Solidarna kafica
Preko ramena > Kulturni dodatak > Trst Film Festival 3 - Briljantni klan Šerbedžija - Treći deo i nagrade

Trst Film Festival 3 - Briljantni klan Šerbedžija

Treći deo i nagrade

Autor Milutin Mitrović 2011/1/27 : Tekstovi istog autora

Sudeći po atmoseferi na ovom Festivalu filma u Trstu, na „ničijoj zemlji“ ljudi se radije sećaju svog porekla, te u Italiji ovih dana oživljava „jugomemorija“. Njihova štampa čak prognozira Karanovićevu „Besu“ kao pobednika.

Za ovih dva-tri dana od kad sam se prošli put javio nakupilo se mnoštvo prikazanih filmova i isto toliko utisaka. Po običaju ja ću više o tim utiscima. Primećujem da se ponašam kao novinari velikih nacija koji pišu samo o filmovima iz sopstvene zemlje. Samo sam malo proširio ovu sadašnju državu kojoj pripadam na kulturni prostor zemlje kojoj sam pripadao. Barem po atmoseferi na ovom Festivalu, izgleda da trajno postoji nešto od onoga što je nastalo (kao dobro) u njeno doba, u doba te moje prave zemlje. Zato neka vas ne začudi ta ovdašnja „jugomemorija“ (ne volim reč jugonostalgija, jer je ona pežorativna, a i da nije, dovoljno je što ju je izmislio Franjo Tuđman) - na „ničijoj zemlji“ festivala ljudi se radije sete svog porekla.

Obećao sam u prošlom nastavku da ću napisati o Srđanu Karanoviću i Radetu Šerbedžiji kad dođe red na njih. Red je došao, ali pre toga samo da kažem da je publika vrlo lepo primila kratke filmove „Milica i okolne priče“ Milana Nikolića i „Zvezda je rođena“ Vanje Nikolić, prikazane u međuvremenu. E sad o Karanovićevoj „Besi“. Puna sala, iako je projekcija počela u 22:30 što je kasno za tradicionalnu publiku, a rano za one koji dolaze na ponoćne predstave. Film je pratila informacija da je nominovan za Oskara. Sjajna gluma Mikija Manojlovića i jaz između njega i ostalih. To je sve. Što je rekao Albert A. (onaj divni naučnik sa isplaženim jezikom, što je, ako se ne varam, Endi Vorhol prekomercijalizovao u čuvena našminkana crvena usta i jezik, logo Rolingstonsa) ukratko: E=mc² (ili sve je relativno), pa i moj sud o pomenutom filmu.

BesaEvo sada o klanu Šerbedžija: utorak 25. januara, 11 sati pre podne, sala poluprazna. Pod odrednicom „kolateralni događaj“, dakle van konkurencije, vrti se film „Sedamdeset i dva dana“. Režiser: Danilo Šerbedžija, glavna muška uloga: otac Rade, glavna ženska uloga: Lucija – sestra (Radetova ćerka). Uz njih briljantni Bogdan Diklić, Mira Banjac i Dragan Nikolić. Prvi kadar i pesma „Aoj Liko/ Vole li te iko...“ opor lički pejsaž, ruine od kuća i kafana, za koje se ne zna da li se tek grade ili se raspadaju. Ljudi i sudbine podjednako između smisla i raspada. Ličani, koji ne odvajaju ljubav od mržnje i nerazdvojna rakija. Ne rade ništa, muvaju, mladi sviraju neki divlji rok na brutalne lokalne teme, tek koliko im dopuštaju oskudna muzikalnost i nekoliko naučenih akorda na elektičnoj gitari. Prijateljstvo glavnih junaka. Mile (Hrvat – Krešimir Mikić) i Mane (Srbin - Rade Šerbedžija) vole se i paze. Mile Hrvat i pripadnik specijalaca je od ostalih spasao Srbina Maneta. Teče rakija, al’ malo-malo pa među njima poteku najgrublje reči, pa i krv. Mane, brat mu Jojo (Diklić) i njihovi sinovi uz rakiju planiraju budućnost. Dotle, paze, gaje i kupaju izlapelu strinu (Mira Banjac), samo što duže da im poživi zajedno sa penzijom. Ona je jedina osoba u porodici koja „privređuje“ – dobija američku penziju na muža, „heroja“, koji je poginuo kao kuvar na američkom ratnom brodu. Tu ludu porodicu strina, odnosno njena penzija, jedino drži na okupu, a inače bi, bar mladi tako maštaju, pobegli u neki svet. Strina umire, a sa njom bi nestala i penzija kad oni živi ne bi uz rakiju smislili da iz doma staraca ukradu neku drugu babu, a pravu zakopaju potajno. Plan realizuju noću, pa tek kod kuće vide da je baba koju su doneli ista njihova strina, ali sklona da učestvuje u zaveri i da barabar sa njima pije i puši. Uvek pijani poštar koji donosi penziju ne bi ni primetio promenu. Kalamburi razni, tvrdi, opori, humorni da se srce stegne. A rakija samo teče i ko god je saspe u grlo, strese se i izgovori ono: „Dobbbra, mnogo dobbbra!“

72 danaRežiseru Danilu to je prvi dugometražni film, ali je pre toga diplomirao filozofiju i antički grčki (otac je insistirao da mora završiti nešto „ozbiljno“ pre nego što se okrene filmu), zato je tek nakon tih studija završio i Filmsku akademiju u Ohaju. Znanje, zrelost, skromnost i talenat u jednoj osobi. Danilo zna skoro sve o filmu: kako kamera vidi, kako iz glumaca izvući što više, kako dinamizovati dramu. Volim režisere koji poštuju kanone, da bi ih interpretirali na originalan način. Kod Danila na početku filma Mane traži gde je ono zakopana tenkovska mina. Obeležio je mesto konzervom od mesnog doručka, ali konzerve nema. Kao po pravilu koje je, ako se ne varam Čehov definisao, da puška koja se pojavi u prvom činu mora da opali u poslednjem, tako na tu minu potkraj filma naleti Mane autom u kojem vozi dvojicu ucenjivača iz Beograda, koje je ubio i želi da ih se otarasi. Na ovom festivalu ja nisam video bolji film. A onda taj neodoljivi otac, Rade, koji je pre filma zajedno sa sinom šarmirao ono malo publike što je došlo u filmsko nevreme da ih vidi. U okviru Festivala održao je Rade i čas mladim filmadžijama (Eastweek sekcija) – govorio neposredno, u anegdotama. Učio ih je onome što je on od drugih naučio i dopunio svojim iskustvom. Trajalo je to druženje više nego čas.

72 danaU okviru festivalskog programa istoga dana kada je prikazan Danilov film, otac Rade je imao promociju italijanskog izdanja njegove autobiografije (prevod Dunja Badnjević), koja je upravo izašla iz štampe. Izuzetno prijatno i prijateljsko veče. Uvodničar Alessandro Mezzena Lona, novinar i fini intelektualac, mislim da je o knjizi, koja se na srpskom pojavila još 2004. godine, sažeo najbolje: Šerbedžija nije glumio svoju biografiju nego je napisao pošteno i razumljivo svakom čoveku. Bilo je još govorancija, al svi su čekali Radeta. Pričao je kako je za njega Jugoslavija bila najlepša zemlja na svetu (aplauz), kako mu je iskreno žao ljudi kojima ona to nije bila. Naknadno je, kaže, shvatio da njegova osećanja nisu jedina, te da mora poštovati ljude za koje je jedno parče te Jugoslavije važnije od nje kao celine. Zatim je ispričao anegdotu kako je nedavno bio u Sarajevu. Vozio se taksijem sa prijateljem. Pričali su, pa kad ga je prijatelj oslovio sa Rade, taksista zaustavi na sred ulice, i kaže: „Mislio sam ja da si to ti Rade, al’ nisam bio siguran“. Zatim je izašao iz kola, obišao ih, otvorio vrata sa Radetove strane, zagrlio ga i rekao: „Tito moj dragi!“. Rade nije bio Titov miljenik, Tito je govorio da je Jovankin izabranik. Tito je voleo je Batu Živojinovića, koji je, kaže Rade sa setom, bio u prvim redovima rušenja Jugoslavije i čovek koji se slikao kako skida Titovu fotografiju iz prostorija Skupštine. Govorio je još i o tome kako glumi po „holivudskim“ filmovima. Ne zna dobro jezik, a takvi se povremeno traže, kaže skromno. Kad čovek ne zna jezik, onda mora više da kaže glumom, pa to dobro dođe.

Ova Radetova jugomemorija podsetila me je da valja reći neku reč i o slovenačkom dokumentarcu Andraša Pöschla, „Pesem upora“ (Pesma otpora), o brojnim horovima, kojih je u Sloveniji sve više i koji pevaju partizanske pesme. Imao sam prilike da uživo čujem Partizanski hor „Pinko Tomažič“ – najslavniji, kad oni pevaju za Prvi maj u Opićini iznad Trsta. Tada ljudi plaču, grle se, postaju opet drugovi! Nisam imao prilike da čujem ženski hor „Kombinat“ koji posebno insistira na pesmi kao otporu prema svakoj agresiji na ljudsko dostojanstvo i kulturu. To su dva najpoznatija, a danas ih ima gotovo svako selo, a ne samo gradovi. Film nudi tezu da je današnji rivajval partizanskih pesama, zapravo način otpora dehumanizovanju društva, komercijalizaciji, brisanju savesti i svesti. Dok horovi pevaju na platnu teče bezbroj reklama na kojima dominira jedna reč: KUPUJ! Upečatljiva je jedna reklama, neću reći za koji proizvod, jer to što rade je pokvareno, gde u centru velike, dakako crvene, petokrake piše: „Hej brigade KUPITE!“ - parafraza stiha „Hej brigade hitite“ iz partizanske pesme koju valjda svi bivši Jugosloveni znaju: „Hej Slovenske brigade“. Pročitah u petnaestodnevnom slovenačkom časopisu za umetnost, kulturu i društvo - „Pogledi“ – esej Boštjana Tadela, koji pored ostaloga piše: „Realno smo veoma slični poslednjim godinama Jugoslavije: duboko zaduženi (svaka država današnje SHS zadužena je pojedinačno nominalno više nego Jugoslavija na svom kraju – moja primedba) čime je poboljšan standard većine u posednje dve decenije, duboko razočarani politikom i pre svega bednom perspektivom za godine koje dolaze“. Postaje poštapalica da je „pod bravarom bilo bolje“. Inače, Jugoslavije nema, nema ni povratka, ostaje samo imperativ da se proceni stvarna vrednost te zemlje dok je postojala.

Nagrade

Publika, kao jedini žiri Trieste Film Festivala nagradila je sledeće filmove:

Pobednik festivala je film:
„Besa“ – Režija: Srđan Karanović (Srbija)

U kategoriji kratkonetražnih filmova pobedila je:
„Der Kleine Nazi“ – Režija: Petra Lüschow (Nemačka)

U kategoriji dokumentarnih filmova pobedila je:
„Cinema Komunisto“ – Režija: Mila Turajlić (Srbija)

Pored toga dodeljene su dve specijalne nagrade i to:

Nagrada CEI (Centralno evropske inicijative) slovačkom režiseru Dušanu Hanáku za njegovo ukupno stvaralaštvo

Nagrada Provincije Trst za italijanski film „Prilča o Emiliu“ režisera Ivana Bormana,

Dodelom nagrada u 20 sati 26. januara završena je 22. edicija Filmskog festivala u Trstu.

 

Pročitajte prethodni deo o filmskom festivalu u Trstu.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel