Solidarna kafica
Preko ramena > Kulturni dodatak > Trst Film Festival - Siromašni, al’ lepi - Prvi deo

Trst Film Festival - Siromašni, al’ lepi

Prvi deo

Autor Milutin Mitrović 2011/1/24 : Tekstovi istog autora

U četvrtak 20. januara počeo je svečano 22. Filmski festival u Trstu.

Ako je tačna statistika da u Evropi ima 1.326 filmskih festivala, te ako Sopot ima svoj festival ko zna koliko takvih ima po još manje bitnim mestima, onda je prilično logično pitanje zašto smo se mi zalepili za Festival u Trstu, a ne za neki drugi. Pokušaću da odgovorim na retoričko pitanje: Prvo, sklop okolnosti omogućava da se bez troška redakcije nađem u Trstu za vreme Festivala. Drugo, to je jedan od najfilmofilskijih festivala koje znam. Treće, to je festival na kojem se prikazuju mahom alternativni filmovi Centralne Evrope i okolnih zemalja – započeo je pod imenom Alpe-Adria Festival, pa je prerastao taj regionalni okvir. Tu zapravo dominira proizvodnja iz zemalja bivše Jugoslavije. Četvrto, to je festival bez pompe, ali sa neviđeno mnogo ljubavi prema filmu. Samo da napomenem da su organizatori novac za prošlu godinu dobili samo desetak dana pre početka ovogodišnjeg festivala i praktično tim sredstvima uspeli da zahuktaju mašineriju entuzijasta.

Dakle, Festival je počeo, a ja ću ga pratiti i izveštavati.

Prvi dan je počeo u 16 sati popodne retrospektivom od 5 dokumentarnih filmova Sergeja Loznice. Čovek je rođen u Belorusiji, školovao se u Ukrajini za matematičara, otišao u Rusiju i postao filmadžija da bi 2001. prešao u Nemačku, da živi, a u Rusiji da nastavi da stvara. Filmovi su iz razdoblja 1986 – 2002, svojom namernom rudimentovanom crno-belom tehnikom, dvodimenzionalnim kadrovima bez dubine i minimalističkom upotrebom zvuka, trebalo bi valjda da podsete na staru revolucionalnu dokumentarističku rusku školu (Film – Plakat), na Dzigu Vertova i Vsevoloda Pudovkina, koji su dali maksimum u doba nemog filma, ali bili i potpisnici i „Manifesta zvuka“ boreći se za zvuk i ignorišući ga istovremeno. Loznica nije taj format. Snima više od pola veka nakon velikana, u istom maniru, ali ostaje, za razliku od velikana, uglavnom dosadan.

Nesmotreno sam izišao iz sale posle dokumentaraca, a da bih ponovo ušao morao sam da pozovem mobilnim jednu od organizatorki da pošalje redara da me progura kroz masu od najmanje 150 nevoljnika koji su ostali na ulici, jer u salu nije mogla više ni igla da stane.

Svečano otvaranje u 20 sati počelo je frenetičnim aplauzom kada se na bini pojavila direktorka festivala Anamaria Perkavasi, krhka žena u poodmakloj dobi, ali neverovatne energije, kao da je sazdana od obogaćenog uranijuma. Njenom zaslugom, i dakako zaslugom njenog tima mladih entuzijasta, ove godine se festival uopšte uspeo da održi. Aplauz pre prve izgovorene reči bio je priznanje za te napore. Dok je još govorila doneli su joj na binu katalog festivala pravo iz štamparije, u poslednjem trenutku odštampan na veresiju. Čuvam, istina, nekompletnu seriju tih kataloga, kao izvrstan izvor informacija o filmu područja kojem i mi pripadamo. Naveo bih da je 1998. godine na 9. Festivalu u Trstu organizovana najkompletnija retrospektiva jugoslovenskog „Crnog talasa“ od 122 (dugometražna i kratkometražna filma) i stručno dokumetnotvana u katalogu. Sve ono što su napravili Žika Pavlović, Makavejev, Žilnik, Babac, Bata Čengić i drugi.

Posle kratke uvodne reči (bez trunke kukanja i sa puno šarma) prikazan je van konkurencije, kako je red prema takmičarima nalaže, film „Cirkus KolumbijaDanisa Tanovića. Nije nov, ali ga italijanska publika još nije videla. Izuzetno šarmantan i duhovit nastup, pre filma, prvo producenta Čedomira Kolara (odličan italijanski), pa zatim i samog Tanovića (odličan engleski), koji je obrlatio publiku pričajući zgode, kako je kupovao farmerke u Trstu itd. Sadržaj filma nema razloga da prepričavam jer ga je naša publika videla, pa ću se samo zadržati na tome da je izmamio bar deset puta glasne reakcije publike da bi na kraju bio pozdravljen burnim i dugotrajnim aplauzom. Za tršćansku publiku ne postoji bojazan da možda ne razume specifišnosti našeg mentaliteta i razloge idiotskog rata koji smo međusobno vodili. Lepo je čuti kad vam Italijan kaže posle predstave kako je to odličan film, istina ne kao „Na ničijoj zemlji“... i time ponosito pokazuje da zna šta je režiser još pravio i da mu je bliska filmska produkcija iz bivše Jugoslavije.

Na neki način ne samo program Festivala, nego i publika ne pristaju na cepanje jugoslovenskog kulturnog prostora i to iz godine u godinu pokazuju. Iz godine u godinu se zato naš prostor nađe u centru lepeze od dvadesetak zemalja iz kojih se filmovi prikazuju. Optimizam nije u tome što bar jednu trećinu posetilaca čine oni koji govore „jugoslovenskim jezikom“ (gde Italijani trpaju i slovenački) nego u atmosferi prijateljstva među tim ljudima, čiji se političari nadigravaju zavađanjem.

Petak 21. januar

Trst filmski festivalNa programu „Panorame filmskih škola“ u 17 i 30 časova portret (četiri filma) slovenačke škole dokumentarista AGRFT i tri filma beogradskog FDU – sala video. U 18 sati u glavnoj sali Tetra Miela (Jabuka) rumunski film „Ako želim da zviždim, zviždaćuFlorijana Šerbana. Taj i srpski film „Tilva RošNikole Ležaića (u 22 sata) govore o današnjoj sažeženoj omladini (gioventu sbruciata - kako glasi italijanski termin za beznađe mladih). Ležaićev film govori o grupi skejtera koji su glavni među pubertetlijama što se dokazuju zasecaju sebi jezik, izlažući golo telo varnicama koje iskaču pri brušenju metala, naslanjući nadlakticu na gumeni točak da im dere kožu – pa ko duže izdrži taj je glavni. Među njima „bogovi“ su skejteri koji se spuštaju niz litice dnevnog kopa u Boru. Od nekada najvećeg rudnika bakra u Evropi ostala je samo to rupčaga i litice gde beznadna mladež samoubilački pokušava da dokaže sebi da ima hrabrosti, jer pamet više nije na ceni.

Udarni termin u 20 sati i stominutni film „Cinema Komunisto“ mlade autorke Mile Turajlić. Za tu curu piše da je rođena 1979. u Beogradu, da je studirala na London school of Economics, a zatim filmsku produkciju u Beogradu, da bi se otisnula u Pariz i radila dokumentarce za Wilton Films. Već godinama se pitam hoće li neko iz mlade generacije, a na njima je da daju objektivnu ocenu, uspeti da odgovori jesu li njihovi roditelji (dakle moja generacija) ti kojih treba da se stide. I eto, dogodilo se da je mlada filmadžijka uspela, da prateći uspon i pad Jugoslavije i njenog filma, napravi presek kroz pet decenija istorije zemlje koje više nema. Fascinira autentičan materijal koji pokazuje kako je Jugoslavija izrasla u svetsku filmsku silu, zato što joj je trebalo da zarađuje devize, ali i zato što je Josip Broz bio manijakalni lubitelj filma, koji ih je kao narkoman gledao neizostavno i svakodnevno – prema dokumetaciji njegovog ličnog kinoopretera Leke, on mu je „odvrteo“ 8.851 film, jednom čak posle nekog važnog sastanka od 3 do 5 sati ujutro, odakle je pravo otišao da opet sastanči.

Kinematografija se Titu odužila ovekovečujući njegov „lik i delo“ i šminkajući ga vrlo vešto kao jednu od najvećih političkih ličnosti sveta, koji je uspeo da svojoj zemlji stvori ugled bez presedana. Ali i kao neposrednog čoveka, na primer kako priča Dan Tana, čuveni restorater iz Holivuda (našeg porekla), koga je Tito pitao: „Otkud ti u Holivudu? A čovek odgovorio: „Ja pobegao 1952.“ Na šta će Tito: „Blago tebi i ja bi pobegao nego sam se tamo nešto previše upetljao“. Ili kad Bata Živojinović kaže kako ne sme da priča viceve o Titu da ga ne bi neki uhapsili, a Tito na to: „Ko bre da te hapsi. U ovoj se zemlji zna da ja hapsim“. Svega u tom filmu ima, i nicanja filmskog grada na ledini, i grandiznih koprodukcija, i filmskih veličina koje (Kirk Daglas, Jul Briner, Orson Vels i drugi) fascinirano pričaju sa Titom ili o njemu. Zatim ruine koje su danas ostale od monstruoznih studija Avale filma, Titove rezidencije, zemlje koju je vodio, pa do svedoka razdoblja uspeha i kraha – ostarelih Bulajića, Steve Petrovića, Gileta Đurića, Bate Živojinovića...

Pitao sam jednog ovdašnjeg istoričara koji se bavi Balkanom kakvo je njegovo mišljenje o filmu. Rekao je: „Odličan. Do sada najbolje što je o tom razdoblju na filmu rečeno“. Tršćanski festival ima narodski (skoro plebejski) karakter. Nema žirija, svi glasaju posle svakog filma i koga publika izabere taj je pobednik. Ja sam u mom glasačko listiću za film „Cinema Komunisto“ zaokružio „5“ – dakle najbolja ocena.

 

Pročitajte drugi deo o Filmskom festivalu u Trstu.

Google oglas
Pratite Preko ramena na
Preko ramena - komentari

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove autora teksta ili uredništva.

Sveže i mirišljavo
cenzura u srbiji.jpg Cenzura
NN
2015/10/16
Italijanska prezimena Čovek se stvarno zove – Mrki Medved!
Milutin Mtrović
2015/4/9
Nafta Rusija i nafta: „Iracionalna prinuda“
Milutin Mitrović
2014/12/1
Vitamini Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni
Katarina Marinković
2014/11/20
Nokia 3310 Nokia 3310 - Ikona brenda koji nestaje
Mobitel
2014/11/19
Marketing
Nova godina 2017 u Beograd
Društvance
U međuvremenu
Prijatelji
Srbovanje

Forma keramika

Putospektiva

U zdravom telu, vodič kroz zdrav život

Mobitel