Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Mediji devedesetih u Srbiji: Lepi mediji lepo gore - a sa njima i novinari

Mediji devedesetih u Srbiji: Lepi mediji lepo gore

a sa njima i novinari

Autor Marija Dukić 2011/4/7 : Tekstovi istog autora

Čak i kada nisu prikrivali realno stanje, državni mediji devedesetih su stvarali atmosferu za progon neistomišljenika, opozicionara i „stranih plaćenika“. U takvoj atmosferi, neki su ostali bez poslova, a neki i bez života.

Još 1991. godine je bilo jasno kome služe mediji, a to svakako nije bio narod. Žestina sukoba pomenute godine prikazala je realnu važnost medija u svakoj društvenoj situaciji. Kada su se građani sukobili sa policijom i vojskom, Milošević je odlučio da mu je bitnije da drži medije pod kontrolom nego da održi unutrašnji mir, te poslao tenkove na ulice i poslušnike u nezavisne redakcije da ih zatvore. Zabranjeno je emitovanje televizije Studio B i radija B92.

Međutim, ovo nije bilo vatreno krštenje lokalnoj televizijskoj stanici. Još kada je odlučeno da ona počne sa emitovanjem, krajem sedamdesetih, Televizija Beograd se usprotivila, brinući za svoj informativni monopol. Kasnije, tačnije 1990. godine, Studio B je počeo sa radom. Posle 60 minuta emitovanja programa u stanicu je došao savezni inspektor za radio-veze Tomislav Pavlović i zapečatio predajnik novopokrenute TV. Međutim, u ovom slučaju razum je pobedio – donesen je zaključak da savezni organi ne bi trebalo na ovakav način da se mešaju u rad lokalnih.

Posle ovog incidenta, Studio B je odmah pokazao kakvu će uređivačku politiku voditi – prvi emitovan program je započet "Kratkim filmom o ukidanju" snimljenim dana kada je nasilno prekinut rad televizije. Građani su mu odmah ukazali poverenje, koje je opravdano 9. marta, kada je prenosio krvave ulične događaje. Međutim, vlast je imala pripremljen scenario u slučajevima ovakve neposlušnosti. U Studio B stigle su anonimne prijave o bombi, za koje će se tek kasnije utvrditi da su poslate iz republičkog SUP-a. No, tada to je to bio dovoljno dobar razlog da u Studio B uđu policajci, koji su, po pričama novinara ove stanice, nezainteresovano šetkali, ne tražeći eksploziv. Kasnije, republički javni tužilac je podneo prijavu i naredio da se prekinu i radio i televizijski program, na osnovu tačke 216 Krivičnog zakona, zbog “organizovanog i učestalog pozivanja na otpor”. Urkos angažovanom trudu vlasti da uguše Studio B, građani su mu pružili takvu podršku da je stanica ubrzo zatim opet počela sa radom.

Međutim, što su više izveštavali o neredima, to su više osećali bes Miloševića. Čak im je jednom, kao u američkim akcionim filmovima, oteta vredna oprema zajedno sa fizičkom pratnjom. Kada je vlast pokušala da eliminiše radio-repetitor ,oprema je jedva spašena, uz dramatično javljanje urednika Dragana Kojadinovića direktno u program, koji je tom prilikom promovisao Kapetana Dragana u zaštitnika Studija B.

Da je bilo do savesnih novinara, Studio B bi, takav kakav je bio, opstao. Međutim, 1993. godine, stavovi urednika i zaposlenih su se razmimoišli. Urednik Kojadinović je počeo da dozvoljava plaćene termine, a novinari su smatrali da to može da utiče na objektivnost njihovog izveštavanja, posebno zato što su termine na ovoj televiziji zakupljivali kriminalci i prevaranti (poput “Gazda Jezde” i Arkana). Zoran Ostojić, Lila Radonjić, Olja Bećković, Mina Vidaković, Vlada Milić i još neki su iz ovog razloga napustili Studio B. Uredniku su time odvezali ruke, a on je nastavio da uništava rejting koji je televizija mukotrpno stvarala. Ovako oslabljen, Studio B je 1995. gradski javni pravobranilac pokušao da pripoji gradu, i uspeo u tome naredne godine. Međutim, 1997. godine stanovništvo Beograda je imalo dovoljno razuma da izabere opoziciju na lokalnim izborima, te je promenjeno rukovodstvo Studija B, a jedino što je posle toga moglo da mu škodi su bili politički pritisci. Uprkos tome, profesionalci su se borili za svoj posao, i pre svega, za svoj obraz.

Ubistva novinara

Ali Studio B nije bio jedini trn u oku vlasti. Oni koji su vise bockali uklonjeni su. Prva žrtva pala je 1994. godine. Dada Vujasinović bila je novinarka „Duge“ koja je pisala o kriminalu, koji je u velikoj meri bio povezan sa vladajućim strukturama. Kada je pisala o Arkanu, čoveku za koga se znalo (bar nezvanično) da je obavljao prljave poslove za Slobodana Miloševića, svi su bili oduševljeni njenom hrabrošću. Kako bi se osigurala, ona se pojavila u jednoj emisiji na Studiju B i uprla prstom u one koji će biti odgovorni ako se njoj nešto desi. Međutim, lažirano je njeno samoubistvo, a iako su na mestu zločina nađeni tragovi krvi dve različite krvne grupe, ni dan danas niko nije odgovarao za ovo ubistvo. Veštaci koji su izveštačili da se Dada ubila iz puške (za to treba imati dugačke ruke i poseban talenat) rade i danas, a veštačili su i u dosta kompromitovanim slučajevima “samoubistava” vojnika. Izgleda da su specijalizovani za samoubistva.



Dakle, u to vreme svi nezavisni mediji su bili stigmatizovani, ali Zakon o informisanju za koji je zaslužan jedan i dalje istaknut političar, bio je medijska giljotina. Posle njega novine su štampane van Srbije, mnoge u Crnoj Gori, a četiri lista su bukvalno ukinuta. Drakonske kazne koje je Zakon predviđao uništavale su medije i urednike, a čiini se da su najgore prošli Dnevni Telegraf, Naša Borba, Danas, Blic… Međutim, što je arogancija vlasti bila veća, inat novinara je bio javniji – Vučićev zakon je proglašen “vučjim zakonom”, ne samo zbog visokih novčanih kazni već i zbog arbitrarnosti državnih organa o njegovoj primeni. A ko seče granu na kojoj sedi?



Država je po svom nahođenju tada konfiskovala imovinu glasila i privatnu imovinu njihovih čelnika. No, otpor je rastao. Pošto ni logika udaranja po džepu nije urodila plodom, prešli su na ozbiljniju regulaciju medijske scene – ubili su Slavka Ćuruviju, vlasnika i glavnog urednika Dnevnog Telegrafa. On je zapravo trebalo da služi zatvorsku kaznu od pet meseci zbog zlodela objektivnog informisanja javnosti, ali izgleda da je bolji način za ućutkivanje bio oprobani recept iz Miloševićeve kuhinje, sa tajnim barutnim sastojkom. Šest meseci posle tragičnog događaja, na Ćuruvijinoj komemoraciji okupili su se svi viđeniji nezavisni novinari i hiljade osvešćenih građana. Kolona od nekoliko hiljada ljudi zastajala je na pola puta od RTS-a do zgrade »Politike« da mesto Slavkovog ubistva osvetli zapaljenim svećama. Tada su, po pisanju Republike, “bez straha, Branka Prpa, Slavkov brat Jovo i poslednji glavni urednik DT Dragan Novaković tražili smenu Miloševićevog režima, optužujući ga za Slavkovu smrt. Sutradan su sva nezavisna glasila, bez straha, objavila reči sa pomena legendi srpskog profesionalnog novinarstva. Državni mediji su ćutali. Bez straha?” Sudeći po tome kako su “lepi (a glupi) mediji lepo goreli” 5. oktobra, razloga za strah je ipak bilo, samo oni to na vreme nisu shvatili.

Dada Vujasinović

Uprkos sve većoj opasnosti, mediji nisu hteli da ćute. U arhivi Republike iz marta 2000. godine stoji javna prozivka sudija koji su oštetili nezavisne medije sudeći po Vučićevom vučjem zakonu; to su bili Miladin Ugljesić (kaznio NIN), Jasna Ucajev (Danas), Svetlana Mirković-Disić (Večernje novosti) i Branislav Gudović (Studio B). Zapravo, njih je, po NUNS-ovoj analitici, bilo 47.

Napore objektivnih novinara građani su prepoznali i nagradili, te su sve češće u malim mestima po Srbiji branili medije kada bi partijski dželati dolazili da ih likvidiraju. Videvši to, vlast je zatvorila jedinu domaću fabriku novinske hartije. Ni to ih nije zaustavilo, jedina posledica bila je ta da smo čitali novine na ružnom papiru. U poslednjim trzajima pred smrt, vlast je sve češće krivično gonila novinare i medijske kuće. Ponekad je to bilo tragikomično, kao u slučaju kada je sudija Radovan Bjelobaba kaznio Betu zbog agencijske vesti objavljene u Blicu da je pred radio stanicom ministra za informacije studentski pokret organizovao akciju pod nazivom »Matiću, ko je ubio Ćuruviju«. Tragično - tu vest sudija je okarakterisao kao netačnu, a komičan momenat je to što su za vreme suđenja ispred zgrade suda ti isti studenti držali transparent sa istim pitanjem: »Matiću, ko je ubio Ćuruviju«. Naravno, dok ih policija nije premlatila i oduzela im transparent.

Kada je zatvoreno pet najpoznatijih nezavisnih glasila, novinari se nisu predali – vesti su čitane sa terase Skupštine grada. Predizborna kampanja 2000. godine se zaoštravala. Strategic marketing je saopštavao da je od jula do avgusta u Politici objavljen 191 izveštaj sa skupova SPS-JUL, 49 izveštaja sa skupova SRS, a tri puta su kratko prenešene izjave DOS-a. Mnogi od članaka o opoziciji nisu bili na nivou nekadašnje Politike, što pokazuju naslovi poput “Zapušenog nosa prođite kraj DOS-a”. Važno je da se rimuje.

Ipak, njihova vlada nije potrajala. Mnogi smatraju da je Slobodan Miloševič bojkotovao ultimatume NATO-a kako bi doveo državu u vanerdno stanje u kojem opoziciji ne bi bili omogućeni protesti, u kojem bi opušteno mogao da gasi medije koji su radili protiv “nacionalnih interesa”. I tako je za vreme bombardovanja 1999. agresor, odnosno “sile bezumlja i haosa” bio potencijali ključ unifikacije naroda protiv zle Evrope, protiv “stranih plaćenika” koji su hteli da nas uvedu u nju. Dokazano je da se narod u kriznim situacijama ujedinjuje protiv neprijatelja, u borbi za opstanak. Slušali smo u Dnevniku koliko smo moćni jer smo oborili Stelt avion, slušali smo kako oni zapadni zločinci bombarduju bolnice i civilne objekte, slušali smo kako je Slobodan Milošević jedina opozicija američkom impreijalizmu i hegemoniji EU. Izgleda da u to nismo mnogo poverovali. Ni godinu dana kasnije sedeo je u kućnom pritvoru, Skupština je gorela, kao i zgrada RTS-a.

 

Pročitajte početak feljtona o medijima u Srbiji devedesetih

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel