Solidarna kafica
Preko ramena > Sport > Agiliti – timski rad psa i čoveka - Jedan laje, drugi trči

Agiliti – timski rad psa i čoveka

Jedan laje, drugi trči

Autor Marko Radovanac 2011/9/6 : Tekstovi istog autora

Prvi put sam za taj sport saznao putem “malih ekrana” pre pet-šest godina. “Prelazim” po kanalima i na Eurosport-u naletim na jedno veoma, u prvi mah se tako učinilo, veoma čudno takmičenje?! Predivni crni labrador savlađuje prepreke kao u igri bez granica, a uporedo s njim trči i čovek. Šta je sad ovo?! Žar takmičara, hitrost i snalažljivost pasa su me na “prvu loptu” kupili. Nisam istraživao, nisam čak pogledao da vidim kako se taj “sport” zove. Vreme je prolazilo, već sam počeo da zaboravljam - kad, sasvim slučajno, saznam da “psi jure” već neko vreme i u našoj zemlji. Ovaj put sam stvarno morao da saznam sve što mogu o ovom sportu – zbog vas - vlasnika pasa čije Maze i Lunje jedva čekaju da pokažu šta sve znaju, ali i sebe – novog zaljubljenika u magiju agilitija.

Iz tog razloga, u goste smo pozvali Davora Duboku, agiliti takmičara, jednog od osnivača agiliti kluba B.A.T. (Beogradski Agiliti Tim). Kako sam kaže, ušao je u sport kao posmatrač, ali se vrlo brzo "navukao" i počeo aktivno da se njime bavi  kao takmičar i trener. Želja mu je da, kada stekne uslov za to, postane i republički i međunarodni sudija.

agility-2
Davor Duboka i Kali na treningu pred European Open 2011

Ko je zapravo u ovom sportu takmičar – čovek, pas ili oboje kao tim?

Agiliti zahteva pre svega saradnju i uzajamno poverenje između čoveka (vodiča) i psa. Vodič i pas koji ne rade kao tim ne mogu mnogo da postignu. Jako je važno i to da se za treniranje agilitija koristi princip pozitivne motivacije, bez kažnjavanja psa za napravljene greške. S druge strane, odgovornost je tu pre svega na čoveku - njegove greške u treniranju ili na utakmici se preslikavaju na ono što pas radi. Neophodno je da vodič bude siguran u odnos sa psom, inače svoju nesigurnost prenosi na psa. Dakle, mora da posmatra svog psa kao svog partnera.

 

Počeci i osnovna pravila sporta?

Agiliti je prilično mlada kinološko-sportska disciplina, počeci se vezuju za Englesku krajem 70-ih godina prošlog veka. Veliku ekspanziju agiliti kao disciplina doživljava početkom 90-ih godina, kada uzima maha i na prostoru bivše Jugoslavije, konkretno u Sloveniji i Hrvatskoj. Kod nas je taj početak bavljenja agilitijem zakasnio još nekih desetak godina, pa može da se kaže da ovaj sport u Srbiji tek sada počinje da stiče poklonike, što i nije čudno kada se zna da su prvi treninzi koji su uspeli da animiraju dovoljan broj učesnika organizovani tek 2004-2005. godine u Beogradu. Tako je, recimo, Srbija tek prošle godine stekla pravo da se takmiči na Otvorenom prvenstvu Evrope (European Open), dok i dalje nemamo pravo da učestvujemo na Svetskom prvenstvu u agilitiju.

Pravila agilitija bi u najkraćem mogla da se objasne ovako: vodič i pas ispred sebe imaju stazu (koja se naziva i parkur), nalik onoj koja se savladava u preponskom jahanju, samo sa više tipova prepreka - pored visinskih prepona, tu su i klackalica, slalom, tunel, most itd. Cilj je da pas uz usmeravanje vodiča savlada tu stazu po unapred određenom redosledu prepreka, bez grešaka i što je brže moguće. Pri tome, pas ne sme biti na povocu, čak ne sme da ima ni ogrlicu. Celokupno komandovanje vodiča se ogleda u glasovnim komandama i položaju njegovog tela. Vreme startuje kada pas savlada prvu prepreku i zaustavlja se kada savlada poslednju. To omogućava vodiču da se pozicionira na stazi tako da najlakše "komunicira" sa psom i daje mu prednost u trčanju, s obzirom da su psi koji se takmiče u agilitiju izuzetno brzi.

agility-3
Maja Rokavec i Phoebe (SLO) na utakmici u Ljubljani jula 2011.

Ono po čemu je, po meni, agiliti poseban i što ga odvaja od ostalih kinoloških disciplina je nepostojanje ograničenja po pitanju psa - može biti mešanac ili imati pedigre, imati godinu dana ili 12 godina, biti visok 18 ili 80cm. Jedini uslov je da mora biti zdrav. Naravno, ne bi bilo baš fer da se neki minijaturni i neki veliki pas takmiče jedan protiv drugog. Zbog toga je svako takmičenje podeljeno na tri visinske kategorije - S - mali psi (do 35cm u grebenu), M - srednji psi (do 43cm) i L - veliki psi (preko 43cm visine u grebenu). Razlika u kategorijama je u suštini samo visina prepona koje preskaču. Što se tiče vodiča, ne postoje nikakva ograničenja ni što se godina ni što se pola tiče, osim uslova da ne sme da bude grub prema psu, niti da ga na bilo koji način fizički kažnjava. Dva najbolja primera ovog raspona u godinama su devojčica od 13-14 godina koja je pre dve godine pobedila na Svetskom prvenstvu, kao i čika iz Slovenije koji ima preko 70 godina i sa svojim mešancem rekreativno učestvuje na svim utakmicama u Sloveniji i Hrvatskoj.

 

Neophodni uslovi za bavljenje ovim sportom?

Za početak, potrebna je dobra volja. Onda polako, jedan po jedan, kreću da se nameću i ostali uslovi. Prvo, potrebno je vremena. Za aktivno treniranje neophodni su treninzi bar 2 puta nedeljno, pri čemu ne računam na svakodnevni rad sa psom kod kuće. Po mom mišljenju, većina ljudi može da nađe vremena za treniranje, samim tim što treniranje kao fizička aktivnost, bilo kod kuće ili u klubu, može da zameni "obične" šetnje sa psom, i pretvori ih u zabavu kako psu tako i vlasniku. Onda je potrebno naći prevoz, s obzirom da trenutno postoji samo par klubova u Beogradu i svi su manje-više na periferiji. Treniranje u klubu je neophodno, s obzirom da se pas trenira da savlada određene tipske prepreke koje klubovi imaju, a za vlasnike bi bilo prilično finansijsko opterećenje da nabave ceo komplet prepreka, jer u zavisnosti od proizvođača oni koštaju po nekoliko hiljada evra. Pored toga, neophodan je i prostor odgovarajuće veličine - agiliti teren pune veličine je 40x20 metara, za treninge je minimum 10x10 metara. Kad se sve to uzme u obzir, jednostavnije je učlanjivanje u klub, ali i tu se javlja nerešen problem uvođenja kućnih ljubimaca u gradski prevoz, pa je neophodno imati sopstveni prevoz. I na kraju, javlja se pitanje novca - napredak se, kao i u svakom drugom sportu, vidi kroz utakmice, a u Srbiji godišnje ne bude organizovano više od 2-3 utakmice. Samim tim, takmičari počinju da koriste svoje slobodno vreme (i novac) vikendima da odu na utakmice van zemlje, najčešće u Hrvatsku i Sloveniju. Naravno, ništa nije obavezno i uvek ima ljudi koji odluče da se agilitijem bave rekreativno, te da im je dovoljno to na koliko takmičenja mogu da učestvuju kod nas. Sve u svemu, agiliti je onoliko "zahtevan" finansijski i vremenski koliko agilitaš želi da učestvuje u tome.

agility-5
Martina Vidojević i Yala na European Open 2011 jula 2011.

Agiliti u Srbiji?

Spomenuo sam da je razvoj u Srbiji ozbiljnije krenuo 2004-2005. Međutim, počeci se vezuju za 1996. godinu, kada je gospodin Rade Vesić organizovao prvu prezentaciju agilitija na ovom prostoru. Od tog trenutka, sve do 2004. godine, bilo je više pokušaja da se agiliti popularizuje i da se organizuju trening grupe koje bi brojale više od par entuzijasta, ali bez uspeha. Tek 2004. se u Beogradu i Novom Sadu uspešno organizuju prvi treninzi, na kojima se skupio dovoljan broj polaznika - njih dvadesetak. Iz beogradske grupe, 4-5 ljudi se i dalje takmiče sa svojim psima, pa zbog toga svi smatramo da su oni ustvari ti koji su učinili da agiliti zaživi kod nas. Pet godina kasnije, u decembru 2009. godine, posle nebrojeno mnogo održanih prezentacija i nezvaničnih utakmica, organizovana je i prva zvanična agiliti utakmica u Srbiji: na Beogradskom Sajmu, uz učešće 34 takmičara i sudije iz Slovenije, gospodina Saše Novaka, u organizaciji beogradskog agiliti kluba KSK Singidunum.

Trenutno u Srbiji postoji pet agiliti klubova: tri u Beogradu (KSK Singidunum, KOP Leangi Pima i naš, B.A.T.), jedan u Novom Sadu (Alfadog) i još jedan u Zaječaru (KSK Kraljevica). Od ovih klubova, trenutno samo dva (Singidunum i B.A.T.) imaju aktivne takmičare, ali postoje najave iz Zaječara i Novog Sada da će se od sledeće godine i njihovi takmičari uključiti u prvenstvo Srbije. Najveći problem s kojim se beogradski klubovi susreću je pronalaženje prostora za treniranje i utakmice. Razni pokušaji u poslednjih 5 godina da se kontaktira neko iz gradske uprave kako bi na nekoj od zelenih površina obezbedili stalni prostor za treniranje, utakmice i skladištenje prepreka ostali su na nivou obećanja ili bez odgovora. Naš klub trenutno ima prostor u kome skladišti svoje prepreke, kao i mali prostor za treniranje u zatvorenom, ali za sve ozbiljnije treninge koristimo neku od gradskih zelenih površina.

 

Marina Ognjanovic i Kali u kategoriji malih

Reprezentacija, takmičarski uspesi?

Prošle godine, reprezentacija Srbije je po prvi put učestvovala na Otvorenom prvenstvu Evrope 2010 u Češkoj u Liberecu. Tada smo imali po jednog psa u kategorijama malih i velikih pasa koji su trčali finalni deo takmičenja, nažalost oba su bila diskvalifikovana. Bez obzira na rezultate, to je bila fenomenalna prilika da vidimo veliki broj najboljih svetskih agiliti takmičara uživo i prilika za razmenu iskustava - iako je razmena uglavnom bila jednosmerna, jer su oni pričali a mi slušali! Ove godine krajem jula smo ponovo učestvovali na Otvorenom prvenstvu Evrope 2011 u Austriji u Bad Halu, i bez obzira što rezultati nisu sjajni ipak su ogroman napredak u odnosu na prošlu godinu - osim kategorije malih pasa gde sam ja imao peh da mi se pas povredi, u kategoriji srednjih i velikih pasa kako individualno tako i timski smo bili rangirani u donjoj polovini tabele, odnosno imali smo mnogo manje diskvalifikovanih takmičara nego prošle godine.

 

Popularnost sporta i odnos (pomoć) države?

Posle jako mnogo vremena provedenog u pričama o agilitiju i animiranju ljudi da dođu i oprobaju se u agilitiju sa svojim psima, i dalje imam utisak da ostaje još mnogo prostora za razvoj i drastično povećanje broja takmičara. U poslednjih godinu dana agiliti u Srbiji je medijski mnogo više praćen, čak smo došli do toga da je u jednim sportskim novinama bio izveštaj sa aprilske utakmice koju je naš klub organizovao. Mislim da je to trenutno najbolji pokazatelj da popularnost agilitija raste, iako možda ne tempom kakvim bi želeli mi koji smo u tome godinama. Još uvek, međutim, postoji taj problem nepostojanja srazmere između ljudi kojima se agiliti dopada, i interesantan im je za gledanje (a njih je uvek priličan broj) i ljudi koji bi se u tome zaista oprobali. Nebrojeno puta sam čuo izgovore tipa "nije moj pas za to", "ne zna on to", "jedino ako ćeš ti da trčiš sa njim" itd. Razlog tome je da nepostojanje kulture i svesti o tome šta sve podrazumeva biti vlasnik psa, odnosno činjenica da u Srbiji ranije osim policijske obuke službenih pasa nije bilo mesta gde je moguće otići sa psom i naučiti osnovne principe poslušnosti i osnovne komande (npr. "sedi", "lezi" itd.) Samim tim, vlasništvo nad psom se bazira samo na rutini "nahrani-prošetaj-poigraj se" bez razmišljanja o tome da li postoji još nešto što bi psu učinilo život interesantnijim i lepšim. Dakle, povećanje broja agilitaša se može postići samo podizanjem svesti o tome da suživot sa psom može biti mnogo aktivniji ako se barem jednom nedeljno izađe iz rutine.

 

Marina Karin Sinobad i Ami u kategoriji velikih

Odnos države prema agilitiju, ako uopšte postoji, bazira se na par kontakata kako sa beogradskim tako i sa državnim vlastima, bez nekih konkretnih obećanja i sa pojedinačnim slučajevima usmene podrške. Pokušaj da se dobije mišljenje od Ministarstva sporta da je agiliti sportska disciplina je bio neuspešan, uz obrazloženje da "za razliku od konjičkog sporta, pas trči sam". Zatim smo naišli na probleme prilikom organizacije klupske utakmice u aprilu ove godine - kontaktirali smo sve nadležne institucije uz molbu da se utakmica organizuje u parku Ušće, dobili pozitivan odgovor od Gradskog Zelenila, a onda naišli na "zid" - u Opštini Novi Beograd, tražili su naknadu za korišćenje javne površine, pokušali smo da im objasnimo da je u pitanju neprofitni događaj koji za cilj ima popularisanje aktivnog odnosa sa psima i odgovornog vlasništva, ali bez uspeha. Pored toga, rizikovali smo da ako dođe komunalna policija naplate kaznu vlasniku psa koji u tom trenutku trči utakmicu jer nije vezan - što je svojevrsni apsurd, jer su u pitanju dobro trenirani i poslušni psi koji bi trebalo da služe kao primer odgovornog vlasništva. Utakmica je na kraju održana na terenu koji je privatni posed, a pitanje je kako će se provesti sledeći klub koji bude pokušao da organizuje utakmicu na nekoj gradskoj zelenoj površini. Mi smo utrošili mesec dana pišući dozvole, molbe, zahteve svim tim institucijama i na kraju zaključili da bi nam trebalo još najmanje mesec dana da dobijemo sve te odgovore, pogotovo što su koraci u dobijanju tih dozvola međusobno povezani.

 

Na koji način mogu da vas kontaktiraju potencijalni takmičari?

Kao jedan od koraka u pokušaju popularizacije agilitija, napravili smo web sajt www.agility.rs, koji koristimo kao sredstvo obaveštavanja za sve zainteresovane (objavljujemo datume utakmica, rezultate, izveštaje sa utakmica, foto-galerije itd.). Osim toga, zainteresovani za agiliti tamo mogu naći informacije o aktivnim klubovima i njihove kontakte. Pored toga, naš klub ima i Facebook stranicu koja nam služi za komunikaciju sa prijateljima agilitašima i budućim agilitašima.

agility-7Jelena Cerović i Abaz, European Open 2011


Pas zaista jeste čovekov najbolji prijatelj

Postoji jedna kinološka izreka koja otprilike glasi "pas koji radi je srećan pas". To se naravno ne odnosi na fizički koliko na mentalni "rad". Psi su inteligentne i radoznale životinje, vekovima gajene i učene da žive sa ljudima. Iako traže i mogu da žive sa samo malo pažnje od svog vlasnika, ipak su mnogo srećniji ako su fizički, a pogotovu mentalno aktivni. Moj razlog za bavljenje agilitijem je "sjaj u očima" psa koji trči savlađujući prepreke, onaj koji se ne javlja posle svakodnevne šetnje. Divno je gledati psa kako uči, kako mu isprva ništa nije jasno, kako posle deset ponavljanja i dalje pravi greške jer nije siguran i kako posle nekoliko dana savladava zadatak kao da je rođen sa tom osobinom. Od kad imam priliku da gledam pse kako uče, ne prestajem da budem fasciniran, niti pomišljam da je za psa moguć ili bolji drugačiji, "običan" život. To je jednostavna računica: što više ljubavi i pažnje daš psu, to ti je on više uzvraća. Ranije sam spomenuo pozitivnu motivaciju. Poenta takvog načina rada je da pas biva nagrađen za ono što je dobro uradio, ali ne biva kažnjen za ono što je loše ili pogrešno uradio. Time pas neće slušati komande zato što je zastrašen, već zbog toga što zna da će biti nagrađen kada posluša, a samim tim će i radije poslušati komandu. Agiliti više nego druge vrste rada sa psom zahteva pozitivnu motivaciju kao metod, jer je trčanje u timu sa svojim psom stvar međusobnog poverenja. Međutim, ako se odmaknemo od agilitija kao nečeg što ipak iziskuje "specijalno" treniranje, vidimo da metod pozitivne motivacije i u svakodnevnom životu donosi psu i vlasniku jedan viši nivo međusobnog razumevanja.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel