Solidarna kafica
Preko ramena > Kulturni dodatak > Strip u Srbiji - Više od posla, manje od industrije

Strip u Srbiji

Više od posla, manje od industrije

Autor Milica Milovanović i Marko Miladinović 2011/9/14 : Tekstovi istog autora

Pre četiri godine izgledalo je kao da je domaća strip scena počela da se budi iz višegodišnjeg sna. Pojavili su se neki novi izdavači, a sa njima i veliki broj luksuznih i kiosk izdanja, mladi talenti sa svojim kvalitetnim radovima, veterani koji su se ponovo aktivirali, ali i predstavnici stranih izdavačkih kuća koji su umeli da prepoznaju umetnički potencijal. Iako su tiraži i dalje bili mali, publika se polako povećavala i svi su se ponadali dolasku novog „zlatnog doba“ srpskog stripa. A onda je kriza ponovo pokucala na vrata i u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje da li je u međuvremenu zamajac dovoljno pokrenut...

„Svaka zemlja u kojoj strip tradicija broji preko osamdeset godina svakako ima razvijenu strip kulturu. Ono što Srbi više nemaju, posle devedesetih godina potpuno lišenih izdavaštva, jeste navika da kupuju stripove“, kaže za „B&FMarko Stojanović, scenarista domaćih strip-serijala „Vekovnici“ i „Beskrvni“. Rad na tim izdanjima odslikava stanje strip industrije kod nas – Stojanović i desetine crtača iz celog regiona, uključujući i Rumuniju i Bugarsku, rade na ovom serijalu iz čistog entuzijazma i to često tek kada nađu vremena od drugih poslova kojima popunjavaju budžet. Stojanović kaže da od stripa egzistenciju obezbeđuju samo crtači koji rade za strane izdavače, najčešće iz Francuske ili Belgije.
Vekovnici
Rad plaćen radošću što je strip objavljen ipak zna da se isplati. Kako kaže Igor Marković iz izdavačke kuće „System Comics, moguće je naći ravnotežu između troškova i investiranja u domaćeg autora. „Što se domaćih stripova tiče, teško bismo objavljivali naše autore da ne postoji njihova dobra volja i veliki entuzijazam. Autore takođe neko treba da plati – recimo da je najniža cena jedne strip-table u inostranstvu oko 100 evra, plus honorar za scenaristu – to znači da bi za objavljivanje stripa od pedesetak stranica morali da odvojimo oko 7.000 evra, sa uračunatom štampom i distribucijom, a mi te pare nemamo. Ovako, crtači i scenaristi nama daju materijal u želji da vide svoje delo objavljeno, pa ono jednog dana može čak da posluži i kao kvalitetan promo materijal za urednike iz inostranstva. To se već i desilo u nekoliko navrata, prilikom pojavljivanja naših izdanja na sajmovima knjiga u Frankfurtu ili stripova u francuskom Angulemu. U ovom trenutku skoro 40 naših crtača radi za francuske, belgijske ili američke izdavače, između ostalog upravo zahvaljujući objavljenim strip-albumima“, objašnjava Marković. Ovom izdavaču naši autori, koji su već poznati u inostranstvu, često pomažu oko nabavljanja prava za objavljivanje njihovih dela, poput Alekse Gajića ili Zorana Janjetova.

Vlada Vesović, koji vodi školu stripa u beogradskom Studentskom kulturnom centru i svojevrsni je guru svima koji su prvi put zakoračili u svet stripa, ističe da je danas teško naći zaposlenje čak i posle završenog umetničkog fakulteta. „Trenutno postoje dve varijante zarađivanja za život od stripova u Srbiji, ali obe podrazumevaju rad za strance. Jedan način je promovisanje svojih radova na velikim sajmovima, a drugi je preko agenta za francusko-belgijske izdavače. Kod nas je to Čaba Kopecki, koji je pronašao posao za, sigurno, 75 odsto crtača angažovanih u inostranstvu. On je dobro upoznat sa našom scenom, ali krajnji ishod i ponuda tematike i scenarija ne zavise od njega, pa se dešava da urednici ponude crtačima scenarije izvan njihovih afiniteta. Takođe, neki kvalitetni i već afirmisani crtači prođu preko deset neuspešnih proba dok ne dobiju angažman“, objašnjava Vesović.

Vekovnici

U senci

Osim „System Comics“-a, koji objavljuje radove Željka Paheka, Gajića i Janjetova, kao i serijale „Vekovnici“ i „Družina Dardaneli“, stripove domaćih autora izdaje i novosadski „Komiko“, koji u svojoj ponudi ima i prepoznatljivu periodičnu publikaciju „Zlatno doba srpskog stripa“, sa pomalo zaboravljenim, ali vrednim radovima autora koji su pre više decenija izgrađivali domaću strip scenu.

Urednik sajta „Strip vesti“ Zlatko Milenković smatra današnju situaciju istovremeno i dobrom i lošom za strip. Izdavača ima dosta, a izdanja, pogotovo luksuznih, više nego ikad, ali nijedan izdavač se neće obogatiti zahvaljujući njima, već radi za „budućnost“, kada će prilike na našem tržištu ponovo biti normalizovane. „Posedujemo crtače koji žare i pale stranim strip scenama i koji su među najboljim izvoznim 'artiklima' i brendovima koje danas dajemo svetu. A kod nas se skoro uopšte ne objavljuju, žive u senci i izvan javnosti“, žali se Milenković.

Nebojša Vesović iz udruženja „Svet stripa“ i koorganizator festivala “Kragujevac, godine prve” kaže da je naša zemlja po pitanju stripa negde između Hrvatske i ostalih zemalja regiona. „U Makedoniji je najveća konkurencija između naših i njihovih izdavača, a izdanja iz Srbije izgleda imaju bolju prođu zato što cene nisu visoke, a stripovi su bolje opremljeni. Glavni takmaci su makedonski 'Varm Comics' i naš 'Veseli četvrtak', koji nude gotovo isti program. Sa druge strane, Crna Gora ima dobre crtače, ali nema ni jednog izdavača. U Hrvatskoj je najbolja situacija i stripovi se kontinuirano izdaju od osamostaljenja, a tamošnje biblioteke imaju obavezu da otkupe deo tiraža luksuznih stripova, dok kod nas, takve obaveze nema. Ipak, u jednoj domaćoj biblioteci naišao sam na čak deset stripova, od kojih je osam bilo piratskih!“, smeje se Vesović čudnovatoj situaciji.

Sam u mraku

Neophodna pomoć države

Slobodan Jović, vlasnik poznate beogradske striparnice „Darkvud“ i direktor istoimene izdavačke kuće, ističe da kod nas postoji malo tržište stripa i publika čije jezgro čine ljubitelji koji su opstajali u vremenima kada u Srbiji skoro uopšte nije bilo novih izdanja, tokom devedesetih. Oni su tada uglavnom pratili i kupovali hrvatska izdanja. Prema njegovim rečima, kvalitativan pomak desio se sa izdanjima beogradskog izdavača „Beli Put“, kao i pojavom kiosk izdanja „Veselog Četvrtka“.

„Tržište se probudilo iz kome oko 2008. godine, dok danas ponovo postaje sve teže za poslovanje, jer ljudi imaju sve manje novca. Sa druge strane, samo dve striparnice u Beogradu i još toliko van njega nisu bili dovoljna osnova za razvoj strip kulture. Pre četiri godine, pojavom kiosk-izdanja, osećalo se da svakog dana pristižu novi ljudi, od kojih su neki bili povratnici, ali bilo je i novih zaljubljenika. Od postojećih izdanja, mesečni ritam izlaženja mogu da podnesu samo serijski junaci poput Zagora, Dilana Doga ili Alana Forda, koji su bili popularni i pre dvadeset godina. Što se tiče luksuznih knjiga i albuma, za to je, osim snalažljivosti izdavača, neophodna i podrška od državnih kulturnih institucija. Hrvatskih izdanja ima mnogo više - ponajpre zahvaljujući državi koja tamo pomaže izdavaštvo. Imam utisak da kod nas strip još uvek važi kao tabu tema, kao nešto što je šund literatura“, objašnjava Jović, koji se odnedavno bavi i distribucijom domaćih izdanja u regionu.

Pomoć države ili barem prepoznavanje postojeće strip kulture od strane državnih institucija kulture, kao jedan od glavnih preduslova daljeg razvoja, apostrofiraju svi teoretičari i autori stripa u Srbiji. “Kad uzmemo u obzir da Ministarstvo kulture finansijski ne pomaže ni najstariji festival na prostoru bivše SFRJ, Balkansku smotru mladih strip autora u Leskovcu, ni Međunarodni salon stripa u Beogradu, kad registrujemo da ni jedno strip izdanje nije objavljeno uz pomoć nadležnog ministarstva te da ono ni ove godine nije na otkupu knjiga za biblioteke otkupilo niti jedno strip izdanje, postaje jasno da se u ovoj zemlji vodi po strip pogubna politika. U susednoj Hrvatskoj svako drugo izdanje odštampano je uz pomoć države, budžeti festivala se mere desetinama hiljada evra, a obavezni otkup knjiga podrazumeva kupovanje stotina strip albuma. Sve što je do sada urađeno u Srbiji vezano za strip, što nikako nije malo, urađeno je maltene bez ikakve podrške države”, napominje Marko Stojanović.

Publike ima u dovoljnom broju, ali, čini se, uvek sa istim prohtevima. Nebojša Vesović iz „Sveta stripa“ opisuje to stanje kao – zaleđenost u vremenu. “U našoj zemlji najšira publika kao da ne želi da malo proširi vidike, nego uporno traži iste junake sa kojima je 'zamrznuta' početkom devedesetih. U međuvremenu je francusko-belgijska „škola“ prevladala na tržištima, japanske mange su izuzetno dobile na popularnosti, a naši ljudi se stalno vraćaju junacima italijanske kuće Boneli, u čemu nema ničeg lošeg, ali dovodi do toga da se slabo objavljuju drugi stripovi.“

Suštinu problema osvajanja nove publike Milenković vidi u nedostatku novca za reklamu. “Imali smo prilike da vidimo odlične uspehe i tiraže, kada su se pojedini dečji stripovi („Izzy“) pojavili uz TV igrice i dobru marketinšku kampanju. Podsećam da je to bilo delo domaćih autora! Kontinuiranim pojavljivanjem na kioscima stripova i revija kao što su 'Stripoteka' i 'Politikin Zabavnik', ili licencnih izdanja 'Mikija Mausa' i sličnih, polako vraćamo publiku i osvajamo novu, samo joj treba dati vremena da stasa“, misli Milenković.

Divljan

Na mladima strip ostaje

U Srbiji sada postoji sedam festivalskih dešavanja – u Pirotu, Leskovcu, Zrenjaninu, Valjevu, Novom Sadu, Kragujevcu, Beogradu i Novom Sadu – koja obično traju po nekoliko dana, sa pratećim radionicama i izložbama. Zahvaljući tim smotrama i školama stripa pojavljuju se i novi autori.

Vlada Vesović kaže da najmlađi đak škole stripa u SKC ima tek osam godina, ali da ima i onih koji imaju preko trideset. „Svakome je potrebno posvetiti istu količinu pažnje. U školi se ne zadaju zadaci, već đaci rade po svom nahođenju, a mi ih nadgledamo i usmeravamo. Današnji klinci su opčinjeni japanskim mangama, američkim superherojima ili junacima iz „Ratova zvezda“, pa uglavnom to i crtaju u početku. Mnogi bivši polaznici nastavljaju svoju edukaciju na umetničkim fakultetima i kasnije se bave stripom ili ilustracijom. Neki od njih se pojave ponekad na radionicama i crtaju zajedno sa ostalima. Bio i slučaj jedne majke koja je dovela svoju ćerku, a posle i sama ostala da crta, pa čak dobila i nagrade na nekim konkursima“, kaže Vesović.

USUS za prava stripadžija

Udruženje stripskih umetnika Srbije (USUS) osnovano je prošle godine sa namerom da obezbeđuje i štiti prava autora stripa, koji su nekada bili pod okriljem ULUPUDS-a. USUS za sada ima definisanu politiku, predsedništvo, umetnički savet i trenutno traži prostor za kancelarije. Ideja ljudi koji su iza USUS-a je da jednog dana pod isti krov budu smešteni galerija, škola, biblioteka i kancelarije.

„Članovi Udruženja se bave izdavaštvom i za sada je bitno da se stvar pokrenula sa mrtve tačke. Jedini odnos sa vlastima svodi se na kontakte sa opštinskim vlastima oko traženja odgovarajućeg prostora. U planu je pravljenje velike izložbe koja bi se zvala 'Savremeni srpski strip trenutak' i koja bi trebalo na najbolji način da predstavi javnosti ozbiljnost i veliki potencijal naše scene“, napominje Vlada Vesović, koji je u umetničkom savetu Udruženja.

 

Tekst je iz septembarskog broja mesečnika Biznis i finansije

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel