Solidarna kafica
Preko ramena > Putovanja > Planina Boranja: Livadarenje - Ništa nije pod moranje

Planina Boranja: Livadarenje

Ništa nije pod moranje

Autor Uroš Nedeljković 2011/11/3 : Tekstovi istog autora

Boranja je malo poznata planina i nalazi se na zapadu Srbije, odokativno – između Malog Zvornika i Krupnja. Spada u grupu Podrinjskih planina i najviši vrh joj je Crni vrh od 889 mnv.

Kako smo dospeli na planinu Boranju, pročitaćete malo niže, ali tražeći malo bolje informacije o njoj, na celokupnom internetu našli smo veoma šturi zbir istih. Da ne bismo prepričavali, evo citata sa pečurkarskog sajta Čuvari blaga, autora Gorana Arsenovića:

„Boranja je niža, mlada nabrana planina dinarskog sistema. Ima optimalne uslove za razvoj bukve, pa je ovim drvetom pokriveno 90% planine, dok ostali deo čine hrast, uglavnom sađeni četinari i druge vrste koje su mnogobrojne, ali zastupljene u malom procentu.

Bukva sa Boranje smatra se jednom od najkvalitetnijih u Evropi čemu su doprineli verovatno klimatski uslovi, bogatstvo vode i konfiguracija terena. Smatra se da Boranja nije dobila ime po borovima, kakva je verovatno prva asocijacija, već po tome što je sva naborana i ispresecana mnogobrojnim jarugama i potocima.

Mapa s Boranjom

Zbog toga treba znati da svako skretanje sa puta i šetnja kroz šumu zahteva fizički napor, jer nema velikih ravnih površina. Ipak, takav napor se isplati. Iako su naselja relativno blizu, delova šume gde dugo nije kročila ljudska noga (osim planinarske, lovačke ili pečurkarske) ima napretek. Posebno je izdvojen šumski rezervat od šest hektara u istočnom delu planine koji je zapštićen i gde se čovek ne meša u prirodni tok obnove flore i faune.

Zadovoljstvo je posmatrati bukve koje su rasle još pre Prvog srpskog ustanka, visoke po više desetina metara. Ako hodate lagano i ne pravite buku lako se može desiti da naletite na zeca, srnu, ili ne daj bože divlju svinju, kojih ima dosta. Na nekim mestima videćete ostatke rovova iz Prvog svetskog rata, jer su za vreme bitke na Drini ovde vođene velike borbe, naročito na Mačkovom kamenu (Jagodnja) gde su položaji u toku dana po nekoliko puta prelazili u ruke srpske ili austrougarske armije.

Danas je tu spomen kosturnica.“


Ali, otkud mi na Boranji? Kao i svaka poučna priča i ova će početi iz kafane.

Nekolicina radosnih prilika sedela je i divanila te se spontano javila ideja o Livadarenju, kao do sada ne baš uspešnoj akciji Kluba putnika Srbije. Dogovor je pao da se ide sredinom oktobra, ali gde tačno – guglaćemo, vrtećemo mape, pitaćemo ljude i – izneti predloge pred veće foruma.

Sama ideja Livadarenja, za razliku od noćnog planinarenja je uživanje. Bez šatora, bez preteranog fizičkog napora sa akcentom na druženje i obilazak Srbije. Odseda se u planinarskom domu, a  posle – kojekude. Ništa nije pod moranje.

Pri pretrazi planinarskih domova, jedno ime nam je zapalo za oko. „Šarena bukva“ na Boraniji. Da, na Boraniji, jer prvih nekoliko dana, od silnog ushićenja, nismo ni primetili da se planina zove Boranja te nas kolega opomenu i ispravi na forumu. Iako smo se radovali odlasku na Boraniju, završili smo na Boranji i nije nam žao.

Put do Boranje je popločan samopregorom na sve spremnih putnika koji se raduju svakom novom putu, novoj okolini i druženju bez premca. Da bi izbegli nabrajanje metafizičkih floskula, opevaćemo put burekom koji smo jeli u Šapcu. Pred Loznicom smo skrenuli do Tršića, rodnom mestu Vuka Karadžića gde smo posetili (neki prvi put van škole) ovaj fenomenalan kompleks. Oktobarski dan je bio predivan, ali oktobarska noć stade padati prerano te morasmo požuriti do Boranje, koja je „odma' tu“.

Tršić

Tršić, rodno mesto Vuka Karažića (panorama)

Razgovor sa domarom Miletom (zvan i Maki, zapravo Milan) bio je u stilu „ne idite ni slučajno preko Krupnja, put je užasan, već krenite ka Malom Zvorniku i kod Radalja krenite nagore.“ Iako je to sve u teoriji blizu, praktično nije bilo tako, jer prvo zrnce sumnje beše u rečenici: „Tu ste vi za dva sata po ovom putu“. Kakvih dva sata, kada smo pedesetak kilometara udaljeni od destinacije?

Avaj, moguće da je prošlo i više od dva sata, jer radost skretanja ka Radalj Banji i urokljive konstatacije da „put i nije tako loš“ prekinula je sledeća konstatacija „au, svi napolje iz kola!“, na zvuk prvog „bup“ o sajtne automobila. Putnici nastaviše peške uzbrdo, a vozač „k'o po jajima“ u prvoj brzini ronio je suze junačke dišući kao pri kontroli porođajnih kontrakcija.

Put do Boranje

Žena nosi na leđima kukuruzovinu


Kao i kod svakog porođaja, krajnji rezultat potire prethodni napor, jer kako naiđosmo na planinarski dom „Šarena bukva“ (PSD Gučevo) u nas je ušla toplina doma. Toplina kao dvosmisleni pojam, jer je domar Mile naložio furunu kao da je napolju ciča zima, ali i toplina doma kao takvog, jer Mile iznese pred nas svežu gibanicu, kantu kajmaka i kantu pečenih paprika. Nazdravio je s nama iako „u principu ne pije“.

Mrak beše uveliko pao na okolne bukve, ali i na oči vozača koji su mic po mic dolazili u dom. Bio je petak, dakle, dan pre subote – koja je zvanično bila glavni dan. Svejedno, bilo nas je dovoljno za kritičnu masu.

„Au, kakav put!“, izgovarala su usta vozača, ali su o putu više govorile njihove uplašene oči. Međutim, kako se ko „odomaćio“, tako oči počeše da se pune pomenutom toplinom. Tu stadoše da se vade rakije da bi se nagradili prvoborci (prvoboranjci) i smeh do jutra. Zapravo, malo pred jutro jer smo morali i spavati. Dom poseduje nekoliko dvokrevetnih i jednu četrnaestokrevetnu sobu. Neko je hrkao, a neko i nije. Posteljine behu čiste i mirišljave, delo domara Mileta koji videvši da nosimo vreće za spavanje (za svaki slučaj) reče: „Vraćaj to nazad! Što ja perem ovu posteljinu bezveze?“

Probudismo se ne tako rano. Veselje, ipak, mora uzeti svoje. Ali, od jutra stadoše pristizati ostali drugari koje smo sretali išavši nadole ka jezeru. Od doma smo se spuštali prečicom do puta i u šumi videsmo duboke rupe, nesumnjivo ljudskih ruku delo. Da, to su bili rovovi iz Prvog svetskog rata i Cerske bitke, a Mile nam reče da je skoro iskopao dve puške i da je to česta pojava.

Planinarski dom Šarena bukva, BoranjaPutokazPutokaz Radalj

Planinarski dom "Šarena bukva" i putokazi


Sama šuma je veoma zanimljiva. Vazduh je „za pojesti“, krasi je zeleni kolorit i poneki drvoseča s konjima. Da planina Boranja ima optimalne uslove za razvoj bukve, rekli smo na početku. Onda nije teško zamisliti da tu istu bukvu neko seče. Tako je divnu tišinu i mirnoću zelene šume presecao zvuk poneke motorne testere i zanimljiva slika: natovareni brdski konji koji se penju uz brdo od 45 stepeni, sve prelazeći preko reke. Ali, kako se odaljismo od drvoseča i konja, reka poče mirno da huči i poneki potok da se sliva s brda. Onaj makadam, koji je ubijao naše gradske automobile, sada ubija naša kolena. Avaj, zato smo i došli.
Konji

PotokStene

Konji, potok i stene na Boranji


Tik pred jezero naletesmo na ćumuranu – mesto gde se pravi ćumur. Zanimljivo izgleda, al' dimi se ko da je Sotona lično loži. Gust dim i miris ćumura podseća nas na ogromnu količinu mesa koje smo pazarili i koje će sutradan završiti na rešetki – tu svako pomisli na svog omiljenog vegetarijanca i oda mu poštu. Od ćumurane počinje (ili se zavšava ako se dolazi) ono što se civilizacijski zove put, te nije za čuđenje da smo tu sreli još ekipe koja je dolazila i tu negde i parkirala kola – videvši da se dalje teško može.

Ćumurana

Ćumurana koja dimi (panorama)


Izađosmo na jezero (veštačko, akumulaciono) i napravismo pauzu koju smo iskoristili za kovanje daljih planova: idemo nazad do doma, jedemo i pijemo do sabajle.

Jezero na Boranji

Jezero (panorama)


Iako je teško u Srbiji se složiti oko nekih kompleksnih stvari, a dugoročno planiranje je još teže, plan se ispoštovao do tančina. Međutim, dom prima „oko 25 ljudi“, a nas je bilo „oko 45“ te su neki morali ići u drugi depadans koji se zimi ne greje. Zapravo, greje se ako se založi – što smo i učinili, a mudri su poneli grejalicu znavši da je ovako nešto moguće. Rezultat: niko nije ni zucnuo, očigledno da im je bilo lepo.

Mrak je pao na dom i bukve, zapravo – na celu planinu jer je, je l'te – noć. Utom neko reče da se očekuju dva Grka da stignu, ali su propustili autobus pa zamoljavamo Mileta da organizuje nekog sa Ladom nivom. Baš dok je Mile spočitavao svima da se noću ne ide po šumi jer ima medveda i divljih svinja, pojaviše se i „dva Grka“ koji su zapravo bili trudna Španjolka (koja priča srpski), dva Španca, Belgijanac i Grkinja. Lako su se prilagodili u veselo društvo pitavši „je l' se ovde uvek ovoliko pije?“, a dobivši odgovor „samo u specijalnim prilikama, inače – ne.“

Ovaj skup je potrajao do ranih jutarnjih sati, a neki ga se i sećaju. Misterija „alpinističkog užeta“ još uvek nije razjašnjena, kao i još neke sitnice. Neke fotografije su morale biti i brisane.

Livadarenje

Putokaz


Posle jutarnje kafe na svežem i oštrom vazduhu, krenusmo na obližnji vidikovac jer planirani izlet na Mačkov kamen na susednoj planini Jagodnji nije bio izvodljiv – u tom stanju. Makadamom kroz šumu i tik ispred sela koje se zove Planina stojimo na livadi, a ispred nas je Bosna. Dakle, livadarenje je uspešno okončano.

LivadarenjeLivadarenjeLivadarenje na Boranji

Konačno na livadi i Livadarenje


Ispred doma - ćumurana. Zapravo, peče se roštilj ali i profesionalac iz daljine ne bi uočio razliku dok ne oseti miris. Posle jutarnje šetnje i burne noći pomešane s planinskim vazduhom, a da se kojim slučajem odigrava Cerska bitka, zaključili smo da bi neprijatelja – pojeli.

Ali, prošlo je podne. Oni što dolaziše autobusom odoše prvi, a za njima oni što su došli kolima, ali žive najdalje. Mi, takođe, nismo blizu, ali i ne žurimo. Pozdravljamo se s Miletom domarom te mu se zahvaljujemo na gostoprimljivosti. Iskustvo dolaska pretočavamo u biranje drugog puta – preko Krupnja. Beše to pun pogodak, jer smo kilometar-dva kilometra išli peške nizbrdo dok je vozač vozio polako.

Tekeriš

Tekeriš, spomenik (Vaša dela su besmrtna)


Put se naglo popravio i očas smo bili u Krupnju, pa u Tekerišu gde smo posetili spomen-park učesnicima Cerske bitke.

Preko Šapca pa nadalje, prokleta civilizacija nam se kiselo smeši. Šta sve imamo nadomak našeg nosa, a ne cenimo – pisaćemo drugom prilikom.
BoranjaBoranja

Delovi iz knjige o lokalnim planinama

 

Do sledeće prilike, uživajte u betonu, internetu i smogu.

 

Fotografije Jovan Đerić i Uroš Nedeljković

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
Beograd na vodi Infantilna građevinska megalomanija
Milutin Mitrović
2014/7/14
Obrenovac redovi Pomozimo Obrenovčanima, još jednom
Preko ramena
2014/7/12
Vucic Narcisoidnost, bolest političara
Milutin Mitrović
2014/6/17
Noćno planinarenje Čemerno Poziv za Noćno planinarenje na Čemerno
Preko ramena
2014/5/8
Špageti La Grande Cucina Italiana 2
Milutin Mitrović
2014/4/28
Marketing
Dunav osiguranje

Marketing

Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje



Forma keramika

Putospektiva
Hosting ustupio