Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Mediji devedesetih u Srbiji: TV Bastilja - Državni bezobrazluk

Mediji devedesetih u Srbiji: TV Bastilja

Državni bezobrazluk

Autor Marija Dukić 2011/3/30 : Tekstovi istog autora

Devedesetih su novinari RTS-a i Politike informisali nas, građane koji su provodili dane i mesece protestvujući protiv vlasti, da demonstracija gotovo i da nema. Koliki je bio bes naroda pokazano je  9. marta 1991. godine, a devet godina kasnije gorela je zgrada državne televizije.

Jedno od najubotijitih oružja Miloševićeve vladavine bili su mediji. Najozloglašeniji bili su RTS i Politika. Prezir prema njima niko nije mogao, niti želeo, da krije. Sećam se da smo devedesetih svi u kući slušali radio Index, ta stanica nije smela biti menjana, čak ni za vreme reklama. Kada bi tata ponekad kupio Politiku, reakcija ostatka porodice bila je sarakastični nihilizam – pravili smo se da ona ne postoji, eventualno hteli njome da potpalimo vatru (pošto često nije bilo ni struje).

RTS je i pre devedesetih bio kontrolisan od strane vlasti, odnosno partije. Tada je bar, ako ne informativnu, imao jasnu uređivačku politiku u sferi kulture. Paradigmatična je odluka muzičkog urednika Božidara Pantića da ne dozvoli Lepoj Breni nastup na televiziji u mini-suknji. Kasnije, tokom devedesetih, RTS-ova informativna redakcija i dalje je pod kontrolom vodeće partije, ali ovaj put je to zadesilo i kulturnu. Ne da se nastupalo u mini suknjama, nego su i duhovne vrednosti, poput silikonskih grudi pevaljki, bile potpuno ogoljene. Pionir ovog trenda je komercijalna televizija Pink, ali RTS-u ide na čast što se nije dovoljno ogradio od propagiranja ovog stila života. Zašto? Zato što su kroz muziku i forsiranje određenih ličnosti nametnuti novi vrednosni obrasci – kriminalni mačoizam uobličen u telu ćelavog opakog dizelaša koji jedva da zna dva padeža, i žena kao seksualni objekat, čija je funkcija svedena na trofej jednog takvog dizelaša. Položaj naučnika i intelektualaca je dokaz kontraevolucije – oni su siromašni, neuspešni likovi koji čekaju redove za ulje a žene ih nipodaštavaju jer „ne znaju da donesu dinar u kuću“. Ovome treba dodati i ratnohušačku propagandu, poput pesama sa stihovima „dani slobode će brzo da dođu/jer mi imamo slavnog vođu/pjesme se ore na sve strane/svi smo s tobom Radovane”. Pored tako živopisnih likova na estradnoj sceni, vodilo se računa i o sofisticiranijoj konkurenciji. Kada su skontali da građani slušaju i ozbiljniju kritiku režima, napravili su emisiju "Folk-metar", koja je emitovana u isto vreme kad i “Utisak nedelje” na Studiju B, kako bi se smanjila gledanost „Utiska“.





Iako je ovakva kulturna politika smisleno imala uticaj na formiranje novih naraštaja, ali i na preoblikovanje svesti onih već formiranih, veća je šteta učinjena na polju informisanja. Naime, 1991. godine usvojen je posebni zakon (kod nas se i dalje zakoni o medijima donose na poseban ili hitan način) o radio-televiziji, koji je objedinio tri do tada samostalna preduzeća (RTV Beograd, Novi Sad i Prištinu) u Radio-televiziju Srbije. Ona je bila u državnom vlasništvu i time je poništena svaka autonomija do tada postojećih delova. Neodgovarajući kadrovi su poslati na prinudne odmore koji su potrajali narednih nekoliko godina, a na njihovo mesto su došli poslušniji novinari i urednici. Oni su tačno znali šta sme da ode u etar, a cenzura je bila tolika da su postojale crne liste ljudi koji se ne smeju pojaviti na ekranu, pa su zbog toga čak i neke serije skidane s programa. Izgleda da nije bilo kritične mase koja bi se suprotstavila ovakvoj politici.





 

Protesti 1996/97RTS je videla ono što nije postojalo, poput bacanja srpske dece u kaveze sa lavovima, ali se pravila slepa pred mnogim događajima, a posebno pred činjenicom da hiljade ljudi šetaju Beogradom svakog dana. Vrhunac bezobrazluka bio je doček 1997. godine, koju su na trgovima čekale stotine hiljada ljudi, a urednici ove TV stanice to nisu smatrali vešću vrednom pominjanja. Tada je započeta akcija stvaranja buke – svako veče u vreme Dnevnika pravljena je buka, šerpama, usisivačima, pištaljkama, instrumentima, čime god, samo da se ne čuje RTS-ova propaganda. A vrhunac ove političke ujdurme desio se kada je RTS počeo da izveštava o protestima u Albaniji, kao da jedino odatle imaju dopisnike, ali ne i iz Beograda! Ne znam kako im još 9. marta, nekoliko godina ranije, nije bilo jasno da su građani siti medijske izolacije, jer tada su izbile opasne ulične demonstracije baš iz ovog razloga. Ako novinari tada nisu mogli da čitaju između redova, mogli su da čitaju same redove, poput slogana: “Protiv mraka žmurenje ne pomaže”. Ali nisu. Nisu reagovali čak ni kada je u bombardovanju žrtvovano njihovih 16 kolega. Svoju propagandu nastavili su da usmeravaju na NATO, a ne na čoveka koji je šireći tu propagandu potpisao smrtnu presudu njihovim kolegama. Danas, oni se pravdaju da su samo radili svoj posao. Ali ne, oni su radili tuđi posao, posao tamničara u Bastilji reči i mišljenja.

Elem, asocijacija na to vreme su nam upravo RTS i Politika. Kada čujemo glasove poznatih spikera Dnevnika kolutali smo očima i udarali u šerpe. Jedan deo humanosti osakaćen je dugogodišnjim medijskim mrakom i frustracijom koja se zbog njega taložila, te nam tog 5. oktobra nije bilo žao zgrade televizije koja je gorela. Zaposlenima u njoj, pak, bilo je žao njih samih, pa kad su videli do kojih granica su doveli narod, neposredno pre pada Miloševića, 5. oktobra su stupili u štrajk. Posle deset godina trovanja naroda oni su se probudili. U Politici su novinari posle savetovanja sa advokatom shvatili da neće baš najbolje proći ako stupe u štrajk pa su doneli odluku da kolektivnog štrajka neće biti. Samo njih 40 je stupilo u individualnu obustavu rada. A onda je došao taj trenutak - vlast je pala. Većina poslušnika je smenjena, mada neki nikada neće odgovarati za štetu koju su društvu naneli. Ovi drugi su, pak, dokazali da se borba za objektivno izveštavanje na kraju ipak isplati. Bar smo to mislili na početku. Kasnije, da li zbog nekog posebnog akta vlasti ili samosvesnom samocenzurom, mnoge do tada nezavisne novine objavile su da neće menjati uređivačku politiku ali da su shvatili da “u biranju i obradi tema akcenat pre svega mora da bude na identifikaciji onih aktera koji zastupaju stvarne demokratske promene i u društvu i u državi”. Nemojte misliti da ovo nije vreme za dokazivanje novinarske profesionalnosti; nije Sloba jedini čovek koji ima moć i želju da guši slobodno novinarstvo, niti je sada medijska situacija idealna. Da vas podsetim, nedavno smo dobili medijski zakon koji je Vučić (ponosni vlasnik vučjih očnjaka koji su devedesetih brazdali rane medijima) okarakterisao kao “nedemokratski”. Verovatno je to demagogija jagnjeta u vučjoj koži, ali s obzirom na istoriju našeg jagnjeta, zvuči preteće.


Sledeći nastavak o ubistvima novinara i gušenju nezavisnih medija.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel