Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Predizborna kampanja: Čedini kanibali i kepeci - Antikampanja

Predizborna kampanja: Čedini kanibali i kepeci

Antikampanja

Autor Marija Dukić 2011/4/29 : Tekstovi istog autora

Neki mu zameraju na mladosti sa kojom je ušao u politiku, neki na kolima koje vozi, a neki zato što je izneverio sve one koji su se kleli u njegovu demokratičnost i borbu za ljudska prava. Jer, taj naš ispravni Čedomir Jovanović poslednjih dana luduje sa izjavama od kojih su neke diskriminatorne, a neke čak rasističke.


U nepostojanju političkih programa i bilo kakvih razumnih ekonomskih strategija,naši političari, izgleda, umesto marketinških stručnjaka angažuju scenaristešpanskih serija. Kampanja uveliko traje i svakim danom se zaoštrava. Ovomprilikom analiziramo metode borbe dve najjače partije, ali i onih manjih, kojeimaju jak koalicioni potencijal.

Počeo je kao mršavi student koji je 1996. godine nošen mladalačkim žarom i buntom predvodio demonstracije protiv tadašenjeg režima. Bio je najglasniji i najupadljiviji u svojoj staroj perjanoj jakni i starkama, simpatičan u svojoj borbi sa vetrenjačama toliko da su devojke nosile bedževe „Čedo oženi me”. Zanimljive anegdote ovog tipa pratile su ga do trenutka ženidbe i pokušaja spasavanja Srbije od bele kuge, posle koje ženskoj publici i nije tako zanimljiv. Njegov rejting bio je neokaljan do onog trenutka kad nije počeo da brine o njemu, dok je mislio samo o skidanju Miloševića sa vlasti. Priča se čak da je u politiku ušao sa minđušom u uhu, ali kada je na ulicama Beograda počeo da ulazi u otvoreni duel sa policijom shvatio je koliko ne vole baš te sa minđušama i oslobodio je rupicu na uhu ne bi li ga sačuvao.

Studirao je dramaturgiju ali je odlučio da se bavi politikom, jer po sopstvenim rečima „privilegija je studirati dramaturgiju, ali je višak privilegije nastaviti da se njome baviš posle završetka studija.“
Čeda Jovanović
Taj njegov mladalački bunt nikako da prođe. Nikada nije donosio pametne političke odluke koje se tiču sopstvenog rejtinga. Kada je trebalo pregovarati sa kriminalcima, pre svega sa Legijom, retko ko od iskusnih političara se isprsio, pa je Jovanović ne misleći kako će se ovaj njegov čin tumačiti u budućnosti, otišao na taj famozni sastanak. Danas je on poznat kao „šmrkač Legijinog kokaina”. Njegova retorika je često napadačka, pa iako nije ponuđen nijedan konkretan dokaz da je on narkoman, narod ga tako doživljava. Više od 15 godina na političkoj sceni nije ga naučilo da ne pada u vatru i da staloženo govori.

Kada je zapravo simpatični momak u starkama u javnosti prepoznat kao kiminalizovani autokrata u džipu? Najveći razlog bio je hapšenje Miloševića. Kolin Pauel, tek postavljeni državni sekretar SAD, nedvosmisleno je ukazao Đinđiću na potrebu da Slobodan Milošević bude lišen slobode. Bez obzira na Koštunicin dogovor sa Miloševićem, njegovo izručenje je moralo biti izvršeno i ko se tu opet pojavljuje u ovako škakljivoj situaciji nego Čedomir Jovanović? Po sopstvenim rečima ubedio je Miloševića da se mirno preda i izbegne krvoproliće koje je pretilo u slučaju upotrebe sile. Za deo javnosti će zbog toga uvek ostati izdajnik, a on se „pravda” činjenicom da je u tom trenutku trebalo u Skupštini doneti rebalanas budžeta kako država ne bi izgubila prava privremenog finansiranja, za šta je opozicija navijala. Vojska ispred Miloševićeve rezidencije je, pak, odbila da se povuče, ali JSO je neplanirano uleteo u istu, bez uniformi.

U svojoj knjizi „Moj sukob sa prošlošću” Jovanović dalje kaže: „Niko od nas u tom trenutku ne zna zbog čega beretke nemaju uniforme na sebi. Međutim, odgovor smo dobili vrlo brzo. Prekidaju se vesti da bi se pročitalo saopštenje iz Koštunicinog kabineta, koje otprilike glasi: da li iko zna ko su ti kriminalci koji hapse bivšeg predsednika i koji u direktnom prenosu pokazuju svu nemoć države. Sad kreće napad na policajce koji treba da uhapse Miloševica, pošto je u saopštenju pored decidirane poruke Koštunice da on ništa ne zna bio i neizrečen ali očigledan stav da on, kao Presednik SRJ, ne stoji iza toga”.

Međutim, Milošević tada nije stvarno bio uhapšen, a vlast se našla u pat poziciji. Jedini izlaz bio je da neko ubedi Miloševića da se preda. Ali uslov bivšeg predsednika bio je da Čedomir Jovanović dođe sam. Uvod u razgovor sa Miloševićem bilo je pitanje bivšeg predsednika kakva je ovo zemlja kad se ljudi svađaju i ubijaju umesto da se dogovaraju i rade, vezano za bombu koja je prethodno podmenuta Jovanoviću. Pričali su satima, ne samo o predaji, već i o, u tim trenucima najnebitnijim stvarima, kao što je bila Nobelova nagrada. Posle danonoćnog cenkanja oko uslova predaje, postigli su dogovor.
Čeda Jovanović
Ali ova priča nas vraća na taj famozni džip. U žižu javnosti je dospeo kada je eksplodirao ispred Jovanovićevog stana, i tada nikome nije bilo bitno zašto se ova eksplozija desila, već „odakle nezaposlenom momku džip”. Istina, sam Jovanović nikada nije dao preterano uverljivo objašnjenje, ali i dalje se drži priče da mu je taj auto pozajmio prijatelj zbog prirode njegovog posla. Ovaj „pokušaj zaplašivanja” desio se pola sata posle sastanka koji je tražio Franko Simatović kome je navodno bila ugrožena bezbednost pa je tražio da ostane u DB-u, a zauzvrat nije hteo da „proda” informacije o određenim ubistvima, poput onih na Ibarskoj magistrali, Ivana Stambolića i sl.

O ovom događaju Jovanović piše: „Bio je januar 2001. godine. Održan je sastanak na kojem su uz mene bili ministar policije Dušan Mihajilović, Franko Simatović i Legija. Dušan je zatražio informacije o ubistvu na Ibarskoj magistrali i atentatu na Vuka Draškovica u Budvi. Franko je tvrdio da ne zna. Ustao sam i rekao da nam ne treba pomoćnik načelnika DB-a koji tako malo zna i tako puno ne zna, i tako se razgovor završio.

Seo sam u kola i otišao u iznajmljeni stan u Avalskoj ulici. Te večeri sam vozio Dragoljubov džip. Popeo sam se na treći sprat. Skinuo sam jaknu i u tom trenutku čuo eksploziju. Posle eksplozije, sprovedena je istraga. Korišćena je termitna bomba koja je istopila čak i blok motora. Auto je izgoreo kao da je od kartona, kao i svi okolni automobili, čiji su vlasnici došli kod mene po nadoknadu štete.

Bomba je bila postavljena tako da oteža uviđaj, zbog čega je zaključeno da je to delo profesionalca. Tad mi je dodeljeno obezbeđenje. Javnost, međutim, nije smatrala da je problem to što je neko pokušao da me ubije, već to što sam vozio džip”.

Jovanoviću su i naknadno stizale pretnje, paljene su prostorije njegove partije, čak su i njegovoj ženi stizale priznanice zakupa parcele za njihovu decu na groblju.
Čeda Jovanović
Uprkos tome što naš narod voli žrtve, ovde to nije slučaj. Prema istraživanjima, za Jovanovića glasaju uglavnom obrazovani mladi ljudi, ali oni čine manjinu. Ostali nisu ravnodušni – veliki deo stanovništva ga ne voli. Kada je bio u vlasti sa Đinđićem, vodili su donekle populističku politiku, obraćajući pažnju na socijalna davanja. Posle ubistva Đinđića prikupio je deo Zoranovih glasača tvrdnjom da će nastaviti njegovu reformističku politiku. Prvo je 2004. javno zamerio Tadiću saradnju sa „Miloševićevim alter-egom, Koštunicom”, a zatim i na glavnom odboru Demokratske stranke zatražio formiranje Liberalno-demokratske frakcije. Isključen je iz DS-a zbog povrede stranačke discipline ali je već 2005. formirao svoju partiju. Mnogi naglašavaju da je ovo bila njegova težnja za predsednikovanjem makar malom partijom, a njegove pristalice uglavnom nazivaju „čedistima”.

Ova partija je dobila na ozbiljnosti kada su počeli da joj se pridružuju mnogi poznati političari i stvaraoci iz javnog života, zajedno sa GSS Vesne Pešić, ali, kao što vidimo, nisu se baš dugo zadržali. Ima međutim i onih kojima definitivno nije mesto pod okriljem LDP-a, a tu se čudnim sticajem okolnosti nalaze, kao Jovo Kapičić, matori Udbaš koji je iz nepoznatih razloga prisustvovao sednici Glavnog odbora LDP. Ovaj čovek se sa slobode hvali svojim nekadašnjim podvizima i javno govori kako, koliko i kada je ubijao: „1946. sam bio načelnik Udbe za Beograd. To je tada bilo kao da sam Bog. Nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete...” Ovo su reči bivšeg upravnika Golog otoka koji je „poljubio Čedu kao deda unuka”.

Jovanović pak ne dozvoljava da mu postavljate nezgodna pitanja. Najpoznatiji primer njegovog arogantnog odnosa prema tome šta „čaršija misli” je „Čedina zebra” koja je napravljena dvadesetak metara od već postojećeg pešačkog prelaza, nakon što je B92 snimila Jovanovića da na neobeleženom mestu prelazi ulicu, a on potom izjavio da tu treba da postoji prelaz. To je njegova logika, ako on nešto radi, onda je to u redu.

Opasniji primer je netaktično iznošenje veoma taktičnog načina razmišljanja u slučaju otcepljenja Kosova. Naime, u trenutku kada je narodno nezadovoljstvo bilo nemerljivo, ili merljivo brojem razbijenih izloga na Koštunicinom mitingu „Kosovo je Srbija”, Jovanović je tvrdio da je Kosovo faktički nezavisno još od 1999. i da Srbija treba da takav ishod prihvati i okrene se drugim problemima. Ma koliko ova tvrdnja bila istinita, iskusan političar trebalo bi da umesi malo deblje oblande da bi je dobro u njih zamotao.

Ovo nije jedina stvar zbog koje ga veliki deo populacije ne voli. Govorio je o mnogim stvarima koje narod ne želi da čuje, ali stalno nekim agesivnim, gotovo ofanzivnim tonom. Protiv Ustava koji je donet isključivo zbog Kosova, za zaštitu ljudskih prava, za hapšenje zločinaca, zalažući se uvek za modernizaciju političkog dijaloga koji ni njemu samom ne ide baš najbolje. Sistematičnost koja fali lideru, upadljivo nedostaje i partiji. LDP bi povremeno istakao neku osobu, hvalio je, čak i kandidovao, da bi se onda velikom brzinom obrušio na istu, isključio je i onda blatio po medijima. Slučaj Biljane Srbljanović koja je bila kandidovana za gradonačelnika Beograda dovoljno govori o ovome. Kada je završila sa LDP-om, medijima se žalila da  joj stranka tokom predizborne kampanje nije obezbedila novac, resurse i logistiku, ali da ju je više uvredilo to što je stalno dobijala uverenja iz vrha LDP da ovu stranku ne finansira nijedan tajkun, ali da je vremenom došla do saznanja da svako ima svoju cenu bilo da je reč o „ceni poslovnog prostora na našim opštinama koje pripadaju LDP, bilo da je reč o plaćenim mestima u upravnom odboru, ili mogućnošću budućeg ulaska u tal“.
Čeda Jovanović
Vesna Pešić nije imala ovako krupne reči kao što su „tajkuni”, „korupcija” i sl, ali je imala gorko iskustvo sa LDP-om. A sve je počelo kada je Čedomir Jovanović, opet nepromišljeno, nazvao afričke narode kanibalima. To možda ne bi toliko zagolicalo javnost da ova partija prva ne insistira na političkoj korektnosti. Uvredljive reči i tu vrstu šovinizma svi očekujemo od Velimira Ilića, ali ne i od bilo kog predstavnika LDP-a. Vesna Pešić, kao neko ko uživa poštovanje obrazovanog dela javnosti, reagovala je ostavkom na mesto predsednika Političkog saveta LDP-a. Potom su ambasadori Alžira, Palestine i Gvineje u Srbiji uručili predsednici parlamenta Slavici Đukić Dejanović demarš povodom nedavne Jovanovićeve izjave, posebno naglasivši da oni mogu shvatiti kritike pojedinih vlada u Africi zbog nedostatka demokratije, postojanja despotizma i diktature i slično, ali ne mogu prihvatiti da bilo ko vređa dostojanstvo afričkih naroda. Vuk Jeremić je ovo jedva dočekao da da izjavu kako „u svakom društvu ima ektremista, ali to nije zvaničan stav Beograda”. Eto kako se na nečijoj brzopletosti gradi politički imidž.


Umesto da udahne duboko, izbroji do deset i izvini se lepo i pristojno, nastavio je svoju borbu sa vetrenjačama. Onda je onako u žaru razgovora „pomešao izraze” pa je male ljude nazvao kepecima, što za njih predstavlja odraz Jovanovićevog licemerja. Lider Pokreta mali ljudi Srbije Milan Grahovac rekao je da je Jovanović bio prvi zagovornik usvajanja zakona protiv diskriminacije, a da je upravo on prvi zakazao. Konkretno, Jovanović je izjavio: „Imam utisak da u Srbiji postoje dve krajnosti. Jedna koja onako sa strane posmatra sve kao Farmu, samo više nema kepeca, nego je sad tamo Tomislav Nikolić, koji je u krevetu, pa se sad licitira koliko će da izdrži i šta će biti na kraju”. Ovi njegovi pokušaji da parira Đinđiću u metaforama gotovo uvek se neslavno završe, ali njegov problem je najviše u tome što posle ovih ispada ne može da stane pred kamere i ljudski se izvini, nego uvek smišlja neka suluda objašnjenja ili kaže ono prkosno: „Pa šta!”. Kao da se stalno oseća napadnutim, i ni po koju cenu ne prestaje neku svoju umišljenu kontraofanzivu.



Zato, umesto da sa političkim programom koji ima, bude malo demokratičniji unutar svoje partije, i pažljiviji prema pravima onih koje želi da štiti, on sebi stalno skida poene kod glasačkog tela, dižući nos naspram onih kojima treba da se pravda, kao da zaboravlja da je on u službi naroda, a ne obrnuto. Toga se međutim ne sete ni oni koji u zbilji vladaju ovom zemljom poput predsednika Tadića, dehidriranog Tomislava Nikolića, obaveštenog samo o sopstvenom progonu Koštunice i političke reinkarnacije Ivice Dačića.  

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel