka i elektronika odvrnuta "do daske". Ako to nije dosta podsetimo da pažnju vojske - one čiju je svrhu Mladić sveo na jednu reč: raspameti - uvek privlači sve što uništava ljude. Najnovije je saznanje da američka vojska intenzivno radi na proizvodnji "zvučnih projektila". Dakako da se detalji drže u tajnosti, ali se zna da su, pored ostaloga, ispitivanja vršena sa "ispaljivanjem" dečijeg vriska pojačanog na 140 decibela i da to porazno deluje na vojnike (Hitlerov Luftwaffe je proizveo avion JU 87 – Stuke (kod nas zvani Štuka) koji je prilikom naglog poniranja proizvodio nepodnošljiv rezak zvuk koji uteruje strah još pre nego što bomba pogodi cilj. Bilo je to prvo oružje koje primenjuje zvuk kombinovan sa eksplozivom.) Šta je sve na repertoaru za sada se ne zna. Hičkok je naivni Božić Bata u odnosu na vojne stručnjake za horor.

Dobra vest...

Pantomimičar Marsel Marso je autor rečenice koja glasi: "Nije li tačno da nas svi najlepši trenutci ostavljaju bez reči?" Ali vratimo se naslovu - vest je pronalazak nečega što je nazvano "meta-materija" i čije je svojstvo da efikasno upija zvuke bez ostatka. To je jedno od onih čuda nanotehnologije, shvatljivih koliko i udaljenost u svetlosnim godinama. Radi se o materijalu sazdanom od 200 uslovno rečeno listova, između kojih su, u određenom ritmu, raspoređeni snopovi (opet uslovno rečeno) cilindara, i sve to zajedno dobilo je ime meta-materije zato što za razliku od normalne materije u meta-materiji "nije važna samo struktura molekula nego i njihova geometrija".

Pošten novinar mora priznati kad citira nešto sto i sam ne razume. Takav je eto ovaj slučaj. Možda je ta meta-materija spas, sredstvo koje će nas zaštititi. Dakako to nije nešto što se može deliti na recept, kao lekovi. Ali jeste, kad se jasno dokaže njena efikasnost, stvar koju treba stimulisati da nađe što veću primenu. Pod stimulisanjem ne podrazumevam subvencije nego manje otimanja, selektivan porez. Evropska unija je donela dekret kojim se određuju vrlo stroge norme zaštite radnika od buke u postrojenjima. O tim merama se raspravlja još od devedesetih godina, dakako, prošlog veka. Uočljivo je da se briga vodi, ali nedovoljno zainteresovano. Mora se naći put do tržišne verifikacije izreke: "Tišina je vredna zlata". Rešenje nije zabraniti saobraćaj, svadbe sa muzikom, mašine koje nesnosno buče, diskoteke, ili čak koncerte – pre par godina odložen je koncert Bavarskog simfonijskog orkestra, jer je na probi izmeren špic od 97,4 decibela, pa je valjalo uvežbati tišu varijantu. Pritom valja imati u vidu da 90 decibela muzike nema isti efekat kao kad vam neki "šaljivčina" iza leđa u autu pritisne sirenu iste jačine. Reč je o kombinaciji zvuka i psihičke agresije.

Atak na tišinu koji prouzrokuju automobili, mašine, avioni, posledica je progresa i istim tim progresom mogu biti otklonjen. Potrebna je kolektivna akcija da se to čini što brže. Hoće li rešenje biti meta-materija ili nešto drugo sasvim je svejedno. Rešenja se traže i do njih će se doći onda kada kolektivna zainteresovanost bude veća. Tragičnija je ona buka, onaj atak na tišinu, koji proizvode ljudi. Sa njima je teže. Nije bez osnova što je Fernan Brodel za svoje kapitalno delo Mediteran (u vreme Filipa II) uzeo da proučava ponašanje stanovnika Dinarida i da na njima dođe do svog kapitalnog zaključka o razlozima zašto "montanjari" svakih tri do pet decenija provociraju ili iskoriste konflikte da bi u masama navrli u gradove. Za te seobe naroda mi smo primer i svedoci. Kad stigne nova generacija gorštaka, onda ona donese sa sobom i navike koje ima. Kao što su na planini vikom, bukom, ojkanjem da pucaju karotide, rasterivali strah od vukova i međeda, tako istim metodom pokušavaju da otklone strah od civilizacije u gradovima. Oni tek prilagođeni na gradski život reči će da je broj decibela koji neko proizvodi u korelaciji sa stepenom njegovog primitivizma. Možda je to tačno, međutim problem je što kako neka generacija nauči da zavrne potenciometar na sopstvenom glasu i razglasu, uto stigne nova koja ga opet odvrne "do daske". Čoveku neki put dođe da poželi makar onaj ritualni minut tišine, što nikom ne gine.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel