Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Vek i po italijanske državnosti - Neuporediva zemlja

Vek i po italijanske državnosti

Neuporediva zemlja

Autor Milutin Mitrović 2011/8/22 : Tekstovi istog autora

„Svaki čovek ima dve domovine: prva je ona u kojoj je rođen, a druga je Italija“, izjavio je nobelovac Henrik Sjenkijevič. Pa ako je tako, onda se o Italiji može pisati kao što se piše o sopstvenoj zemlji, bez ulepšavanja i izbegavanja istine čak i za njen 150. rođendan.

Italija je toliko lepa, uzbudljiva i neuporediva da čak i razmažena engleska gospoda, sklona nipodaštavanju drugih, čine katastarsku većinu u dobrom delu Toskane. Američki ekonomista Lester Tjurou napisao je u jednom tekstu: „Ko bi normalan više voleo da živi u Kataru, koji je sa 52.239 dolara BDP po stanovniku peti u svetu, nego u Italji koja je tek na 22. mestu sa 31.495 dolara BDP po stanovniku“. Biće da i ekonomisti imaju dušu.

Italijani proslavljaju značajan jubilej: 150 godina državnosti. Ko bi drugi zanemario slavu antičkog Rima ili veličanstvenost Renesanse, takvih imena kao što su Leonardo i Mikelanđelo, prvu banku u istoriji ili onoliko bogatstvo Medičijevih, da bi pošteno počeo da broji svoju istoriju tek od trenutka kada je ujedinjena zemlja i zvanično ponela ime Italija? Jer Italija sigurno nije skorojević u političkoj geografiji, iako spada u mlade države.
Đuzepe Garibaldi
Sinonim za početak modernog doba je neobuzdani Đuzepe Garibaldi, koji je već imao burnu biografiju kada je pristupio tajnoj organizaciji „Mlada Italija“ Đuzepea Macanija, revolucionarnog političara sklonog da ujedini sve Italijane. Zbog Garibaldijevih aktivnosti ne samo u borbi za oslobođenje buduće Italije, već i u pomaganju pobuna u Brazilu, Urugvaju, Grčkoj, Mađarskoj i Srbiji, u Italiji ga jedni slave kao heroja ravnog Če Gevari, a drugi, secesionistička Lega Nord (Severna liga), ga nazivaju „izdajnikom, masonom, ratnim zločincem, huljom, nitkovom i konjokradicom“. Iz dodeljenih epiteta vidi se da Garibaldija duboko mrze svi oni Italijani koji mrze Italiju, a takvih ima i na Jugu, koji je oslobodio od Francuza pod čijom vlašću su uživala italijanska gospoda. Nije lako razumeti Italijane. Verovatno je teško naći još nekoga da toliko obožava nekadašnje okupatore kao što to čine Tršćani sa Austrijancima. Tačno je da su im Austrijanci na močvarama napravili grad, ali to sigurno ne bi uradili da im nije bila potrebna luka što bliža Beču.

 

Siromašni ali lepi

Garibaldi je iskustvom došao do zaključka da rat za ujedinjenje valja početi sa bezmerno siromašnog juga Italije, gde je u to vreme glad bila endemska pojava. Posle Drugog svetskog rata Italija je još uvek bila sirotinjska zemlja sa zanemarivo malo prednosti nad Jugoslavijom. Najrečitiji dokaz siromaštva je katalog fotografija Oliveta Lukana 1945- 55. u kome tadašnja Italija podseća na današnju Afriku. Maršalov plan, poštena politika Degasperijeve vlade i genijalni duh Italijana pokrenuli su zemlju.

Prvo se 1946. godine pojavljuje malo tehnološko čudo – Vespa, motoskuter koji je zamislio inženjer Enriko Pjađo. Prilagodio je motor kultivatora, namestio mu točkove i lepu „karoseriju“. Sa malim izmenama ta se sprava proizvodi i prodaje i danas širom sveta. FIAT – gigant koji se razrastao u ratu proizvodeći sve od topova i tenkova do bojnih brodova, snašao se i u miru vrativši se proizvodnji civilnih automobila. Siromaštvo i želja za autom spakovani su u najmanje kompaktno vozilo do tada: „500 – cinquecento“. Znamo ga i mi kao bukvar iz naše auto-moto pismenosti. Proizvođen je od 1957. do 1975. godine, pa opet kao rimejk od 2007.
Vespa
I neorealizam na filmu oda je siromaštvu, kao što govori naslov filma Dina Rizija „Poveri ma belli“ („Siromašni, ali lepi“). Od gastronomije pa na dalje u Italiji je sve dimenzionirano za skromnog, gotovo siromašnog čoveka. Pica, danas najpopularniji globalni proizvod, pravi se od hlebnog testa, paradajza i ako ima još bilo šta, uz neizostavno malo maslinovog ulja. Na Siciliji se pravi turšija od cveta najobičnijeg čička i pohuje cvet bundeve. U Pijemontu se od tetiva, žila i hrskavica – svega onoga što mi bacamo, pravi prekrasno predjelo. Najraskošnije jelo, pod imenom „samo skače u usta“, u osnovi su teleće šnicle, na svaku po tanak list pršuta i list žalfije, pa dinstano u belom vinu uz mnogo osećanja i ljubavi. Zašto toliko o njihovoj kuhinji? Zato što je umetnost za sebe. Čega god se Italijani dohvate, pokušavaju da od toga naprave umetnost. Kako kaže Umberto Eko: „Ostali imaju teoriju dizajna, u Italiji postoji filozofija, čak ideologija lepog“.

U političkom glibu Italija je u EU ušla kao i Grčka, prevashodno zbog svoje antike bez koje ne postoji ni Evropa. Kada je primljena u G7, to je već bilo zbog tadašnje ekonomske razvijenosti, političkog značaja i doprinosa svetskom fondu znanja. Italija je stekla 21. Nobelovca, od kojih je šestoro živih. Dva poslednja, Mario Kapeki (2007. medicina), i Rikardo Đakoni (2002. fizika), žive i stvaraju u Americi. Ne samo vrhunski naučnici nego i većina studenata, kao i kod nas, svoju budućnost vide van svoje zemlje, gde je i na razvijenom Severu 29,4 odsto mladih bez posla, a na Jugu čak 46 odsto. U naredne tri godine, mereno BDP-om po stanovniku, Italiju će prevazići Kipar, Koreja i Slovenija. Po osnovnim ekonomskim parametrima nalazi se na 25. mestu u svetu, na 26. po inovacijama, na 11. po zdravstvu, 37. po socijalnom kapitalu, a po platama na 23. mestu. A bila je među prvih sedam.
Italija
Ekonomsko, ali i moralno propadanje je logična posledica raspada političke elite, čiji je vrhunac u „Berluskonijevoj eri“. Niko pre Berluskonija nije bio tako bogat, nedodirljiv i toliko oblaporan da celu zemlju podredi svojim interesima, ne prežući ni od saveza sa separatistima koji prete da je razore. Nema sumnje da Berluskoni neverovatnom veštinom i beskrupuloznišću koristi sve što mu može ići u prilog, sistemski menjajući društvene odnose i sa ciljem da promeni i Ustav i tako od Italije napravi „banana republiku“. Međutim, još je veći problem što se u proteklih 16. godina nije pojavio niko ko bi uspeo da ga zameni. Poslednji primer za neuspeh je kada je levica ponudila alternativu u vidu 17 partija, partijica i grupa, koje su se besomučno svađale međusobno i postavile svetski paradoks da ministri predvode demonstaracije protiv sopstvene vlade. Dok politikantstvo dominira zemljom, njen aparat ne funkcioniše, pa je 11 miliona obveznika uspelo da utaji oko 39 miliona evra poreza, a mafija da postane najjača kompanija, sa procenjenih 100 milijardi evra godišnjeg prometa.

Svoj prvi mandat 1994. godine Berluskoni je dobio liberalističkim obećanjem da će drastično smanjiti poreze. Rezultat je da su porezi danas u Italiji veći nego ikada. Po fiskalnom pritisku od 43,5 odsto Italija je izbila na treće mesto u Evropi, posle Danske i Švedske, a da njena država ne daje građanima ni iz daleka odgovarajuću protivvrednost u uslugama. U razdoblju njegove vladavine, državni dug je porastao za 499 milijardi evra (na 119 odsto BDP) i svrstao zemlju, uz Grčku, na dno Evrope. Od industrije do turizma sve je u padu, a sledstveno tome plate i kupovna moć stanovnika. Prema podacima Udruženja industrijalaca, da je Italija održala nivo prosečnog rasta u EU, danas bi bila bogatija za 225 milijardi evra. Uporedo se ruši i njen uticaj u Evropi: izgubila je u poslednje dve godine bitku za izbor predsednika EU, ministra spoljnih poslova, predsednika Evrogrupe, a dobila nominacije za „ambasadore“ EU samo u Albaniji i Ugandi.

Italija

Otpor privatizovanju države

Na kocki je ne samo 150 godina državnosti Italije, nego i njene najznačajnije civilizacijske tekovine. Zbog sadašnje politike ruše se i kuće u Pompeji, koju je Vezuv pre 1932. godine „kozervirao“ za večnost, ali je uprkos tome većina u parlamentu odbila zahteve za ostavkom ministra kulture. Ministar ekonomije upitan zašto kreše novac za kulturu odgovara: „Kultura se ne jede“. Imajući u vidu činjenicu da Italija poseduje najveći broj kulturnih spomenika u svetu, Pompeja je u stanju da donese veće prihode nego što treba u nju uložiti. Ali kada je ekonomski primitivizam na vlasti, sve drugo je nevažno.

Nemoguće je, ipak, da cela istorija fascinatnog napretka i kulture bude upropašćena. Ima ta zemlja neviđeno mnogo svojeglavih, ali vraški talentovanih ljudi koji se odupiru. Italijanske žene, pogođene „mačo politikom“, organizovale su krajem januara proteste na koje je izašlo više od milion ljudi. Opoziciona demokratska partija prikupila je 10 miliona potpisa od građana koji zahtevaju Berluskonijevu ostavku. Ali protesti su demokratski, što znači da su i efekti spori. Dobri ljudi ne posežu lako za nasiljem, a Italija ima 21 hiljadu humanitarnih organizacija sa preko 800 hiljada volontera, srazmerno najviše u svetu.
Italija
Ipak, sad i oni koji su bili čvrsto uvereni da zbog njene demokratske tradicije Italija ne može da doživi ono što je zadesilo bivšu Jugoslaviju, javno priznaju da se plaše raspada. Italija je bila uzor humanosti, ali i kolevka fašizma. Ko će sada odneti prevagu pitanje je vremena i to ne predugog. Ako uspe da savlada beskrupulozno privatizovanje države, postaće uzor i za druge kojima preti ista opasnost.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Searching father Reality Letter
Milutnin Mitrović
2014/8/6
Beograd na vodi Infantilna građevinska megalomanija
Milutin Mitrović
2014/7/14
Marketing
Doček Nove godine 2015

Dunav osiguranje

Marketing

Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel