Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Crkva i nasilje 2 - Homoseksualni homofobi i druge biznis priče - Okreni drugi Obraz

Crkva i nasilje 2 - Homoseksualni homofobi i druge biznis priče

Okreni drugi Obraz

Autor Marija Dukić 2011/2/23 : Tekstovi istog autora

Neki sveštenici su poznati narodu iz doba rata u Bosni kada su nosili oružje i lobanje u rukama, drugi pak po tome što imaju specifičan šablon pesničenja. Tako jedan pravi incidente baš na praznike – pretukao je ljubavnicu na Uskrs, a na dan Svetog Save je ganjao vernike sekirom. Napravio je izuzetak i novinaru pretio pištoljem kada nije bilo crveno slovo.

Počnimo tamo gde smo prošli put stali. Pisali smo o nekim predstavnicima SPC koji su tokom rata u Bosni živahno pomagali zločincima da skinu sa sebe teret savesti, jer ratuju za tobože opravdan cilj. Međutim, taj rat nije mogao trajati doveka. Kada je sam Milošević shvatio da su njegovi puleni preterali, okrenuo je leđa bosanskim Srbima i njihovim vođama. Nauprot njemu, Crkva je bila dosledna svojim pređašnjim izjavama i pozivala je na čuvanje osvojenih teritorija – na kojima je “prolivana srpska krv”. Velikodostojnici ove institucije su izjavljivali da Radovan Karadžić i Biljana Plavšić idu “svetolazarskim putem”. Čak i kada su neki poslanici Republike Srpske posustali, crkva se uporno protivila mirovnim predlozima poput Vens-Ovenovog plana, insistirajući na nepovlačenju sa zaposednutih teritorija. Rat, kršten kao bratoubilački a u osnovi između pripadnika tri različite religije, je ipak morao biti završen.

Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, poznatiji kao Dejtonski mirovni sporazum potpisan je u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson kod Dejtona, u američkoj državi Ohajo. Njime je zvanično prekinut rat u Bosni i Hercegovini (1992-1995). Milošević, Tuđman i Izetbegović potpisali su mir, božji službenici su izostavljeni.

Hardkor sveštenikNo, u Srbiji se nije dugo čekalo na nove sukobe. Tri godine posle završetka neuspelog vojevanja po Bosni, Srbija je naišla na unutrašnje probleme. Nije da ih pre toga nije imala, samo ih je dobro gušila. Međutim, 1998. godine kriza na Kosovu se razbuktavala. Tada se pokazalo da u crkvi ima časnih ljudi. Jedan od monaha iz raško-prizrenske eparhije, Sava Janjić, je progovorio o stradanjima Albanaca na Kosovu, što je bio prvi put da neki pripadnik Srpske pravoslavne crkve javno pokaže brigu za položaj Albanaca. U tim vremenima, ovaj njegov čin predstavljao je ogromnu hrabrost. Čak i posle 5. oktobra neki Srbi su oštro kritikovali Janjića. Sličnog raspoloženja bili su i pojedini visoki crkveni zvaničnici koji su pretili da će oca Savu izvesti pred crkveni sud. Možda je mržnju pojačala i činjenica zbog koje ga ksenofobi mrze – strani mediji su ocu Savi poklanjali ogromnu pažnju, ne samo zato što perfektno govori engleski jezik i što je izuzetno obrazovan, već i zato što se uvek borio protiv nasilja i vandalizma, čak i kada je to nasilje bilo “patriotsko”.

Upućeni kažu da je samo zaslugom oca Save i Teodosija, igumana manastira Visoki Dečani, više od sedamdeset Albanaca izbeglo smrt:
"Bilo je to pre bombardovanja, kada su svakojake paravojne jedinice divljale Metohijom. Da ih nismo sakrili, sve bi ih poklali. Bilo je tu i žena i dece", priča otac Makarije i dodaje: "Pretili su da će i svu bratiju iz manastira poklati, ako im ne predamo Albance. Iguman Teodosije nije popustio i posle nekoliko dana, a otac Sava je obezbedio siguran prolaz za sve njih."

Bivši režim zaslužan je za mnoga stradanja, što Srba, što Hrvata i Bošnjaka, pa i etničkih manjina koje su živele na prostorima bivše nam zemlje. I dobri primeri kao otac Sava bili su poput jedne zvezde u tamnoj noći, koja ma kako jako sijala, ne može da osvetli nebo. Kada je svrgnut (režim), mislili smo da je etapa nacionalizma i busanja pravoslavljem gotova. No, i ova vlast se drži crkve kao pijan plota.

Krajem 2000. godine odobreno je prisustvo sveštenika u vojnim institucijama. 2001. godine je veronauka uvedena u državne škole kao izborni predmet. Maja 2003. na saboru Srpske pravoslavne omladine usvojena je tzv. Studenička deklaracija kojom se kritikuju evropske integracije i evropska kultura u celini, a oni koji se zalažu za Evropu se nazivaju evroslinavcima. Tih godina jačaju neke ekstremističke grupacije, kao što je Otačastveni pokret Obraz, koje se u svom delovanju pozivaju na Crkvu, a od kojih se ona ne ograđuje. Ne samo da jačaju te minorne organizacije kojima mediji pridaju preveliku pažnju, već jačaju i ozbiljne kriminalne grupe. To se završava ubistvom premijera u trenutku sprovođenja obračuna države sa mafijom. Na njegovom odru, u posmrtnoj besedi Amfilohije Radović izjavljuje da je Đinđić „u momentu najvećeg poniženja svog naroda, na obrenovićevski način pružio ruku pomirenja Evropi i svijetu“, što kritičari ocenjuju kao šamar u lice srpskoj demokratskoj javnosti.

Posle smrti Zorana Đinđića Crkva sve više dobija na značaju, tada minorni političari, koji su se nekako provukli da dobiju određene fotelje, šuruju sa SPC i diče se svojim patriotizmom. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost eto i Crkve da jadikuje nad pravoslavnom zaostavštinom na jugu i da se brine kako će sada tamošnji Srbi praktikovati svoju veru. Godinu dana pre proglašenja nezavisnosti znalo se da se na Kosovu nešto veliko zbiva. Tada je vladika raško-prizrenski Artemije izjavio (Glas, 25.10. 07.) da su šef države Boris Tadić, ministar vojske Šutanovac i ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić, svi skupa izdajnici “jer neće vojskom braniti Kosovo”. Februara 2008. vladiku su poslušali maloletni “vojnici”. Uz prećutnu saglasnost crkve, beogradski tinejdž vernici kojima u grudima kuca Kosovo polomili su Beograd i nakrali se patika. I oni su išli svetolazarskim putem, čast je odbranjena, Beograd je goreo. Evroslinave i američke najke završile su na nogama rodoljuba.

Pedofilija i homoseksualizam

Za to vreme crkvu su potresali mnogbrojni skandali, vezani za temu koju ona sama proglašava grešnom – homoseksualizam. Za razliku od homoseksualaca koji seksualno opšte uz dobrovoljni pristanak, neki duhovnici su malo zloupotrebili svoju moć bez pristanka manje moćnih. Godine 2007. u Novom Sadu monah Ilarion je osuđen na godinu dana zatvora zbog bluda nad deset dečaka starosti od sedam do 11 godina, a vranjski vladika Pahomije, optužen za seksualno zlostavljanje trojice dečaka, nakon nekoliko godina suđenja oslobođen je zbog zastarelosti predmeta. Afera po kojoj opušteno može da se snimi holivudski blokbaster, otvorena je zapravo 2003. godine, na suđenju vladici Pahomiju. On je bio optužen da je zloupotrebom položaja episkopa Vranjske eparhije izvršio bludne radnje nad četvoricom maloletnika, pitomaca ove crkve. Još jedan, peti dečak, pre toga je prijavio vladiku zbog seksualnog zulostavljanja ali on nije saslušan pošto je njegov slučaj zastareo. Zaslužan za raskrinkavanje ovog, slobodno mogu reći zločina, bio je sveštenik Branislav Peranović koji je 1995. godine na osnovu razgovora sa jednim od dečaka odlučio da ovu stvar istera na čistac. Naime, on je primio tog dečaka u svojoj kući i dete mu se poverilo da ga je vladika Pahomije seksualno zlostavljao. Postupajući po savesti, Peranović je odlučio da proveri ovu tvrdnju:

“Otišao sam kod vladike i rekao mu da sam se sa prijateljem iz Saveznog SUP-a dogovorio da R.S. (dečaka) podvrgne detektoru laži. Dodao sam da sam došao samo da od njega uzmem blagoslov i da sutradan vodim R. S. u Beograd. Doslovno sam rekao vladiki: 'Recite, ako su tačne dečakove tvrdnje, da ne idemo u Beograd. U tom slučaju, daćete mi uslovni kanonski otpust, ja ću napustiti eparhiju, a R.S. ostaje vaš problem. Ako nije tačno, onda da idem za Beograd sa R.S'. Na to mi je vladika rekao: 'I da je to tako, zašto se ti time baviš'. Ja sam ga pogledao i rekao: 'Znači, vladiko, sve je tačno'. On mi je odgovorio: ' Eto, dogodilo se'. Ja sam ga upitao kako je moguće da se to dogodi, a on je rekao: 'Dok u grob ne legneš, ne možeš biti siguran šta će ti se dogoditi'.“

Iako su u sudu iznese ovako teške reči, posle trogodišnjeg otezanja i zatezanja, Opštinski sud u Nišu je 2006. vladiku Pahomija oslobodio optužbi, uz napomenu da "određeni stepen osnovanosti sumnje postoji". I nikom ništa.

Međutim, nije ovo usamljen slučaj. Optužnica protiv Ilariona podignuta je krajem 2001, da bi tek u oktobru 2006. bilo presuđeno da zbog tri slučaja "nedozvoljenih polnih radnji" bivši iguman odleži deset meseci u zatvoru. Novosadski okružni sud potom je preinačio odluku i odredio mu jednogodišnju zatvorsku kaznu. No, Vrhovni sud u aprilu 2007. Srbije vraća predmet na novo suđenje, do jula ne uspeva da sroči svoju odluku i predmet zastareva. Ilarion je oslobođen. U međuvremenu, mileševski monah Makarije je zbog prijave da je jednog dečaka hvatao "među noge" (i da je "kad ga je uhvatio među noge, rekao da je to sasvim normalno, da se opusti i da će mu biti bolje") 2001. priveden u pribojsku policiju. Čitava priča završena je samo privođenjem, pošto to "hvatanje" verovatno nije bilo dovoljno čak ni za pristojnu istragu. Kasnije je ministar pravde Dušan Petrović upravo zbog slučaja sa Ilarionom pokrenuo postupak za razrešenje četvoro sudija iz Novog Sada. Malo kasnije, spisak predloga za razrešenje proširen je i imenima trojice sudija Vrhovnog suda Srbije. U obrazloženju odluke ministar je naveo da je upravo zahvaljujući njima Ilarion 3. avgusta 2007. oslobođen svih optužbi za "bludne radnje sa dečacima". Svi znamo da je posle toga došlo do reforme pravosuđa, ali sudeći po dosadašnjim rezultatima, za pravdu među jednakima postoje jednakiji.

Ali hajde da ne budemo jednostrani, svega ovoga ima i u katoličkoj crkvi, nije to naš patent. No, naše je da postavimo pitanje kako da opstane ideja bezgrešnosti kada se u crkvenim zajednicama stvara takva atmosfera koja odgovara razvoju homoseksualnih sklonosti. Po mnogim izjavama sveštenika, žena je i dalje manje vredna od muškarca, što malo podseća na onu starogrčku da muškarac ne može u ženi naći ravnopravnog ljubavnika te nju koristi za reprodukciju a muškarca za istinska osećanja. Ilustrovaćemo ovu tvrdnju sa dve izjave:

“Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i crkvi; to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti”

(Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998)

“Kada crkva kaže da žena treba da se boji muža, to znači da ona treba da bude u stalnom trepetu da ne povredi ljubav prema njemu” (Akademsko sebeukidanje, Vreme, 21. oktobra 2004, vladika jegarski Porfirije)

 

Del Boj u mantiji

Kako je na sebe preuzela da pojašnjava ljudima principe selektivne jednakosti, SPC se pokušala okrenuti i zakonodavstvu. Boris Tadić, “prilagodljiv svakoj podlozi”, raširio je noge kao ona cica sa reklame i primio pod svoje okrilje SPC. Telefonskim razgovorom sveštenici su mu jasno stavili do znanja da ne prihvataju antidiskriminacioni zakon i, šta bi drugo, Vlada ga je povukla. Kasnije je usvojen, ublažen, da bi i sveštenici mogli da ga čitaju mirne duše.

Pošto teolozi razumeju pravne nauke, nije im stran ni pojam korupcije a ni profita. Jedna od najnakaradnijih ilustracija je primer freske iz sela Kotraža nadomak Čačka na kojoj je oslikan lokalni biznismen Milenko Kostić Kole, vlasnik Auto Čačka. Ukoliko vas je mučila dilema šta je sve moglo da stane u Nojevu barku koja je simbol spasenja, vredni stvaraoci iz redova SPC su je razrešili. Na fresci u crkvi u selu Kotraža, u replici barke spasenja kojom Sveti Nikola spasava davljenike i prevodi ih u raj, našao se prebogati Kole i njegov harem. Generalni zastupnik Škode za Srbiju sa svoje dve žene, bivšom i sadašnjom, kao i decom iz oba braka putuje u carstvo nebesko, a koliki ček je bio dovoljan za njegovo spasenje, nije poznato.

Postoji anegdota koja kaže da se partijarh Pavle ušavši u dvorište zgrade u kojoj se održavao jedan sastanak visokih crkvenih zvaničnika i videvši sve te najnovije uglancane modele mercedesa i BMV-ova glasno zapitao šta bi tek vozili da se nisu zavetovali na skromnost. Da zaposleni u SPC vole dobra kola dokazuje i slučaj Zorana Grujića, koji je u svojstvu sekretara raško-prizrenske eparhije, po završetku bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, koristeći pečate eparhije i službena ovlašćenja, počinio veliki broj krivičnih dela. Tako je on o trošku eparhije kupio dva mercedesa i pet audija koje je posle preprodao Albancima, a novac prisvojio. Grujić je osumnjičen i da je, navodno za potrebe eparhije i sestrinstva u Gračanici, prisvojio pomoć grčke crkve i srpske dijaspore iz Kanade i Amerike, kao i pomoć donatora iz Londona i Klivlenda, i tako nezakonito ućario oko milion i po evra. Nekoliko desetina tona jabuka, pomorandži i banana preprodao je Albancima, a pomoć Moskve u odeći i obući prodavao u radnjama u Gračanici.

Za vladiku Nikanora, inače vatrenog pristalicu Otačastvenog pokreta Obraz, kažu da voli oktavije i da je promenio tri limuzine za četiri godine. Sveštenici u njegovoj eparhiji, međutim, da bi imali šta da jedu seku drva, mešaju malter, gaje baštu i svinje, a neki su tek kada su otišli kod lekara saznali da „uplata na socijalnom nema“. Ipak, episkop je uredno obavestio sveštenstvo: eparhijski razrez je 21 odsto. Ili: sveštenik je dužan od zarade toliko da uplati vladiki. Ako kasni, predviđena je i kamata. Zna se da kapitalista Nikanor kad god mu nešto nije po volji angažuje te patriotske organizacije da mu pripomognu u borbi za ostvarenje ličnih interesa. Nikanor je pred jedno zasedanje Sabora SPC sa Obrazom i ostalim ekstremnim udruženjima organizovao demonstracije kako bi se sprečio izborni Sabor, a pred majski sabor Nikanora je podržala i Garda Cara Lazara. Garda Cara Lazara je inače organizacija koja mobiliše dobrovoljce za „odlučujući kosovsko-metohijski boj“ i koja se zalaže za „proglašenje vanrednog i ratnog stanja na teritoriji podnebesja Kosova i Metohije“. Obraz je inače 2005. godine policija okarakterisala kao klero-fašističku organizaciju.

Njegove kolege među vladikama takođe imaju zanimljiva interesovanja. Novine pišu kako je javna je tajna da je Filaret postao vladika zahvaljujući švercu za bosanske Srbe preko Drine tokom Miloševićeve blokade, ali i da je završio Teološki fakultet za dva meseca. Dalje, Artemijeve graditeljske malerzacije sa firmom Rade neimar su svima poznate. Ali da podsetimo, vodi se istraga o nezakonitom poslovanju građevinske firme „Rade neimar” koja je registrovana 2003. godine u Beogradu na adresi Pere Segedinca 4. Kao vlasnik te firme naveden je Predrag Subotički, koji je sa vladikom povezan preko Artemijevog najbližeg saradnika protosinđela Simeona Vilovskog. Subotički je kum Simeonovog brata Vladimira Vilovskog, koji se takođe nalazi na platnom spisku eparhije, odnosno plaćen je novcem iz budžeta Srbije. I pre toga je poslovanje vladike i firme „Rade neimar” ispitivala visoka crkvena komisija. I 2006. komisiju je posebno zanimalo poslovanje firme „Rade neimar” koja je, kako je ustanovljeno, osnovana bez znanja vrhovnih organa crkve, a učestvovala je bez tendera u poslovima obnove na Kosovu. Zato je Sinod 2006. godine doneo odluku o gašenju firme „Rade neimar”. Vladika Artemije ovu odluku je ignorisao, poput mnogih drugih.

Sa tako istančanim njuhom za biznis, Artemije je pozivao državu na kupovinu najsavršenijih borbenih sistema od Rusije. Savetovao je političkoj eliti zemlje da uputi poziv Rusiji da uspostavi vojno prisustvo u Srbiji i pošalje dobrovoljce. Pozivao je na mobilizaciju vojnih obveznika Srbije 2007. godine, ali i na zatvaranje administrativne granice Kosova ka Srbiji. Sreća pa ga, izgleda, niko bitan ne sluša.

Manje poznati sveštenici takođe su imali svoje momente. Tako je 2008. episkop žički Hrizostom hteo da osvešta hram Svete Trojice ali se jedan od sveštenika, koji je čitao Zamnovu molitvu, okrenuo ka Zapadu umesto ka Istoku, zbog čega je došlo do negodovanja vernika. Dok je narod klečao, arhijerejski namesnik, požeški Dmitar Luković krenuo je u proboj, tukući usput vernike koji su se našli na putu, nazivajući ih pogrdnim imenima i to sve pred vladikom. No, ima i onih koji ne biju samo vernike:



Neki od njih ne kriju članstvo u ultradesničarskim organizacijama, poput Ivana Ivanovića, veroučitelja u više osnovnih škola u Aranđelovcu, za koga je otkriveno da je pripadao udruženju Naši. Sada je ispred 1389 izjavio kako se oni spremaju da postanu politička partija jer im inače preti zabrana delovanja. Skupovi u kojima je ovaj veroučitelj učetstvovao često su se završavali kvazi himnom “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji”. U razgovoru za Blic priznao je saradnju sa navijačima, ali i određenim političkim partijama, uglavnom DSS i Radikalima.

Jedan od vlasnika šabačkog nedeljnika „Glas Podrinja“, sveštenik SPC Bogdan Simanić, poručio je novinarki Novosti koja je pisala o tome da je protiv njega i još jednog vlasnika novina podneta policijska prijava za zloupotrebu službenog položaja „teška“ 4,6 miliona dinara da će joj polomiti noge:  

“Obrisaću put sa njom! Zapamtiće ona popa Bogdana! Šta joj u životu treba da izaziva sudbinu? Polomiću joj obe noge kad je sretnem u naselju Benska bara i rasuću je po asfaltu!“

Ovaj pop-medijski magnat poznat je javnosti još od 2005. kada su njegovi parohijani od vladike Lavrentija peticijom zatražili da im dodeli drugog popa. Ovoga su optuživali da se, pored svešteničkog poziva, bavi i privatnim biznisom. Navodno, kasnio je na opela, zaboravljao za slave i daće, udvarao se ženama, pa čak i delio ginekološke savete o ispiranju „hipermanganom“. Lavrentije je Simaniću oduzeo parohiju, ali ne i mantiju. Da njegove pretnje novinarki nisu prazna priča, možemo zaključiti iz činjenice da ovaj pop ne okleva od fizičkog okršaja sa ženama. Naime, 2007. godine popadija Sanja Simanić protiv supruga je podnela prijavu zbog nasilja u porodici. Posle teških batina, više dana provela je na Odeljenju za neurologiju Opšte bolnice, odakle je otišla u „Sigurnu kuću“ za žrtve nasilja, i dobila posao u „Soko Štarku“ u Beogradu. Posle nekog vremena, ipak se vratila mužu.

Slično se desilo i pre dve godine u selu Šilopaj kada je sveštenik Vlastimir Zlatić pretio jednom novinaru "da će proći kao (Slavko) Ćuruvija" jer je objavio da je Zlatić na Uskrs pretukao svoju ljubavnicu. Pa zar na Uskrs? Elem, on je novinaru pretio pištoljem, a javnost zna da Zlatić poseduje oružje jer je u lokalnoj kafani potezao isto, posle čega su meštani rudničkih sela tražili zaštitu od crkvenih vlasti. Činjenica je da Zlatić nije opasan cele godine, već uglavnom na velike crkvene praznike - na dan Svetog Save je sekirom nasrnuo na grupu vernika. Policija je posle svega ovoga, tokom pretresa njegove kuće našla poveću količinu oružja. Pretpostavljamo da oružja ima koliko i crvenih slova u kalendaru.

Unuci logoraša koji štuju Hitlera

Otkud ovoliko ratobornih sveštenika? Iako Teološki nije nimalo lak fakultet, ispostavlja se da neki koji ga završe nisu baš najobrazovaniji. Svi ti patriotski pokreti koje crkva podržava ili prećutkuje, a nikako ne osuđuje, kite se neskrivenim zločinačkim simbolima. Npr. navijači fudbalskog kluba Rad, koji su poznati kao mnogo agresivniji od Partizanovaca i Zvezdaša, na utakmice svog tima redovno donose veliku zastavu na kojoj se nalazi grb simbol Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Taj SDK je pripadao kvislinškim oružanim snagama Milana Nedića a naoružavali su ga Nemci, i istoričari smatraju da je verno služio interesima nacista. Simboli SDK-a su inače u Srbiji zabranjeni, svuda sem izgleda na utakmicama Rada.

Takođe, među Radovim navijačima postoji i podgrupa koja se zove Odred 18. To su pripadnici srpske sekcije međunarodne neonacističke skinhed mreže Blood and Honour (Krv i Čast) koju je 1987. godine osnovao Britanac Jan Stjuart Donaldson. Brojke u nazivu njihove podgrupe predstavljaju prvo i osmo slovo abecede, odnosno inicijale firera Trećeg Rajha Adolfa Hitlera. Na transparentu je nacrtana i mrtvačka glava identična onoj kakvu su na svojim uniformama nosili pripadnici zloglasnih SS jedinica.

Osim ovih navijačkih grupa, zna se da u nasilištvu i propagandi rasizma i šovinizma, veliku ulogu imaju i tzv. ultradesničarske organizacije. One su zapravo grupe istomišljenika iz redova ekstremne desnice, koji se pozivaju na srpstvo, pravoslavlje i patrijarhalne vrednosti, koje polaze od porodice kao osnovne jedinice društva u kojoj je često muškarac glava, na mačo vrednosti i na obračun sa spoljnim neprijateljima.

Kada slave slave i druge manifestacije, crkva staje uz njih. Tako oni u crkvi vide saborca i spasitelja srpskog društva. U Otvorenom pismu patrijarhu Irineju koje su potpisali čelnici organizacije SNP Naši 1389 (nastale spajanjem udruženja Naši i SNP 1389) i još neke manje, tražilo se da Srpska pravoslavna crkva izopšti iz svojih redova predsednika Borisa Tadića, premijera Cvetkovića i ministra Dačića, zato što su homoseksualcima odobrili njihovo ustavom zagarantovano pravo. Crkva nije stala uz bilo koga, rekla je da nasilje nije lepo, ali da ni homoseksualizam nije lep. Estetski gledano, ni Beograd nije bio lep pošto su kroz njega protutnjali klinci sa fantomkama i ikonama, kao u onom crtaću kada Ali Baba pljačka sve na šta naiđe. Nažalost, policija nije jela spanać tog dana.

(U sledećem nastavku o muftiji Zukorliću)

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Marketing
Dunav osiguranje

Marketing

Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje



Forma keramika

Putospektiva
Hosting ustupio