Solidarna kafica
Preko ramena > Fokus > Hakeri i haktivisti - ili uticaj Anonimusa na političke događaje

Hakeri i haktivisti

ili uticaj Anonimusa na političke događaje

Autor Uroš Nedeljković 2011/2/14 : Tekstovi istog autora

Od hakera do borca za slobodu informacija deli vas samo sadržaj informacija koje posedujete. Postavlja se logično pitanje, koje su to informacije bitne za javnost i da li su informacije do kojih se došlo nelegalnim kanalima za krivično gonjenje kao „plodovi otrovnog drveta“ ili javnost ima pravo da zna apsolutno sve o svojim vladama ili velikim kompanijama?

„Pokretu za slobodnu kulturu“ pripadaju i hakeri čije je delovanje manje „javno“. Definicija hakera ima više značenja i može se zaključiti da jasna definicija ne postoji. Ali, u današnjem svetlu događaja, hakeri su „znanjem potkovani pojedinci koji prodiru u sigurnosne sisteme.“ Dakle, kriminalci po jednoj definiciji i heroji po drugoj. Osvrnućemo se na politički aktivne hakere i na pojam haktivizma (hacktivism) koji je poslednjih godina postao sinonim „borbe za slobodu i demokratiju“ ali i čestih zloupotreba.

Haktivizam (hakovanje i aktivizam) je kontroverzan pojam jer je često i politički i ideološki zloupotrebljavan. Haktivisti napadaju sajtove ministarstava odbrane i političkih grupacija sa kojima se ne slažu, ali haktivisti nisu jedinstvena celina, niti svi pripadaju istom pokretu. To su grupacije ili pojedinci koji svojim hakerskim delovanjem ostvaruju svoje ideološke ciljeve.

Međutim, haktivizam je postao terminološki popularan sa fenomenom Vikiliksa, ali i malo pre toga sa neredima u Iranu vezanim za predsedničke izbore 2009. godine i aktuelnoj krizi u Tunisu i Egiptu. Haktivizam postoji kao pojam među nemačkim hakerima više od 25 godina.

Najveća hakerska zajednica u Evropi je Chaos Computer Club (CCC). Njihov cilj je da poduče talentovane mlade ljude da iskoriste svoje hakerske sposobnosti i iznedre političke promene. Tako je ovaj klub 2008. godine otisak prsta uzet sa čaše nemačkog ministra Volfganga Šojbea objavio u formatu napravljenom da zavara elektronske čitače otiska prsta. Cilj akcije bio je da istaknu ranjivost biometrijskih sigurnosnih sistema.

I hakeri imaju dušu (i etiku)

Hakerska etika je najbolje opisana u knjizi Stefana Levija „Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije“ iz 1984. godine gde su definisani neki principi hakera: Kada pristupiš kompjuteru sve što te može naučiti o tome kako svet funkcioniše mora biti širom dostupno. Sve informacije moraju biti slobodne. Ne veruj vlastima – promoviši decentralizaciju. Hakeri moraju biti ocenjivani prema svom hakovanju (dostignućima), a ne po diplomama, godinama, rasi ili poziciji. Možeš stvoriti umetnost i lepotu na kompjuteru. Kompjuteri mogu promeniti tvoj život nabolje.

Ali ne pridržavaju se svi hakeri ovog kodeksa, jer dok interni kodeks CC kluba zabranjuje obaranje vebsajtova, neke druge grupe ovaj vid akcije smatraju legitimnim izlivom građanske neposlušnosti.

Grupa hakera koji se nazivaju „Anonimusi“ (Anonymous) bore se drugačijim metodama, uglavnom DDoS (Denial of Service) napadima. Ova vrsta napada je u većini država zabranjena, a karakteriše je mnoštvo upita za stranice (request) generisanim sa mreže kompjutera koju kontroliše haker, što dovodi do efikasnog stavljanja sajta van mreže.

Ideološko i političko utemeljenje za akcije „Anonimusa“ je teško definisati. Iako se u načelu bore za slobodan protok informacija, njihove akcije su često ilegalne, ali i moralno upitne. Međutim, pripadnik „Anonimusa“ koji se predstavlja kao „coldblood“ definiše razlog njihovih napada kao vid borbe protiv cenzure interneta. Tako su oborili sajtove Australijske vlade zbog odluke iste da filtrira internet saobraćaj prema nekim pornografskim sajtovima. Takođe, napadali su i sajtove američkih udruženja koja se bave zaštitom intelektualne svojine i vrše monitoring korisnika interneta gde nadgledaju ko šta preuzima i u slučaju „piratskog“ materijala, pokreću krivične prijave itd.

U središte svetskih vesti došli su svojim „Projektom Chanology“, što je u stvari pokret protiv Sajentologa i njihove crkve, a nastao je tako što je „procureli“ intervju Toma Kruza za crkvu sajentologa postavljen na YouTube, a naporima crkve kasnije i uklonjen zbog povrede autorskih prava. Tada su Anonimusi pokrenuli ovaj projekat protiv cenzure interneta i napadali sajt ove  religiozne skupine.

Pored mnoštva akcija zanimljiva je i „YouTube porn day“, dakle pornografski dan na Jutjubu, kada su aktivisti ove grupe slali mnoštvo pornografskih video sadržaja na ovaj video portal kategorišući ih kao dečje filmove i filmove porodičnog karaktera. Akcija je nastala iz razloga uklanjanja mnogobrojnih muzičkih spotova sa YouTube i ograničenja njihovog gledanja u određenim regionima sveta. Način borbe koji nije za pohvalu.

U žižu laičke javnosti došli su u decembru 2010. godine u vreme vrhunca događaja vezanih za portal Vikiliks, kada su sproveli „Operation Payback“, dakle operaciju u kojoj su „naplaćivali“ kompanijama koje su pod pritiskom vlade SAD uskraćivale sredstva i resurse Vikiliksu. Tako su stradali Amazon, PayPal (koji se posle napada izvinio Vikiliksu i pustio prikupljene donacije), Viza i Mastercard. Od potonjeg su pribavljene podatke o brojevima kartica objavili javno, doduše bez podataka o imenima korisnika da bi se izbegle zloupotrebe.

U sferi aktuelnih događaja je i kriza u Tunisu, gde je internet aktivizam odigrao značajan deo u svrgavanju vlasti. Ova grupa je, u saradnji sa domaćim hakerima, napadala sajtove vladinih institucija i obarala ih, a Piratska partija Tunisa je postala prva u istoriji koja je ušla u vlast – doduše prelaznu vladu. Slim Amamu postao je ministar za omladinu. Inače, aktuelnu krizu pratile su i vesti o prebijanju članova tunižanske Piratske partije u zatvorima.

Ali, priča oko Tunisa ima koren u Iranu i protesta oko predsedničkih izbora 2009. godine, kada je aktuelni predsednik Mahmud Ahmadinedžad lažirao izbornu volju. Tada su Anonimusi, zajedno sa The Pirate Bay sajtom i raznim hakerima iz Irana napravili sajt „Anonymous Iran“ kao podršku Zelenoj partiji. Obaveštavanje o skupovima i vestima sa protesta u ovoj cenzurisanoj državi vodilo se putem raznih sajtova i Tvitera, što je proglašeno za prvu „internet revoluciju“, doduše neuspešnu.

Da li su hakeri i haktivisti gerila tehnološke ere koja je načelno protiv cenzure, a za slobodu informacija u informacionom društvu, ili se mogu smatrati teroristima čiji je cilj politička borba i publicitet bez presedana? Jedno je sigurno. U tehnološkoj eri i digitalnim medijima načini borbe su istim, digitalnim, sredstvima. Kao i svaka borba kroz istoriju, neka je opravdana, neka ne. Lepota je u oku posmatrača, zavisno od ugla gledanja.

 

Pročitajte i Piratske partije i pokreti: Slobodno i anonimno

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel