Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Mediji devedesetih u Srbiji: Antologija gluposti - A ovde, majko, je li bilo klanja?

Mediji devedesetih u Srbiji: Antologija gluposti

A ovde, majko, je li bilo klanja?

Autor Marija Dukić 2011/3/21 : Tekstovi istog autora

Mediji su ponekad nesvesni uticaja koji ostvaruju na sugrađane svojim tekstovima, izveštajima, reportažama... To se najbolje pokazalo u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, kada su novinari služili interesima režima, sistematski indoktrinirajući stanovništvo, ali, što je još opasnije, i vojnike na ratištima.

Za osobe koje kroz medije usmeravaju čitaoce protiv njima različitih postoji naziv – Habimane. Čast da se po njemu zovu huškači na nasilje imao je Kantano Habimani, radio voditelj koji je podsticao na nasilje tokom genocida u Ruandi 1994. godine. On i još trojica novinara proglašeni su krivim na Međunarodnom krivičnom tribunalu za ratne zločine. Međutim, najpoznatiji u ovoj disciplini je prvi osuđenik za medijske ratne zločine, nacistički novinar Julijus Štrajher. On je bio osnivač i urednik zloglasnog nedeljnika Šturmer, čiji je cilj bio da stvori atmosferu pogodnu za istrebljivanje Jevreja bez burne reakcije javnosti, metodom dehumanizacije ovog naroda. Upravo nipodaštavanje stvorilo je sliku kod Nemaca da su Jevreji niža bića čije uništavanje nije jednako ubistvima ljudskih bića, već više dezinsekciji. Zato su mnogi Nemci zatvarali oči pred masovnim ubistvima. Ovo je zaključak sa suđenja u Nirnbergu, posle koga je Štrajher pogubljen.

Može se reći da je Hilterov režim prvi sistematski pristupio dehumanizaciji osmislenom, planskom propagandom. U ovu svrhu upregnuti su poznati režiseri, novinari, propagandisti, pisci i mnogi drugi kreativni potencijali. Primera radi, film Jevrejin Zis bio je veoma gledan u bioskopima i među esesovcima i čuvarima logora, koji su posle tragične priče o bahatom Jevreju koji je uništio finu nemačku porodicu mučili logoraše surovije nego inače. Međutim, 1945. godine režiser ovog filma na sudu je optužen za zločine prema čovečanstvu, a glavni glumac je izvršio samoubistvo.

Gebels je uočio značaj sredstava masovnih komunikacija, te je često koristio radio i razglase u fabrikama kao medij širenja antisemitskih ideja, u čemu su veliku ulogu imali i novinari poput pomenutog Štrajhera. Prema svemu navedenom izgleda da zločine čine vojnici i političari, a novinari su ti koji pripremaju teren za njih.

Ratno izveštavanje

Da u ratu prvo strada istina shvatili smo i u ratovima na ovim prostorima. Pošto se, za razliku od Ruande, Haški tribunal nije bavio medijskim zločinima u Bosni, kod nas je pokrenuta istraga o medijskoj ratnoj propagandi. Radi se o zločinima u Ovčari i Zvorniku. Istraga je pokrenuta posle izjave svedoka na suđenju za masakr nad 200 Hrvata na farmi Ovčara i 25 Bošnjaka u Zvorniku. Naime, neki od počinilaca zločina pravdali su se afektom posle čitanja medijskih tekstova, kao što su izmišljotine novinara da je u Vukovaru nađena prostorija prepuna ubijenih srpskih beba, da su Muslimani srpsku decu bacali u kaveze sa lavovima i sl.





Ovako informisani, srpski vojnici su besni odlazili u „oslobodilačke“ pohode. Verovatno nisu evidentirane sve manipulacije, ali kod nas se bar sudilo za medijske zločine. U Crnoj Gori će, pak, teže ići istraga jer je krajem devedesetih iz Televizije Crne Gore nestao veliki deo medijske ratne arhive. Neko je verovatno bio svestan zločina koje je svojim izveštavanjem počinio, pre pravosudnih organa. Bosanska i Hrvatska štampa su takođe prepune ovakvih primera, a tamo se moralni novinari bore da sudstvo počne da se bavi ovom građom. Kako smo aktuelne teme uvek ilustrovali vicevima i šaljivim pričama, parafraziraću vam jedan vic koji je kružio Sarajevom za vreme njegove opsade. Naime, pitali Muju šta bi učinio da kojim slučajem uhvati Radovana Karadžćića, a ovaj im odgovara da bi ga odmah trampio za Ristu Đogu. Pomenuti novinar je bio vođa ratnohušačke propagande a ostao je upamćen po tome što se u jednom tadašnjem dnevniku pojavljivao i sa pištoljem u ruci. Doduše, mi smo tada imali Šešelja, koji je kod Minimaksa, okružen čarima silikonske lepote mahao oružjem i govorio kako će letovati u Srbiji, u Dubrovniku. Evo ga sada letuje i zimuje iza rešetaka, gde mu je i mesto.

E Novine su objavile jedan feljton sa mnoštvom zanimljivih podataka o ovoj temi. Naime, naša vlast je za vreme rata direktno kontrolisala RTS, TANJUG, Večernje novosti, a indirektno Politiku i Politiku Ekspres. RTS je neposredno pre, a i za vreme rata u Vukovaru, pretrpela velike kadrovske promene, a svi objektivni izveštači sa fronta gurnuti su u zapećak. Dobar deo materijala iz rata ima Svetlana Lukić, danas novinarka Peščanika, koja je tada tajno, bez dozvole urednika odlazila u Vukovar, a potom dobijala pedagoške opomene za svoje izveštavanje, i na kraju otkaz.


Večernje Novosti devedesetih


RTS je tako postao sramna “TV Bastilja”. Dnevnik je umeo da traje i po sat i po vremena, sa manjkom argumentovanih vesti a obiljem subjektivnih nedokazanih izjava o „ustaškim“ genocidima. Metod dehumanizacije je bio sličan kao nacistički: postojala je imenovana srpska vojska, a svi ostali su bili bezlični „neprijatelj“ ili čak gore – „ustaške horde“, „pijani i drogirani monstrumi“... Novine su objavljivale boldovane naslove „Užas kao ’41.“, „Genocid“, „I progon i pokolj“ i sl. Slede ih tekstovi o klanju srpske dece, ogrlicama od dečjih prstića, zlatnim zubima vađenim „na živo“, a sve to je praćeno fotografijama leševa i izbeglica. Kasnije se ispostavilo da je veliki deo ovih priča bio izmišljen, ali je poslužio svrsi. Za vreme zločina koje su činili Srbi na Ovčari, a koji su za razliku od prethodno pomenutih dokazani, mediji su skretali pažnju ovdašnjoj javnosti na izmišljene zločine nad Srbima.

Ako nismo tada, bar sada, sa zakašnjenjem od više od 15 godina, bavimo se ovom temom. Novinari u Hrvatskoj vrše javni pritisak da njihovo pravosuđe počne da se bavi pitanjem medijskih ratnih zločina. Kao što ja pominjem izveštavanje sa Ovčare i iz Zvornika, tako oni po imenima navode novinare koji su širili nacionalnu mržnju, poput Silvane Manđušić koja je izveštavala o lažnom bombardovanju Šibenika, Denisa Latina koji je u kameru diktirao imena sisačkih Srba, i drugih.

Kao što mi imamo izdanje “Nije srpski lupati” tako su i Hrvati izdali “Antologiju suvremene hrvatske gluposti”. Ovde možete naći veoma glupe ali i maliciozne izjave javnih ličnosti sa obeju strana, u ratnom periodu. Tako je na primer Vojislav Koštunica 1995. izjavio da se “Srbi neće smiriti dok se ne prostru s obe strane Drine”. Željko Ražnatović Arkan, komandant Srpske dobrovoljačke garde je 1991. godine izjavio da je njima vrhovni komandant patrijarh Pavle.

“Još samo pederi nisu protiv Srba”, rekao je dr Jovan Rašković, predsednik SDS iste godine. Mira Marković je pak smatrala da su jugoslovenski narodi “planirano, gotovo naučno planirano, međusobno posvađani i uvedeni u rat”. Iz veoma opširne kolekcije, izdvajamo još:

 

Srbi nikad nisu bili egzotičan narod prema drugima. Nikad nisu druge narode terali u egzodus.
Milovan Bojić, potpredsednik Vlade Srbije

A ovde, majko, je li bilo klanja?
Krste Bijelić, novinar RTS (oktobar ‘92)

Gospodo novinari, vodite računa o svojoj bezbednosti, pa vam se ništa neće dogoditi.
Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja

Istorija je odlučila da za izvesno vreme ovde bude nastanjena patnja.
Mira Marković, lider JUL-a (februar ‘98)

Bilo bi nam mnogo lakše da je Jeljcin rekao da svi Rusi treba da žive u jednoj državi.
Momir Bulatović, predsednik DPS

A ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. A nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo.
Slobodan Milošević 1991.

Hrvatske savremene gluposti danas su takođe izvor smeha, ali u periodu ratnih uzavrelih emocija teško da im se iko smejao. Evo izabranih:

"Mislite li da bi Muslimani, koji su napučili Hrvatsku, mogli istjerati Hrvate iz Hrvatske?"
Denis Latin, pitanje dopisnici HTV-a iz Bugojna Vesni Korić, "Slikom na sliku", (1993.)

Mole se urednici dnevnih emisija, redaktori i novinari Informativno-političkog programa da obrate pozornost;
- Komentare pojedinih odluka Vijeća sigurnosti UN o eventualnim sankcijama i pritiscima protiv Hrvatske objavljivati diskretno, oprezno, uz dodatne konzultacije s glavnom urednicom.

- U dnevnim emisijama priopćenja političkih stranaka emitirati bez eventualnih napada na generalnu politiku Hrvatske, Vrhovništvo, Vladu i druga tijela.
(iz internog uputstva za novinare Hrvatskog radija, 1994.)

Nije Muslimanima tako loše u tim logorima kao što mediji farbaju.
mr. Neven Jurica, hrvatski veleposlanik u Australiji, 1993.

Nećemo dozvoliti da Hrvatska postane kolonija nekih crnčuga!
Velimir Bujanec o UNPROFOR-u

Volim ponavljati ono što su govorili naši djedovi ustaše: Bog na nebu, hrvatski narod na zemlji. Ja još dodajem - Jasenovac između. Mislim na Jasenovac kao simbol, mjesto gdje će završiti svi protivnici hrvatske države.
Velimir Bujanec u intervjuu "Globusu"

Ovo sve je sačuvano zato što je bilo objavljivano u medijima. Dehumanizacija je bila glavno oružje srpskih i hrvatskih novinara, a ono što čudi je da su neki od njih na taj način stekli slavu koja i dan danas traje. Da medijski zločini nisu neka prazna floskula dokazuje i pravna praksa. Statut Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u članu 4 inkriminiše “direktno i javno podstrekavanje na zločin genocida”, a u članu 7 predviđa: „Lice koje je planiralo, podstrekavalo, naredilo, učinilo ili na drugi način pomoglo i podržalo planiranje, pripremu ili izvršenje krivičnog dela navedenog u članovima 2 do 5 ovog Statuta individualno je odgovorno za to krivično delo.“ Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, ugovor koji je prihvatilo više od dve trećine zemalja sveta, u članu 20 eksplicitno kaže da je svaka propaganda u korist rata zakonom zabranjena, i da je zakonom zabranjeno “svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje". Prema tumačenju eksperata Ujedinjenih nacija za ljudska prava „to je jedina dužnost kojoj se države moraju povinovati kad je u pitanju ograničenje slobode izražavanja".

U sledećem nastavku o lažnim reportažama iz Bosne i TV Bastilji

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel