Solidarna kafica
Preko ramena > Prikolica > Umetnost kafenisanja: Opojno zrno nesporazuma - Ima ljudi koji vole „brlju“, a ne „prepečenicu“

Umetnost kafenisanja: Opojno zrno nesporazuma

Ima ljudi koji vole „brlju“, a ne „prepečenicu“

Autor Milutin Mitrović 2011/4/12 : Tekstovi istog autora

Kada sam pokušao da nađem argumente za toleranciju prema pristalicama polulitarske kafe u plastičnim čašama „za poneti“, setio sam se da ima ljudi koji vole „brlju“, a ne „prepečenicu“, kada je rakija u pitanju. Uvažavajući onu staru da o ukusima ne treba raspravljati, moram konstatovati da i među kafama postoji „brlja“ i da je ona nažalost popularna među većim delom svetske populacije.

Neki dan je stiglo pismo-komentar na tekst „Umetnost kafenisanja“ potpisano sa Slobodan. Komentator nesumnjivo upućen i inspirativan u primedbama, pa mi se čini da je u redu, ne da odgovaram, nego da nastavitim prijatan razgovor. Pokušao bih da sistematizujem moj deo posla.

Pita se Slobodan od kada u našem narodu ta totalna opijenost Italijom i hvaljenje svega i svačega u toj zemlji. Ja ne znam za narod, ali kod mene ta opijenost počinje od kada je moj neki pra, pra, pra askurđel (najstariji predak) učesnik u hordi starih Slovena naleteo na neku fascinatnu i nalickanu rimsku legiju pri dolasku na Balkan. Moram reći da je to za mene polazna činjenica.

Inače što se opštih podataka tiče tačno je da po stanovniku najviše kafe na svetu piju Skandinavci. Finci su na prvom mestu sa 12 kg po glavi godišnje. Za njima su Norvežani (9,9 kg), pa Islanđani (9 kg), Švedi su sedmi (8,2 kg). Niti sam neko merilo niti poznajem dovoljno Skandinaviju. Popio sam jednom kafu na aerodromu u Stokholmu na proputovanju za Finsku. Nije mi ostala u uspomeni. U Finskoj sam 15 dana pio kafu, ali samo zbog navike, a nikako iz uživanja. Sklon sam da konstatujem kako potrošnja po stanovniku nije nikakvo merilo za umetnost kafenisanja. Što se naših prostora tiče Bosna vodi sa 14. mestom u svetu i 6,2 kg po stanovniku. I taman pomislite da ima neke logike kad za Bosnom sledi Slovenija (16. mesto i 5,8 kg po stanovniku), pa Hrvatska (20. mesto i 5,1 kg) i Srbija 37. u svetu sa 4,5 kg po stanovniku godišnje. Između Bosne i Slovenije na 15. mestu je Italija. Dakle, sklon sam da tvrdim kako kvantitet ne prerasta u kvalitet, uprkos takvoj postavci dijalmata.


Kafa i kafenisanje
Najveći svetski distributer napitka kafe je američki Starbucks lanac. Nastali su kao „kafići“ da bi tome pridodali i fast food. Za razliku od njih Mc Donalds je išao obrnutim putem gradeći uz restorane gde god je to moguće i McCafe. Ta dva giganta pošto su osvojili Ameriku osvajaju ceo svet, pri čemu to Starbucks bolje radi. Poseduje 16.000 svojih restorana-kafića i njihov se broj umnožava za 6 novih svakodnevno. Samo kafeterija imali su 585 na početku (1989. godine), a danas 24.000. Nedavno sam u Parizu gledao kako na moju zbunjenost, malo - malo pa neko ide ulicom sa onom plastičnom šoljetinom od pola litra na kojoj piše to „Starbucks“ i na cevčicu cucla kafu. Uzgred ta firma je jedan od najvećih eksploatatora na svetu. Kafu u Etiopiji plaća 1,20 do 2,40 dolara za kilogram, a prodaje je kroz gotov napitak po ceni od 50 dolara za kilogram.

Pokušavajući da nađem argumente za toleranciju prema pristalicama te vrste kafe setio sam se da ima ljudi koji vole „brlju“, a ne „prepečenicu“, kad je rakija u pitanju. Dakle većina zemalja gde se troši mnogo kafe zapravo pije „brlju“ od kafe i to je njihovo pravo. Bar dve trećine čovečanstva ne zna ni reči na latinskom, ali zna ono de gustibus... da se o ukusima ne diskutuje.

Ako je to pravilo univerzalno onda i ja imam prava da volim „prepečenicu“ među kafama – ristretto. I gle’ čuda, taj koncentrat kafe ima u sebi manje kofeina nego ona „brlja“. Skala stoji ovako: dekofeinizovana: 5 miligrama kofeina po šolji, espreso: 40 do 80 miligrama, turska: 65 do 100 miligrama i američka (filter): 115 do 120 miligrama. To me uverava da oni koji piju espreso, a tolerantne su tri šoljice dnevno, zapravo nisu narkosi nego hedonisti – uživači, kako se na slovenačkom kaže.

Za Slobodanovu tvrdnju kako su Francuzi prvi konstruisali mašinu za espreso nikako nisam uspeo da nađem argumenata. Svugde stoji da je espreso mašinu konstruisao Anđelo Moriondo, registrovao patent 1884. godine u Torinu da bi u Parizu 23. oktobra 1885. taj patent zaštitio na svetskom nivou. Nije li tu zabuna oko porekla mašine za espreso? Inače, patent je prva otkupila milanska firma „La Pavoni“ i „počela serijsku proizvodnju od jedne mašine dnevno“. Postoji još jedan aparat za kuvanje probijanjem pare kroz kafu i njenim kondenzovanjem u sudu iznad onog sa vodom i dozatorom za kafu. Italijani taj aparat zovu „Moka“ i to je najsiromašniji način dobijanja espresa. Na žalost ima jednu osobinu, koja tvrde da je otklonjena tek nedavno (saradnjom proizvođača Bialetti i trgovaca kafom Illy), a to je da proces destilacije traje sve dok ne ispari sva voda u donjem sudu pa tako iz kafe izvlači i one sastojke na kraju koji joj kvare ukus.


Kafa i kafenisanje
Komentator mi osporava tvrdnju da je Illy kafa među najboljima u svetu. Dužan sam da branim moju tvrdnju. Porodica Illy, italijansko, irsko, mađarskog porekla, jedina od velikih distributera, ne kupuje kafu na svetskom tržištu, nego ima direktno snabdevanje od proizvođača kod kojih kontroliše selekciju vrsta, rast i zrenje kafe. Generacijama odabrani proizvođači iz Latinske Amerike i Afrike rade samo za njih. Za tu firmu je institut Jožef Štefan iz Ljubljane napravio najsavremeniji elektronski uređaj za kalibraciju i kontrolu kvaliteta zrna. Rikardo Illy, bivši gradonačelnik Trsta napisao je knjigu „Kineska žaba“ u kojoj opisuje i istorijat porodice i svoje političko angažovanje. Čita se kao krimac. Njegov otac Ernesto došao je na ideju kako da pakuje prženu kafu, a da ona ne gubi na ukusu. Stavljao ju je u poveće konzerve punjene inertnim gasom. On je to uradio prvi, iako nikakvog znanja iz hemije nije imao, a danas to radi ceo svet. U rukama dobrog barmena njihova kafa daje napitak kojem ja ne znam ravnog.

Slažem se sa tvrdnjom da danas ni u Italiji nije espreso kao što je bio 70-tih godina. Ništa nije kao što je tada bilo. Ni proizvodi, ni države, pa ni njihove elite. Ja sam sklon da biram od onoga što se nudi danas. Nisam pio kafu u „Eliscaffe“, kod Nika Orosija u Zagrebu, ali sam i ja pročitao intervju sa njim u „Globusu“ pre jedno dva meseca. Čim me put nanese u Zagreb otićiću, pa tek onda moći da dam svoj sud. Napisao sam u tekstu koji je povod dopisivanju da govorim na osnovu mog amaterskog i nevelikog iskustva. Dakle subjektivno i nedovoljno stručno, ali ostajem u nameri da branim moj ukus i kunem se da bih finsku „brlju“ pio samo ako nema šta drugo, a drugo bi lako mogla biti votka „Finlandia“. U Parizu sam očajavao za Banetovim espresom iako je „od 100 posto robuste, kiseo i gorak“ takav je bolji od onoga što dobijete u „Caffe St Michel“ na primer. Uz maksimalno uvažavanje primedbi na moj tekst, ne uvažavam primedbe na moj ukus, jer ona latinska kaže: de gustibus...

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel