Solidarna kafica
Preko ramena > Putovanja > Vlaška planina i magija noćnog uspona - Noćno planinarenje

Vlaška planina i magija noćnog uspona

Noćno planinarenje

Autor Uroš Nedeljković 2011/5/20 : Tekstovi istog autora

Vlaška planina, otprilike na pola puta između Pirota i Dimitrovgrada bila je cilj osvajanja Šestog tradicionalnog noćnog planinarenja u organizaciji Kluba putnika Srbije. Bogaze, šiblje i trnje su mala cena za celokupnu avanturu, ali idemo redom.

Iako je zvanična akcija noćnog planinarenja bila dan kasnije, uputili smo se kao prethodnica na petak 13. maj. Ravnodušni prema uvreženom sujeverju ovog baksuznog datuma krenuli smo u ranim popodnevnim časovima iz Beograda ka Pirotu onim što se u teoriji zove autoput, a u praksi nema ime. Prethodnih dana vreme je bilo „kilavo“, a prognoze za Pirot i Dimitrovgrad su se smenjivale nalik ekonomskim. Elan koji nas je vodio, pokazao je da nada umire poslednja i da u ovom konkretnom slučaju – nije umrla. Dan je bio oblačan i kasnije se razvredrilo. Međutim, nama se smrklo kada smo platili putarinu do Niša 730 dinara.
Vlaška planina - mapa
Upućujemo se ka Pirotu i tamo kupimo kolegu koji je došao autostopom iz Kruševca. Veliki ranac i velik on nisu bili prepreka za nastavak puta koji je, srećom, bio kratak. Skrećemo ka Sukovu, potom ka Poganovu gde se zaustavljamo kod manastira Svetog Jovana Bogoslova da napunimo zalihe vode jer je zvanična priča bila da je na Vlaškoj planini nema (tj. nismo je izguglali).
Vlaška planina - mn. PoganovoVlaška planina - mn. Poganovo
Pratimo kanjon reke Jerme i koji kilometar kasnije nalazimo se sa ekipom iz Zaječara i Niša koji predlažu da kamp postavimo baš tu – pored reke Jerme. Sa zadovoljstvom prihvatamo njihov predlog, verovatno jer drugog mesta za kamp nije ni bilo. Kako smo postavili šatore i založili vatru, te se primirili, shvatamo da je ovo jedno od najlepših mesta za kamp na kome smo kampovali i koje smo videli. Konstatujemo da je odlično što je kamp u kanjonu, jer nas sunce neće buditi rano ujutro. Ko je ikada kampovao zna da sa prvim suncem šator postaje „staklena bašta“ ili plastenik, u kome kamper sazri, tj. probudi se – kad mu vreme nije (kao paradajz pre avgusta).
Vlaška planina - limeni most

Limeni most i kamp

Vlaška planina - kamp prvi dan
Pomenuta vatra gori, pretvara se u žar. Međutim, još drva na njoj rasplamsavaju vatru i tako bi išlo u nedogled da neko nije rekao: „Aman, više, gladan sam!“, te prestadosmo ložiti ovaj teško obnovljiv energetski resurs i bacismo kobasice na roštilj ili skaru – kako rekoše kolege zaječarci. Mir i huk reke prekida po neki odron sa litice preko puta, dovoljno da nas upozori da smo na vreme preparkirali kola.
Vlaška planina - vatra
Na ruku nam je išlo i to što je tik pored kampa bila nastrešnica sa dve drvene klupe i ograđen posed. Tu smo jeli, pili i drugovali sve dok nije zahladnelo, pa smo istu atmosferu preneli pored vatre. Dobri ljudi skloni avanturi i vedro nebo iznad nas obećavali su bolju sutrašnjost. Nošeni tom mišlju ležemo u šatore i zavlačimo se u vreće, a reka huči i uspavljuje. Odrone ne čujemo.

Hladan nos. I samo nos – rezultat je naše konstatacije da smo u kanjonu i da nas „sunce neće probuditi rano“, ali hladnoća jeste. U bunilu zavlačimo glavu dublje u vreću i taman kada je sve postalo potaman – smeh, kikot, žamor i „al' je 'ladno“ konstatacije. Drugim rečima: ostatak ekipe je stigao. Putovali su vozom, a krenuli su oko devet uveče. Stigli su u sedam ujutro da nam kvare miran san, ali neka ih – bez njih nema ni nas, a sveukupno ni planinarenja.
Vlaška planina - ekipa
Ustajemo i pozdravljamo se, jer neke nismo videli od prošlog uspona na Goliju, a neke ni od Rtnja. Neki su i novi. Tu su i tri Francuskinje i jedna Španjolka. Šaren svet i svi veseli, ali umorni. Srpske železnice, u nedostatku mesta za sedenje, prosto teraju matore ljude da prave ekskurzije u vozu.
Vlaška planina - kamp

Sunce još ne izlazi u kanjonu, a skoro je deset ujutro


Pošto od daljeg spavanja nema ništa, odlučujemo da se prošetamo po okolini. Krećemo u pravcu Zvonačke banje (u kome postoji izvor „Slonovo dupe“ - koji je dobar za oči), ali stižemo do mesta Trnski Odorovci u kome ima „prodavnica“ gde kupujemo još malo kafe. U povratku vidimo napuštenu školu sa dva koša bez obruča kako stoje iskrivljeni na livadi. Tu odavno niko nije zakucavao. Ali, ispred škole je česma sa pitkom vodom. Ovo napominjemo jer će možda neko guglati. Takođe, u povratku nailazimo na još jedan izvor vode iz stene pored puta. Tu nas gospodin, čija je gospođa punila vodu u flaše, obaveštava da postoji „mnogo bolji“ izvor pedesetak metara od našeg kampa. Jevanđelje po vodi saopštavamo ostalima pri povratku.
Trnski odrovci - kuća

Napuštena kuća u Trnskim odrovcima

Trnski odrovci - tristać

Tristać (sa reklamom na .rs domen)

Trnski odrovci - škola

Prazna škola đaka, a dosta vrata


U kampu je atmosfera zadivljujuća. Dok najumorniji spavaju u hladovini, odmorniji gaze u Jermi oblo kamenje. Jedan kolega je, čak, splavario na dušeku (što je rezultiralo da izgori po leđima, ali avaj).
Vlaška planina - uživancija

Celodnevno uživanje

Vlaška planina - uživancija

Kamp sa obližnje litice

Vlaška planina - kamp pticaVlaška planina - kamp pano
Dok zaječarci postavljaju kotlić, a u njemu pasulj, prepričavamo dogodovštine sa ranijih planinarenja. Neobavezne priče i mnogo smeha. Niko ne pominje posao i bilo kakve obaveze. U pasulj stavljamo ostatak kobasica. Krčkanje. Zaprška. Klopa. Drugarstvo se ispoljava u nedostatku posuda za jelo, gde svako ko je završio, pere posudu u reci i dodaje sledećem. Neki zapažaju da jedenje pasulja pred naporan uspon nije pametna ideja.
Vlaška planina - pasulj

Pasulj se krčka, a u njemu, pored ostalog, kobasice od juče


Nakon sleganja obroka, kolega vadi mapu i pokazuje Vlašku planinu. „Idemo tuda negde“, okviran je plan. Ubrzo se i smrkava i uspon se bliži. Dan je bio fenomenalan i topao, dok je nastupajuća noć otkrivala nebo prepuno zvezda i mesec koji je ogroman. Vatra pucketa, a neki opet peku kobasice (redakcija im čestita na doslednosti). Pored vatre i ljudske topline, greje nas i rakija, kao i vino.  Tek po nekog hladi pivo. „Veseliji“ su prilegli sat vremena pred uspon, a „najveseliji“ ostadoše pored vatre da bude ostale.
Vlaška planina - karta

Znamo kuda idemo


„Buđenje!“, ori se kampom u 00:45. Već uigrani od ranijih planinarenja, skačemo na noge i znamo šta nam valja činiti. Umivanje, kafa - kako ko. Okupljamo se na jednom mestu i krećemo. Vrh Panica na Vlaškoj planini mora biti naš (što će se ispostaviti kao relativna stvar).
Vlaška planina - karta
Odmah primećujemo da staza nema planinarskih oznaka. Dakle, ne znamo kuda da teramo. Lokalci rekoše da do vrha ima oko 2,5-3 sata penjanja, ali da se lako može zalutati. Na velikom proplanku čekamo kolege koji su nešto zaboravili, potom se i sami izgubili. Nakon sat vremena nam se pridružuju i svi zajedno se gubimo. Znamo da treba ići do vrha na gore, ali kuda?

Proplanke zamenjuje šuma, a šumu šiblje. Idemo po osećaju što veseloj skupini biva zanimljivo, jer u 3 časa izjutra na nepoznatoj planini daleko od civilizacije, sama pomisao na gubljenje stvara nelagodan osećaj (prpu). „Put“ postaje sve strmiji, a povici „kameeen!“ čuju se s čela kolone najavljujući odron. Što put postaje strmiji, biva i neprohodniji jer počinju bogaze i trnje. Uteha nam je da, kako pogledamo trnje i vedro zvezdano nebo, pomislimo da je latinska izreka „od trnja do zvezda“ nastala sličnim povodom.
Vlaška planina - uspon

U mraku su velike oči

Vlaška planina - uspon
Oko 5 časova zora rudi, a mi stižemo do tačke bez povratka – greben koji je solidno strm, da silazak niz isti predstavlja hrabar podvig i automatsko proklizavanje na siparu. Vidimo vrh, ali ne znamo kako da dođemo do njega. Deo ljudstva se probija kroz najstrmiji deo i maše nam sa vrha. Ekipa na grebenu reaguje podeljeno: neki su ravnodušni jer su slično i očekivali, drugi su zbunjeni, treći su besni jer su poveli devojku koja ispušta dušu (a očekivala je romantiku), a neki čak i plaču (od straha).

Vlaška planina - vrh

Pogled s vrha

Vlaška planina - vrhVlaška planina - vrh
Odlučujemo da se probijemo poslednjih stotinak metara do vrha, pa šta bude. I bilo je – predivan pogled u Bugarsku i okolna brda po Srbiji. Međutim, problem je što klasičan vrh ne postoji, već je „vrh“ visoravan sa više brdašca, a ni na jednom ne postoji kamen koji ga markira. Tako smo odlučili da svako ima svoj vrh, ko god se popeo gore – osvojio ga je. Svi su uspeli u podvigu, džaba suze i neizvesnost, romantika se vraća na velika vrata, besni postaju zadovoljni, dok su ravnodušni i dalje u istom raspoloženju. Njima je svaka planina ravna.
Vlaška planina - vrh

Vrh je - visoravan sa mnogo brdašca

Vlaška planina - vrh
Nakon obaveznog fotografisanja, jela i leškarenja na vrhu, krećemo nazad ka kampu. Međutim, ne idemo istim putem već blažom stranom do manastira u Poganovu. Posle reda trnja, ulazimo u gustu šumu. Veliki nagib i trulo lišće u koje se duboko zaranja noga sprečavaju nas da se spuštamo brže. Žalimo za trećim plućnim krilom jer ovaj vazduh želimo da ponesemo sa sobom.
Vlaška planina - na vrhu

Svako ima svoj vrh

Vlaška planina - na vrhu

Vrh je osvojen, ali da li je to pravi?

Vlaška planina - na vrhu
Nakon sat vremena izlazimo iz šume i dolazimo do seoskog puta. Konačno smo blizu manastira – al' za malo. Pratimo put koji ide nizbrdo. „Iza krivine je manastir!“, reče kolega. Ne, mora da je iza sledeće. „E, iza ove je!“, opet reče. Ne, nije bio ni iza nje. Manastir je bio još sat vremena hoda od prvog pokušaja pogotka.

Vreme spusta koristimo kreativno. Kako nas je pretekla koleginica Španjolka, primećujemo da joj je ispala paklica cigareta. To je Marlboro u nekom „sajber“ pakovanju, tj. takvih boja na kojima piše kao upozorenje „Fumar mata“ (Pušenje ubija). Pričamo o tome šta bi bilo kada bi lokalni seljaci našli ovu paklu i mislili da je došao neko iz budućnosti. Nakon nekog vremena počeli bi da se klanjaju boginji Fumar Mati. Konstatujemo da je ova lucidna priča posledica našeg umora od osmočasovnog pešačenja.

Vlaška planina - spustPosle šiblja nastupa gusta šuma. Teren je strm i noge propadaju u naslage uvelog lišća.

Vlaška planina - spust
Prilazimo Španjolki i dajemo joj paklicu. Iako smo jedva sastavljali rečenice pre toga, engleski nam je u tom trenutku išao bolje nego srpski. Pričamo o svemu. „Srbija je prelepa, pogledaj ove prizore“, kaže i dodaje da joj je ovo treći put kako je u Srbiji i da je zadivljena. Na ovo planinarenje je došla preko vikenda iz Barselone i vraća se u ponedeljak na posao. Pričamo i o ekonomiji, delimo naše južnjačke muke. „Prosečna plata je drastično pala. Ko ima posao u proseku prima 350 eura, ali u ovim krajevima mnogo manje“, kažemo. „I kod nas. Plate su 600 eura!“, dodaje. Uz prekrećeno vreme pričama o „tamo i ovde“ stižemo do manastira.

Odmaramo koji minut i krećemo ka kampu. Još samo 2 kilometra. Na pola puta kolega diže ruku i staje nam kampanjola, bez prozora. Otac i sin nam kažu da uđemo, a na našu priču da smo se celu noć penjali na planinu da dočekamo izlazak sunca – ćute.
Vlaška planina - mn. Poganovo

Manastir u Pognovu i tunel na magistrali

Vlaška planina - tunel
Stižemo u kamp. Ekipa koja se vraća vozom pakuje stvari i organizuje prevoz do Pirota. Ostatak koji se vraća kolima leže u šatore, ne bi li dremnuli pred vožnju od 350km do kuće.

Pakujemo se i polazimo. Opet putarina 730 dinara! Pred Beogradom gužva. Počinje jaka kiša.

„Kako je nama bilo dobro!“, opšti je zaključak u kolima.

Vlaška planina - kamp pano

 

Fotografije: Uroš Nedeljković, Marko Đedović, Lazar Pašćanović

 

Pogledajte video s Vlaške planine

Pročitajte i zvanični putopis s Vlaške planine. (grupa autora)

 

Noćno planinarenje

Noćno planinarenje je tradicionalna manifestacija Kluba putnika Srbije. Sastoji se od putovanja do određene planine, kampovanja i noćnog uspona na vrh sa ciljem dočeka izlaska sunca. Održava se u maju. Do sada su noćna planinarenja održana na Suvoj planini (Trem), Staroj planini (Midžor), planini Željin, planini Rtanj (Šiljak), planini Golija (Jankov kamen) i Vlaškoj planini (Panica). Učešće ne košta ništa jer sami učesnici snose sve svoje troškove.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel