Solidarna kafica
Preko ramena > Nauka > Mentalni poremećaji: Zabava miliona - Napoleon i elektro-šokovi

Mentalni poremećaji: Zabava miliona

Napoleon i elektro-šokovi

Autor Kaja Damnjanović 2011/3/14

Danas, kao i pre par stotina i par hiljada godina, ideja ludila utkana je u samu srž društva i naše svesti – služi tome da opiše i obuhvati mnoštvo ljudskih ponašanja (nikad sopstveno), misli i osećanja koja nisu uobičajena.

Takozvani običan čovek budi se svakog dana, ide na posao, vraća se kući i pokušava da ulepša trenutke opuštanja kulturom. Svoju predstavu o problemima u mentalnom funkcionisanju Homo Sapiensa običan čovek crpi iz filmova, serija, knjiga i časopisa. U bezočno lošoj i senzacionalističkoj seriji Mental, egzotičnih mentalnih poremećaja je mnogo, a kako ni to producentima nije bilo dovoljno – potrudili su se da nam pokažu da se mentalni problemi rešavaju magijski i lako, jezgrovitom rečenicom genijalnog psihijatra, tik posle drugog bloka reklama, a pre završne špice. Pacijenti su uglavnom u drugom planu.

Šta smo do sad saznali iz uradaka srodnih ovoj seriji:
1) Ljudi sa mentalnim poremećajima zovu se ludaci
2) Ludaci žive u ludnicama
3) Ako ne žive u ludnicama, žive u komšiluku. Možda baš vašem.
4) Ludaci ili zabavljaju ili ugrožavaju komšiluk
5) Lako je i popularno glumiti ludilo
6) Ludaci uživaju u svom stanju i to je jedino čime se bave
7) Neodgovoreno pitanje: da li su ludaci sami krivi za svoje stanje?

Šta bismo mogli da naučimo kako bismo poboljšali pobrojane uvide?

Istina je da smo u Evropi tek u XVII veku termin „ludak“ zamenili terminom „pacijent“ (onaj koji pati, žrtva). Ondašnje magijsko razumevanje drugačijih značilo je da smo ludake smatrali nehumanim („onostranim“), te smo ih i tretirali po zasluzi: bičevanjem, skidanjem odeće, posteljama od pruća, isterivanjem đavola. Osim lisica, medveda i vukova, lovili smo i veštice, a izbacivali demone iz duše. Zamena termina bila je važan korak – kada je ludak postao pacijent, i nametnuti tretman postaje (nametnutno) lečenje.

Ludaci jesu živeli u ludnicama. Bolnica Bedlam u Engleskoj 1675. godine dobija prvu zgradu namenjenu samo tretmanu „ludaka“. Bedlam je ubrzo postao turistička atrakcija: ulaznicom u vrednosti jednog penija, posetilac željan zabave sticao je pravo da razgleda i provocira obično doživotne pacijente.

Par hiljada godina ranije, u starom Egiptu, ljudima sa mentalnim problemima nudile su se terapije spavanjem ili opuštanjem. Do sredine prošlog veka, ljudi sa mentalnim poremećajima smeštani su (mahom prisilno) u azile – mesta izmeštena iz društva, van vidokruga i bez kontakta sa takozvanim običnim čovekom. Deinstitucionalizacija i smeštanje pacijenata u specijalizovana odeljenja bolnica, kao i mogućnost kućnog lečenja, javlja se u XX veku. Pod snažnim uticajem „antipsihijatrijskog“ pokreta, predvođenog psihijatrima, i kritikama opšte popularnog Mišela Fukoa (filozofskog Bonoa Voksa), dolazi do relativizacije mladog i krhkog, ali ipak rigidnog, sistema psihijatrijskih ustanova i kategorizacije psihijatrijskih dijagnoza.

Danas se nastoji da se osobe sa problemima u mentalnom funkcionisanju ne isključe iz društva, takozvanim pristupom „mentalnog zdravlja u zajednici“. Tako, na primer, u niškoj opštini Medijana postoji centar u kojem osobe sa ovakvim problemima mogu prema potrebi i vlastitom nahođenju doći po pomoć i podršku, ne samo psihoterapijom, već i u funkcionisanju i sticanju svakodnevnih veština. U isto vreme kada je ustanovljen ovaj centar, veliki psihijatrijski azil Gornja Toponica je reformisan i uređen, te je od gofmanovske totalne institucije ova bolnica postala otvoreno utočište. Danas o mentalnim problemima znamo još jednu ključnu stvar: sama osoba sa takvim problemima je dragocen izvor znanja o problemima.

Ludaci jesu zabavni. Najsmešnije je kad neki od njih misli da je Napoleon. U lokalnom supermarketu, svakodnevno se može videti (i to bez plaćanja penija) starija dama, uvek u istoj garderobi, živopisne šminke i raspoloženja koje se menja od snažne radosti do očaja praćenog suzama. Uvek gura prazna kolica i satima ponavlja kako kupuje hranu za decu. Komunikativna je i dobronamerna. Kao i njeno raspoloženje, i reakcije „kupaca-normalaca“ su dvojake: ili se smeju (češće njoj nego sa njom) ili, iznervirani njenim prisustvom, zaziru i zaobilaze je, ponekad uz maštovite zlonamerne komentare. Nema ravnodušnih, osim osoblja supermarketa, koje se naviklo na gošću.

Kad nisu zabavni, ludaci su opasni. Iz filmova smo mogli da naučimo da teška kriminalna dela (ubistva, silovanja, zlostavljanja) – najčešće čine „ludi“ ljudi, koji pokušavaju da se „izvuku“ pomoću „privremene neuračunljivosti“. Statistička je istina da na ovaj način sudski bude oslobođeno ni jedan posto optuženih koji pokušaju tako da se odbrane. Uverenje da teške zločine mogu da počine samo „ludi“ ljudi ima koren u drugom, podjednako naivnom uverenju da normalni ljudi ne rade loše (lude) stvari.

Postojanje ludila, dakle, ima i tu funkciju u društvu: da upije sve naše zlokobne i neprihvatljive težnje, izbacujući ih tako iz ljudske prirode. Sigurno je većina barem jednom čula pouzdanu priču kako se neko oslobodio služenja vojnog roka „glumeći ludilo“. Istina je, nažalost, daleko tužnija. Ako i prihvatimo staromodnu podelu na normalnost i nenormalnost – mnogo je teže glumiti prvu.

(c) philip hodgsonKada sam obavljala klinički staž, na psihološku procenu je došao gospodin pred penzijom. Bilo mi je jasno posle petog odgovora (mojoj mentorki posle prvog) da je u pitanju osmišljen nastup, sa ciljem prevremenog odlaska u penziju. Ljudi sa mentalnim problemima ne nalaze to iskustvo posebno zabavnim i ispunjavajućim, najčešće ne žele da izazivaju sopstvenu patnju (čak ni kad bi dobili nagradu u vidu odlaska u penziju), ne uživaju u nemogućnosti da uspostave kontrolu nad sobom i ponekad ulažu ogromne napore da postignu ono što većina ljudi radi ne razmišljajući. Zamislite svoj najgori strah (makar i onaj od zmija, bubašvaba, bolesti ili smrti voljenih, od odbacivanja). Zamislite da legnete uz takvu misao, sanjate je, budite se s njom, da vas taj strah napada nekoliko puta u toku dana, kad ne očekujete. Kako biste ga zaustavili?

Zašto nam nedostaje odgovor na pitanje otkud mentalni poremećaj i jesu li pacijenti sami odgovorni za stanje svog mentalnog funkcionisanja? Savremena psihijatrija smatra da nisu, savremeno pravo smatra da jesu, a i jedan i drugi sistem prepoznaju izuzetke. Pođimo korak unazad: osim što je nemoguće dati takav odgovor, naučnu i pop-kulturu to ni ne zanima. Ako bismo uspeli da dokažemo konačni potvrdni odgovor na ovo pitanje, koncept mentalnog poremećaja ne bi više imao svoju funckiju u društvu. To bi značilo da moramo da prihvatimo da su sva ponašanja koja opažamo kod drugih (naše ponašanje, naravno, nikada nije problematično) prirodna, što bi dalje značilo da i neko poput Betmenovog arhineprijatelja Džokera nije lud.

Da ste imali tu nesreću da se rodite kao pripadnik crne rase na američkom Jugu u XVIII veku, da su vas u petoj godini odvojili od majke, prodali gazdi koji vas je koristio kao komad nameštaja, da ste bezbroj puta bičevani i da ste, nakon svega toga, pokušali da pobegnete – dobili biste dijagnozu „drapetomanije“, poremećaja bežanja od gospodara. Da ste rođeni pre pedesetak godina i da ste u detinjstvu počeli da otkrivate lepote dečje seksualnosti, vašim roditeljima bi rekli da imate „dečji masturbacioni poremećaj“. Da su vas psihijatri uz posvećenu pomoć roditelja izlečili od te užasne bolesti, ostala bi mogućnost da u pubertetu poželite da poljubite mladu osobu istog pola – za šta smo takođe imali lek: elektrošokovi upareni sa fotografijama istopolnih osoba.

Bez obzira na zloupotrebe dijagnostičkog sistema, bilo da su posledica ideologije ili greške, ostaje činjenica da zajednica ponašanje pojedinca opaža na tri načina, u zavisnosti od društvenog dogovora. Ako se uklapamo u društvena očekivanja, društvo je ravnodušno. Ako uradimo nešto što povređuje druge članove, društvo nas smešta u zatvor. Ako mislimo, osećamo i ponašamo se neuobičajeno, društvo nas smešta u medicinski okvir i nalaže lečenje.

Dijagnoza mentalnog poremećaja, i pored napretka, i dalje je stigma. Beskrajne teorijske rasprave i arbitrarnost dogovora oko toga šta jeste a šta nije poremećaj, ne znači da smetnje u mentalnom funkcionisanju ne postoje i da ljudima koji pate od njih društvo ne treba da pomogne. Uprkos stigmi, prepoznavanje određenog ponašanja kao poremećaja u medicinskom smislu može pomoći pojedincu da dobije stručnu i efikasnu pomoć.

Svaku deceniju do dve, svetski stručnjaci prilježno izrađuju nove klasifikacije svih mentalnih poremećaja i simptoma za koje znamo. Da je ljudsko znanje o mentalnom funkcionisanju toliko da možemo da opišemo i objasnimo svako ponašanje, svaku misao, svaki afekat, „normalne“ i „nenormalne“ – onda ovakvim odredbama ne bismo mogli da zamerimo medikalizaciju svakodnevnih pojava. Ovako se dešava da probleme življenja kao što su tuga zbog smrti, rastanka, bes, povećanje telesne mase, obeležimo dijagnozom.

Medicina i kultura sklone su istim senzacionalističkim procenama. Ako bismo bili pošteni – a što bismo – onda bismo morali da kažemo da svi imamo probleme življenja i da osobe koje pate i hrabro se bore sa svojima nisu krive za postojanje mentalnih poremećaja, kao i da oni koji ostaju s druge strane rešetaka i koji nisu zaradili dijagnostički bedž jesu odgovorni (a prečesto i krivi) za tretman ovih prvih. Ne postoji doslovno nijedna osoba čiji rezultati psihološkog testiranja ne bi ukazali na nekoliko odstupanja od „normalnog“. Zato, kada sledeći put naletite na nekog poput one simpatične stare dame u supermarketu, pamet u glavu: njeno ludilo se samo lakše vidi.

 

Tekst ustupio

Lice ulice

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel