Solidarna kafica
Preko ramena > Kulturni dodatak > Plesne predstave: Ko to tamo igra? - Bez formalnog visokog obrazovanja

Plesne predstave: Ko to tamo igra?

Bez formalnog visokog obrazovanja

Autor Marija Dukić 2011/9/12 : Tekstovi istog autora

Kritičari i igrači se slažu u jednom – višemilionskom Beogradu nedostaje više plesnih predstava i više mesta na kojima publika može da uživa u klasičnom i savremenom baletu. Za sada ima zapaženih inicijativa. Neke finansira grad a druge su rezultat rada mladih entuzijasta koji imaju energije da pokrenu stvari. Snažan marketing čini plesnu ponudu vidljivom pa publika postaje svesna da na “daskama koje život znače” može uspešno da postoji i teatar pokreta.

Do pre dve-tri godine neredovni posetioci pozorišta gotovo da nisu ni znali da se u Srbiji, izuzev klasničnih postavki baleta, igraju plesne predstave. No, od kada smo svakodnevno počeli da gledamo bilborde koji nas pozivaju na baletske i plesne predstave, gostovanja koreografa na televizijama koji najavljuju velike koprodukcije, plakate po gradu i mnoge druge vidove reklame, došlo je vreme da se zapitamo da li se plesna scena naglo probudila zbog interesovanja publike ili zbog nečega drugog.

Milena Jauković, plesni kritičar, tvrdi se plesna scena niz godina unazad permanentno razvija: “Setimo se samo ostvarenja Sonje Vukićević, DAH Teatra, Teatra Mimart koja su, u vreme svog nastanka, nesumnjivo davala snažan pečat tadašnjim koreografskim i plesnim istraživanjima. Njihovu misiju nastavili su Isidora Stanišić, Bojana Mladenović, Dalija Aćin, trupa ISTER Teatar i mnogi drugi. A to što nam se čini da se u skorijoj budućnosti plesna produkcija intenzivirala rezultat je pokretanja marketinških mehanizama koji veoma aktivno i efikasno afirmišu plesno stvaralaštvo na našoj sceni. Ovo sve važi za alternativnu plesnu scenu. Što se klasičnog baleta tiče, on tradicionalno okuplja veoma veliki broj gledalaca i uvek će imati svoju publiku“.

Šta god da je uzrok popularizacije plesne umetnosti, danas su pred publikom ozbiljne izvedbe klasičnih i modernih epova (nekada sve to u istom paketu, poput Bitefove predstave Otelo), duhoviti rimejkovi poput baleta “Ko to tamo peva”, hip hop predstave kao što je “Mi deca sa stanice Zoo” ali i gostovanja svetski poznatih trupa poput “Vatre Anadolije” koja je ispunila beogradsku Arenu i novosadski Spens.

Na Dan kućnih ljubimaca, Bitef Teatar je i životinjama omogućio uživanje u jednoj plesnoj predstavi, te je publika dolazila u pozorište sa svojim krznenim mezimcima, a prihod od ulaznica bio je namenjen azilima za nezbrinute životinje. Nikola Tomašević, baletski igrač iz Bitef Teatra, već pomenuti Otelo, u šali kaže da su životinje najiskreniji gledaoci, „jer ako im se nešto ne dopadne one će jednostavno zalajati“.

Bitef dance kompanija čiji je član Tomašević, funkcioniše kao plesna trupa u okviru Bitef Teatra gde su plesači stalno zaposleni, a glavni finansijer im je Grad Beograd. Baš zato što u prestonici ima nedovoljno plesnih trupa, osim Narodnog pozorišta koje neguje klasični balet i Pozorišta na Terazijama u kome se prikazuju mjuzikli, grad je pomogao „prvu kompaniju u istoriji Beogada koja je oformljena specijalno za savremeni balet“.

Država često subvencioniše kulturu baš zato što retko u kojim oblastima ona može biti profitabilna i samoodrživa. „Koliko god finansijska realizacija jednog plesnog ostvarenja bila skromna, gotovo nikada se ne može ozbiljno računati sa novčanim sredstvima dobijenim od prodaje ulaznica. Zato je dodatno finansiranje plesnih projekata njihova sudbina. Postavke su direktno oslonjene na preduzimljivost i inicijativu samih autora koji pribavljaju sredstva za svoje predstave na sve moguće načine: obraćajući se sponzorima, medijskim kućama, raznim nevladinim organizacijama, udruženjima,“ kaže Jauković. Subvencije države i gradova su i dalje zastupljene, ali u trenutnoj ekonomskoj situaciji ta pomoć je svedena na minimum.

Jedna plesačka inicijativa koja se međutim ne firnansira uz pomoć budžeta grada je „Međuprostor“. Nastala je okupljanjem mladih entuzijasta, na čelu sa Bojanom Denić, koreografom i autorom predstave i Isidorom Stanišić, takođe koreografom i profesionalnom plesačicom. „Međuprostor“ je počela svoj izvođački život u Ustanovi kulture „Vuk Karađić“, a potom se preselila u Dom omladine. „Cene karata za našu predstavu su simbolične, tako da ne računamo na zaradu prodajom ulaznica”, kaže Anita Popović, plesačica u ovoj predstavi.
Savremeni ples
Finansiranje predstava je bolno pitanje, ne samo zbog oskudnih sredstava. Milena Jauković smatra da bi se poseban odeljak ove teme ticao (ne)postojanja umetničke odgovornosti samih autora prema sredstvima izdvojenim za njihove projekte, kao i čestog izostanka ispunjenja očekivane obaveze da se kvalitetom scenskog ostvarenja opravdaju uložene, često veoma značajne novčane sume.

U takvoj situaciji, ni umetnici koji se ovim poslom bave, ne mogu biti zadovoljni. „Biti baletski igrač u Srbiji nije nimalo lako. Svi smo mi profesionalci i svi živimo isključivo od plesa, a da bi radili svoj posao moramo zaista da ga volimo i da ne očekujemo zauzvrat ništa osim zadovoljenja sopstvenog ega“, kaže Nikola Tomašević i dodaje da prosečno provodi po sedam sati u baletskoj sali pripremajući predstave. Ipak, Nikola ne može da se žali na malo angažmana: ima ugovorene poslove do septembra 2012. Sudeći po angažovanju naših plesača, logično je zapitati se da li postojeći broj trupa može da zadovolji potrebe našeg tržišta u segmentu plesnih predstava?

Milena Jauković smatra da je ključni problem u Srbiji to što ne postoji formalno visoko obrazovanje za baletske igrače: „Potreba za osnivanjem baletske akademije, koja bi u sebe uključila program visokog obrazovanja na polju koreografije, klasičnog baleta, teorije i istorije igre, postoji odavno, i sve je veća. Postojeći srednjoškolski nivo na polju klasičnog i savremenog baleta u našoj zemlji trenutno se nalazi na izuzetno niskim granama, ne čineći budućnost baletske umetnosti na našim prostorima nimalo svetlom“.

Sve češće koprodukcije sa ostalim balkanskim zemljama mogu nam samo koristiti tvrdi ona. Hrvatska i slovenačka scena su dosta razvijene i kvalitetne. Što se tiče poređenja sa zemljama zapadne Evrope i Amerike, sa njima se ne možemo porediti zbog njihove duge tradicije i ostvarenja izniklih na „umetničko-koreografskoj platformi najviših scenskih dometa“.

Što se tiče naših dometa, septembar je uvod u sezonu sedenja u zatvorenim prostorijama, pa zašto onda neka od njih ne bi bila plesna? Od svojih predstava, Nikola Tomašević u ovoj sezoni preporučuje predstavu “Kad bi svi malo utihnuli” u kojoj igra i Ašhen Ataljanc, kao i svima poznatu Božanstvenu komediju, malo manje danteovsku nego što smo navikli, malo više pod uticajem koreografa Edvarda Kluga, umetničkog direktora Slovenskog narodnog gledališća u Mariboru. Sa druge strane, Milena Jauković svim čitaocima naklonjenim klasičnom baletu preporučuje repertoar Narodnog pozorišta, i to predstave „Don Kihot“, „Bajadera“ i „Uspavana lepotica“. Za ljubitelje savremenog igračkog izraza, naročito mlađe gledaoce, tu je predstava „Alfa Boys“ u izvođenju Bitef Dens Kompanije.

 

Tekst je iz septembarskog broja časopisa Biznis i finansijeBiznis i finansije #80

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel